БЕСЕДЕ НА ПСАЛМЕ

 

БЕСЕДЕ НА ПСАЛМЕ
 

 
Беседа на тридесет други псалам
 
(1) Радујте се, праведни у Господу; праведнима приличи похвала.
За Писмо је уобичајено оглашавање радости, које показује неко светло и веома радосно стање душе која је достојна да се радује. Радујте се, дакле, праведни у Господу, али не зато што су напредна ваша домаћинства, што имате добро телесно здравље, или што су ваша поља препуна свих плодова, него зато, што имате Господа Који је тако прекрасан, добар и премудар. За вас је довољно да се радујете у Господу. Изгледа да се онај, који са радошћу и весељем ликује због неког најжељенијег, радује и због себе самог. Псалам стога подстиче праведне да осете своје достојанство, јер су удостојени да буду слуге таквог Господара, да с неизрецивом радошћу и с поскакивањем ликују зато што Му служе, као да њихово срце поскакује од усхићености љубављу према Благоме. Ако се некада догодило да на твоје срце падне светлост и да створи целовит појам о Богу, да озари твоју душу тако, да заволиш Бога и да презреш свет и све што је пропадљиво, из тог магловитог и ограниченог примера разуми целокупно стање праведника, који су успели да се равномерно и непрестано радују Богу. Према домостроју Божијем, ти се ретко наслађујеш овом радошћу, како би те и ово мало наслађивање подсетило на оно, чега си се лишио. У праведнику, међутим, непрестано обитава ова божанствена и небеска радост, јер у њему несумњиво обитава Дух, а први плод Духа је љубав, радост и мир. Радујте се, дакле, праведни у Господу. Господ је за праведне сличан неком обитавалишту (месту), и они који ступе на њега нужно морају да ликују и да се веселе. И праведник, међутим, постаје обитавалиште Господње, у које се настањује Он Сам. Они пак који греше постају обитавалиште за ђавола, јер нису послушали онога што каже: Не дајите места ђаволу (Еф. 4; 27), нити Проповедника: Ако владајући дух дође на тебе, не напуштај место своје (Књ. проп. 10; 4 – према Септуагинти). Када, дакле, обитавамо у Самом Господу и када, колико нам је то могуће, созерцавамо Његова чуда, та созерцања испуњавају радошћу наше душе. Праведнима приличи похвала. Као што искривљеној нози не одговара права чизма, тако ни изопаченим срцима не приличи похвала Божија. Пошто демонима не приличи да говоре о Спаситељу, мислим да им се стога одузима власт да Га разглашавају (Мк. 3; 13. и Лк. 4;41). И Павле забрањује духу погађачком, како нечисти дух не би оглашавао о светоме (в. Дела ап. 16; 18). Томе је слично и следеће: А грешнику рече Бог: Зашто ти казујеш законе моје и узимаш завет Мој у уста своја (Пс. 49; 16)? Потрудимо се, дакле, да избегнемо свако искривљено и изопачено дело и да свој ум и расуђивање утврдимо као исправно правило. Тада ће нам, када и сами постанемо прави, бити допуштено да хвалимо Господа. Предводник греха назива се лукавом змијом, и мач Божији пада на дракона (левијатана), змију кривудаву (Иса. 21; 1), зато што змија, када се креће, прави мноштво скретања и одступања. Бразде које змија својим кретањем уобличује на земљи имају неправилно усмерење: у једном правцу крећу се њени предњи делови, средина се креће кривудаво док се реп, опет, креће у супротном смеру. Због тога они, који следе змију, показују да је њихов живот изопачен, неправилан и препун противуречности. Онај пак који корача за Господом Богом, твори стазе праве (Иса. 40; 31) и прави су трагови ногу његових (Приче Сол. 4; 26 према Септуагинти), јер је праведан (прав, грч. εύθής) Господ Бог наш (Пс. 91; 16), и правоту зна лице Његово (Пс. 10; 7). Ако се два правила положе једно на друго, њихова правота ће их узајамно сјединити; ако пак на оно што је право положиш криво дрво, видећеш да се криво не усаглашава са правим. Дакле, ако је похвала Божија права (εύθής) захтева се и право срце (ευθεία καρδία), да би му приличила и доликовала похвала. Ако нико не може рећи: Исус је Господ осим Духом Светим (1. Кор. 12; 3), како ћеш онда принети хвалу, ако у теби нема духа правог, обновљеног у утроби твојој (Пс. 50; 12)?
2. Исповедајте и хвалите Господа с гуслама, са псалтиром десетоструним псалмопојте Њему. Господу најпре треба да заблагодаримо на гуслама, односно, да складно извршимо телесна дела. Будући да смо грешили телом када смо давали удове своје да робују Греху да бисмо чинили безакоње (в. Рим. 6; 19), телом треба и да исповедамо, користећи за опроштај (отпуштање) грехова оно исто оруђе, којим смо грешили. Да ли си злословио? Благосиљај! Био си користољубив? Подај! Да ли си се опијао? Пости! Био си горд? Смири се (унизи се)! Завидео си? Утеши! Да ли си убио? Претрпи мучеништво, или учини оно што је равно мучеништву, односно, приликом исповедања изложи своје тело злопаћењу. Тада ћеш, уз исповедање, бити достојан да Бога хвалиш на десетоструном псалтиру. Наиме, потребно је да најпре исправиш телесна дела, да би се она извршавала сагласно са речју Божијом, а затим да се узнесеш у духовна (умна) созерцања. Можда се псалтиром назива и ум који чезне за вишњим, јер се код овог инструмента, према његовом облику (устројству), сила испуштања звука налази горе. Због тога телесна дејства на неки начин Бога исповедају одоздо, док тајне, које се благовесте умом, свој узрок имају горе, као да се ум оглашава кроз Духа. Онај, дакле, који мотри на све заповести и ствара њихов склад и сазвучје, поје Богу на десетоструном псалтиру, јер постоји десет општих заповести записаних у првој предаји Закона. Певајте Господу песму нову, односно, не служите Богу у старини слова (речи), него у обновљењу духа. Нову песму поје онај који није прихватио (само) реч Закона, него га је (Закон) и духовно познао. Наиме, прошло је оно што је у завету оветшало и остарило, и за нас је почела нова и обнављајућа песма учења Господњег. Кад у себи умртвљујемо старог човека и кад е из дана у дан обнављамо, и она обнавља нашу младост као код орла. Онај пак који непрестано стреми ономе што је пред њим (Филипљ. 3; 13), свагда бива нов (обновљен) самоме себи. Онај дакле, који самоме себи бива нов поје Богу нову песму. Новим се, опет, назива или нешто неуобичајено или оно што је недавно настало. Ако казујеш о чудесном начину оваплоћења Господњег које превазилази сваку природу, ти појеш нову и чудесну песму. Ако приповедаш о препорођењу и обновљењу целе васељене, која је под грехом остарила, ако благовестиш о тајинству васкрсења, опет појеш нову и недавно насталу песму.
3. Псалмопојте му добро гласовито (с клицањем, грч. εν άλαλαγμφ). Послушајте заповест: добро псалмопојте, с нерасејаном мишљу и с искреном наклоношћу. Појте му с клицањем, као што неки добри војници, након победе над непријатељем, поју песму у похвалу победи. Не бојте се, Ја сам победио свет, каже Он (Јн. 16; 33). Који је од људи био у стању да војује са злом, ако није притекао под покров Архистратига (војсковође) сила (небеских), и ако одатле није, са вером у Њега, стрелама свргавао и рањавао нашег непријатеља? Клицање је нека врста нераздељеног гласа који саборци складно узносе током битке. Дакле, псалмопојте складно, једнодушно и сједињени љубављу. Шта би требало да говоре они, који псалмопоју? Јер је права реч Господња. Због тога на псалмопојање најпре позива праве, јер је прав (грч. εύθής) и Логос Господњи Који ће се прославити у будућности, а Који у почетку беше у Оца и Који беше Бог (Јн. 1; 1). Дакле, прав је Отац, прав је Син, и прав је Дух Свети. И сва дела Његова су у вepu. Шта значи то што је рекао? Његово дело је небо, Његово дело је и земља, и море, и ваздух, и васцела нежива творевина, као и она жива, и словесна и бесловесна. Како је, дакле, све то у вepu? Каква вера постоји у неживој творевини? Каква је вера бесловесних бића? Каква је вера камена? Каква вера постоји у псима? Ни нежива творевина, ни бесловесна бића нису у вepu. Ова изрека, међутим, ништа није искључила него је све обухватила, рекавши: Сва дела Његова су у вpu. Шта, дакле, значи то што је рекао? Када, каже, посматраш небо и поредак који на њему постоји, оно те руководи ка вери, јер самим собом указује на Уметника. Ако пак посматраш устројство које постоји на земљи, и оно те приводи вери у Бога, јер у Бога нисмо поверовали тако што смо Га познали телесним очима, него очима ума посреДством видљивог созерцавамо Невидљивог. Због тога су сва дела Његова у вepu. Ако погледаш камен, и он ће ти на неки начин указати на силу Створитеља. То исто се односи и на мрава, комарца или пчелу. Често се дешава да се и у најмањем пројављује сила Творца. Онај, Који је раширио небеса и испунио неизмерну величину океана, Тај је издубио и сићушни пчелињи жалац да би се кроз њега изливао отров. Сва дела Његова су, дакле, у вepu. Нека те ништа не води ка неверју. Не говори: “ово је случајно постало, а ово се догодило само по себи”. У ономе што постоји ништа није без поретка, ништа није неодређено, ништа није узалудно и ништа није случајно. Не говори: “несрећан случај” или “зао час”. То су речи неуких људи. Не продају ли с едва врапца заједан новчић? Па ниједан од њих не падне на земљу без Оца вашега. (Мт. 10; 29). Шта је коса на глави? Колико је власи на глави? Ниједна од њих, међутим, није заборављена! Видиш ли да ни најмања ствар не може да утекне од надзора ока Божијег? Љуби милостињу (милост) и cyд Господ, милости је Господње пуна земља. Ако би суд Божији дејствовао сам по себи и ако би нам са свом својом строгошћу узвраћао по делима која смо извршили, какву бисмо наду имали, и ко би се од људи спасао? Сада пак љуби милостињу и суд. Он свакога изводи на суд тако, као да је милостињу поставио поред царског престола суда, па јој је чак дао и превасходство. Ако на безакоња будеш гледао, Господе, Господе, ко ће остати (Пс. 129; 3)? Његова милост није без суда, као што ни његов суд није без милости. Пре суда љуби милостињу (милост), а након милостиње (милости) долази суд. Једно с другим је повезано, односно милост са судом, да нас милост без суда не би довела до слабости и да нас суд без милости не би довео до очајања. Судија хоће да те помилује и да те учини учесником у свом милосрђу, али само ако открије да си, након сагрешења, постао скрушен и смирен, да си много оплакивао своја рђава дела, да си без стида открио оно, што си починио у тајности, да си позвао браћу да се заједно с тобом потруде на твом исцелењу (в. Јак. 5; 16). Ако, дакле, види да си достојан сажаљења, подариће ти обиље Свог милосрђа. Када пак види да је твоје срце непокајано, да је твоја мисао горда и да не верује да постоји будући век, да се не боји суда, тада ће љубити суд над тобом. Тако се способан и човекољубиви лекар најпре труди да тумор омекша врућим облогама и омекшавајућим средствима. Када пак увиди да се тумор не смањује него да, напротив, постаје још тврђи, одлаже уље и средства за омекшавање и користи гвоздена оруђа. Због тога љуби милостињу (милост) према покајшцима, али љуби и суд према непокајанима. Нешто слично и Исаија каже Богу: Правда је твоја на мерилима (Иса. 28; 17), јер Он милост поставља поред суда и свакоме узвраћа према његовом достојанству, одмеравајући мером, бројем и тежином. 4. Милости је Господње пуна земља. Овде се милост одваја од суда, јер је земља испуњена само милошћу Господњом, док се суд одлаже до одређеног времена. Милост је овде без суда стога, што Он није дошао да суди свету, него да се свет спасе кроз Њега (Јн. 3; 17). Тамошњи суд пак није без милости, јер није могуће да се пронађе човек који је чист од греха, чак иако је само један дан живота његовог (Јов 14;45, према Септуагинти). Ако неко види да се се зло умножава из дана у дан и да је нечисти људски род достојан хиљада смрти будући да обитава у греху, задивиће се богатству доброте Божије, Његовој попустљивости и дуготрпељивости. Док се налазимо на земљи, нама је потребна милост, јер су они, који су на небу, достојни да буду названи блаженима а не да буду помиловани. Или смо, можда, због осуде која нам је изречена земљом названи ми сами, који смо од Бога чули: Земља си и у земљу ћеш се вратити и који смо преиспуњени милосрђем Божијим, јер нас који бијасмо мртви због Грехова помилова Бог и оживе са Христом (Еф. 2; 5). Речју Господњом небеса се утврдише и Духом уста Његових сва сила њихова. Где су они који презиру Духа? Где су они који Га одвајају од стваралачке силе? Где су они који Га одсецају од јединства са Оцем и Сином? Нека такав послуша псалам, који каже: Речју Господњом утврдише се небеса и Духом уста Његових сва сила њихова. Под Речју се овде не подразумева обичан говор, састављен од именица и глагола, нити је Дух дисање које се разлива по ваздуху, него се мисли на Реч, која у почетку беше у Бога и на Духа Светога Који се тако назива у истинском смислу. И као што је стваралачка Реч (Логос) утврдила небо тако је и Дух Свети, Који од Оца исходи (тј. из уста Његових, да Га ти не би сматрао за нешто спољашње или тварно него да би Га славио као Онога Који Своју ипостас има од Бога) са-приложио (грч. συνεπέφερε) све силе које у Њему постоје. Тако је Духом утврђена свака наднебеска сила, односно, она уз помоћ Духа има сваку ревност, постојаност и поузданост у освећењу и сваку врлину каква доликује свештеним силама. Због тога је овде написано: Дух уста Његових, док ћемо на другим местима пронаћи да је речено: Реч уста Његових (Иса. 11; 4 према Септуагинти), да бисмо разумели да су и Спаситељ и Његов Свети Дух – од Оца. Будући да је Реч Господња наш Спаситељ, а да је Дух уста Његових Свети Дух, и да су Обојица садејствовали у стварању неба и небеских сила, речено је: Речју Господњом небеса се утврдише и Духом уста Његових сва сила њихова. Наиме, ма шта да се освештава, освештава се само присуством Духа. Због тога је стваралачка Реч, Која је Творац свега, призвала у биће ангеле, док им је освећење подарио Дух Свети. Ангели нису створени као младенци који би се затим, кроз усавршавање постепеним подвизавањем, удостојили да приме Духа, него је у њихову првобитну грађу и да, тако кажемо, у само ткиво њихове суштине, укорењена светост. Из тог разлога је за њих тешко да се приклоне злу, будући да су одмах, као неком глазуром, прекривени светошћу и по дару Духа Светога поседују постојаност у врлини.
5. Који сабира као мех воде морске, полаже у ризнице бездане. Није рекао: сабира воде морске као у мех, него као мех, тако сабира воде морске. Замисли особине меха, који се надувава када се кожа затегне. због ваздуха који је примила унутра, и који се сажима када оно, што га је затезало, изађе напоље. Тако се и море, када га ветрови разјаре и усталасају, понекад надима и кључа, а понекад се, опет,кад ветрова нема, успокојава мировањем. Господ, дакле, сажима и умирује морске воде као мех. У неким преписима налазимо да је речено: Сабира воде морске као у мех, и тај израз нам указује на древну историју. Наиме, Црвено (Еритрејско) море ничим није било раздељено и спутано, а онда се само од себе затворило као у неки мех, јер му заповест Божија није допустила да се разлива. Полаже у ризнице бездане. Са општим поимањем би било сагласније да је рекао: Полаже ризнице у бездане, односно да у тајности држи своје богатство. Овде, међутим, говори о безданима као да су неке драгоцене ствари, достојне ризница Божијих. Зар се безданима овде не називају речи судова Божијих, који су неизрециви и непојмљиви за људску мисао, будући да се те речи налазе само у знању Божијем, и да Он по њима управља сваком творевином? Да се суд Божији о свакој творевини понекад назива безданом, види се из другог псалма,у којем се каже: Судови су Твоји бездан многи (Пс. 35; 7). Да ли упорно настојиш да сазнаш зашто се живот грешника продужује, док се дани праведника скраћују? Зашто неправедни живе у благостању, док се праведни муче, зашто је дете умрло пре него што је порасло и достигло потпун узраст? Одакле ратови, зашто бродоломи, земљотреси, суше, прекомерне кише? Зашто је један роб, а други слободан? Зашто је један богат, а други сиромашан? И као што постоји много разлика међу грешницима, тако постоји и много разлика међу онима који напредују у врлини. На пример, једна је продата власнику јавне куће, и принуђена је да живи у греху, док се друга од почетка налази код добре господарице, која ју је васпитала у целомудрености. Зашто је овој учињено доброчинство, а зашто је она друга била осуђена? И како ће Судија узвратити и једној и другој? Кад размислиш о свему томе, сети се да су судови Божији бездан и да, будући да су положени у бездан, нису свима лако разумљиви. Бог је верујућима дао обећање: Даћу ти благо тајно и богатство скривено (Иса. 45; 3) Када се удостојимо виђења лицем у лице, видећемо и бездане у ризницама Божијим. Ако саберемо оно што је у Писму речено о меховима, лакше ћемо разумети мисао пророка. У Еванђељима се новима називају они мехови који се обнављају из дана у дан и који се пуне новим вином из винограда истине. Стари мехови су они који нису одбацили старог човека, и безнадежно је да се у њих улива ново вино. Нико не сипа ново вино у мехове старе (Мк. 2; 22), да се вино не би разлило и да мехови не би сасвим пропали, јер ако би пролили ново и добро вино више не би заслуживали никакво помиловање. Ново вино се, дакле, улива у нове мехове. Ново и духовно вино, које превире Духом Светим, тј. познање истине које никада не застарева, мора се улити у новог човека који свагда на телу носи умирање Господа Исуса (2. Кор. 4; 10) и који се с правом може назвати “новим мехом”.
6. Нека се боји Господа сва земља, и од Њега нека се потресу сви житељи васељене. Будући да је страх Господњи почетак мудрости (Приче Сол. 1; 7), требало би да страх уразуми оне који мудрују на земни начин. Као припрема за побожност, страх се допушта услед неопходности: љубав, која за њим следи, усавршава оне што су се образовали у страху. Псалам због тога целој земљи прописује страх. У њему је речено: Нека се од Њега потресу сви житељи васељене, тј. нека се сваки њихов покрет, било да се извршава умно (мисаоно), било телесним дејством, извршава сагласно са вољом Божијом. Тако ја разумем речи: Нека се од Њега потресу. Другим речима, нека ни око не затрепери без Бога, нека се ни рука не покрене без Бога, и нека срце не помисли ништа, што није угодно Богу. Уопштено, нека их не потреса ништа друго и нека их не покреће ништа друго, осим страха Божијег. Јер Он рече, и постадоше; Он заповеди, и саздаше се. На две претходне реченице: Нека се боји Господа сва земља и од Њега нека се потресу сви житељи васељене, надовезују се још две: Он рече, и постадоше; Он заповеди, и саздаше се. Будући да је човек састављен од земног вештаства и од душе која обитава у телу, оно што је створено од земље назива се земљом, а душа, којој је као удео дато обитавање у телу, назива се житељем васељене. Сагласно речи ” земља”, Псалмопојац каже: Он рече, и постадоше. Наше уобличавање од земље изражава се речју “постадоше”, а наше стварање по образу Божијем речима “саздаше се”, јер се речи “твар” (грч. κτίσις) често даје значење промене и побољшања, као што се види из речи: Ако је ко у Христу, нова је твар (2. Кор. 5; 17), као и из речи: Да оба сазда (грч. κτίση) у самоме себи у једнога новог човека (Еф. 2; 15). Можда се речју “постадоше” указује на првобитно стварање човека, а речју “саздаше се” на његово друго препорођење посредством благодати Христове. Колико се заповест Божија разликује од обичне речи, толико се и постање разликује од стварања. Господ растура савете незнабожаца, и одбацује савете кнежева. Ово служи као разјашњење ономе што је претходно речено. Наиме, овим се тумачи да Бог оне, који су поверовали у Њега, саздаје растурањем неразумних савета људи, какве су они имали о идолослужењу и о свакој сујети, и да одбацује савете кнежева. Ово се може повезати и са временом страдања, када су људи смислили да разапну Цара славе, док је Он домостројем (икономијом) крста обновио човечанство. Наиме, васкрсењем је разорен савет незнабожаца, Пилата, војника и свих оних који су допринели распећу. Одбачени су савети кнежева, архијереја, књижевника и царева народних, јер је васкрсење срушило све њихове замисли. Међутим, ако у свакој повести запазиш шта је Бог учинио међу неверним незнабошцима, открићеш да речи пророка имају велику силу и у вештаственом смислу. Када је Јорам, Ахавов син, царевао у Израиљу, сиријски цар, Вен-Адад, наоружао се великом силом и тешком руком и опколио Самарију. Њени житељи су због тога оскудевали и у оном најнужнијем, тако да глава магарећа бијаше за осамдесет сикала сребра, и четврт голубињега кала за пет сикала сребра (2. Цар. 6; 25). Да би се обистинило обећање Јелисејево, у то време су разрушени сиријски савети и Сиријци су побегли, оставивши шаторе своје и све што су имали. То је у Самарији створило такво изобиље, да две мере јечма беху за сикал, и мера белога брашна за сикал (2. Цар. 7; 7,18). Тако Господ зна да растури савете незнабожаца! А како Он одбацује савете кнежева, знамо из повести о Ахитофелу, када се Давид молио говорећи: Разбиј савет Ахитофелов (намеру Ахитофелову), Господе (2. Сам. 15; 31). Дакле, када чујеш да ти неко много прети и обећава да ће те на сваки начин ражалостити и оштетити, да ће те ранити или усмртити, подигни поглед ка Господу који растура савете незнабожаца и одбацује замисли народа.
7. Савет пак Господњи остаје до века, мисли cpцa Његова из нараштаја у нараштај. Видиш ли учења незнабожаца, ту испразну (сујетну) философију, и видиш ли како су оштроумни и неумерени у изналажењу ових учења, у логичким поставкама, у моралним прописима, у природознанству и у другим учењима која се називају посвећеношћу? Видиш ли да се све то развејало и постало сасвим бескорисно, и да се сада у свет уселила једино истина Еванђеља? Много је савета у човечијем срцу, али је савет Господњи преовладао. Да би савет Божији постојано и чврсто обитавао у нашим душама, нужно је да у себи најпре разоримо људске помисли. Онај, ко хоће да пише на воску, најпре углача восак а затим утискује писмена каква жели. Дакле, да би се у срце јасно утиснуле речи Божије, потребно је да се оно најпре очисти од противних мисли. Мисли срца Његовог (су) из нараштаја у нараштај. Будући да постоје два изабрана народа и два Завета која су им предата, у ономе што је речено: Мисли срца Његовог су из нараштаја у нараштај, могу се, услед два пута поменутог нараштаја, разумети и две мисли – прва, којом смо добили први Завет, и друга, коју нам је подарило ново и спасоносно учење Христово. Блажен је народ којем је Господ – Бог његов, народ којега је изабрао за наслеђе Себи. Нико овде блаженим не назива јеврејски народ; блаженим се назива онај народ, који је по превасходству изабран међу свим народима – тај народ смо ми, којима је Господ – Бог наш, ми смо народ којег је изабрао за наслеђе Себи. Ми смо тај народ, будући да смо изабрани међу многим незнабошцима, ми смо тај народ, јер смо изабрани уместо народа одбаченог. И будући да је много званих, а мало изабраних (Мт. 20; 16), он овим речима блаженим не назива званог, него изабраног: блажен, којега је изабрао. Због чега их назива блаженима? Због очекиваног наслеђивања вечних добара. Или можда, због речи апостола: Када уђе пун број незнабожаца спашће се и сав Израиљ (Рим. 11; 2526), блаженом најпре назива пуноћу незнабожаца, а затим и Израиљ који ће се на крају спасти? А као што је познато, неће се спасти сви него само остатак по избору благодати (Рим. 11; 5), због чега је речено: Народ, којега је изабрао за наслеђе Себи.
8. Са неба погледа Господ, виде све синове људске, из готовог жилишта Свога. На оне, који живе у себи својственом чину и на оне,који извршавају што им налаже човечија природа, Господ гледа са висина, а на оне, који су дошли до крајње повреде, мотри другачије,односно, тако што Сам снисходи ка њима, јер је речено: Вика је у Содому и Гомору велика, и грех је њихов грдан; зато ћу сићи да видим еда ли cвe чине као што вика дође до Мене (1. Мојс. 18; 20 – 21) и Господ сиђе да види град и кулу, што зидаху синови човечији (1. Мојс.11; 5). Овде се пак каже: Са неба погледа Господ, виде cвe синове људске. Не губи из вида овог узвишеног Посматрача, не губи из вида Онога, Који са висина прониче у сва дела људска. Ма куда да идеш, ма шта да радиш, било да је помрчина или да је дан, око Божије мотри на тебе. Из Готовог жилишта Cвог. Не отварају се врата, не скупљајусе завесе; Божије жилиште готово је за виђење. Бог види све синове човечије, и ниједан од њих не може да избегне Његов поглед. Не могу га (од тог погледа) сакрити ни тама, ни зидине. За очи Божије не постоји никаква препрека. Он не само да види сваког човека, него видии људска срца, која је Он Сам створио, без икакве примесе рђавога.Створитељ човека, Бог, саздао га је као простог, по Свом образу који спасава срца. Ми смо, међутим, то срце касније обавили телесним страстима и учинили га шароликим и разнообразним, уништивши његову боголикост, простоту и једнообразност. Будући, дакле, да је Он Створитељ наших срца, познаје cвa дела наша. Под делима се подразумевају и речи, и мисли и, уопште, свако људско кретање. Онај, Који познаје cвa дела наша, зна са каквим склоностима и каквим намерама нешто чинимо, односно, да ли то чинимо зато да бисмо угодили људима.или зато, да бисмо извршили заповести које су нам дате од Бога. Због тога ћемо дати одговор и за сваку празну реч (в. Мт. 12; 36), али нам зато неће пропасти плата ни за чашу студене eoge (в. Мт. 10; 42),јер Господ познаје cвa дела наша.
9. Неће се спасти идр због многе (војне) силе. Цара неће спасти мноштво војне силе, градске зидине, пукови пешака или снага коњаника, јер Господ уклања и поставља цареве (Дан. 2; 21) и нема власти да није од Бога (Римљ. 13; 1). Због тога се цар не спасава многом војном силом него благодаћу Божијом, јер је и у том погледу истинита реч: Благодаћу сте спасени (Еф. 2; 5). Тако ни земљоделац не добија плодове свог труда само марљивим делањем, него и садејством Бога, који узвраћа за учињено, јер нити је што онај који сади, ни онај који залива, него Бог Који чини да расте (1. Кор. 3; 7). Ако је срце царево у руци Господњој (Приче Сол. 21; 1), то значи да се он не спасава силом оружја, него Божијим руковођењем. У руци Божијој није сваки, него само онај, који је достојан да се назове царем. Неки су одредили да је царска власт законито господарење или старешинство над свима, који нису подложни греху. Исполин (горостас, див) се неће спасти мноштвом снаге своје. Пророк исполином (горостасом) назива онога, који користи природну снагу и телесни напор. И као што цару за спасење није довољна сила оружја, тако ни онај, који је храбар, не може бити довољан самоме себи, јер је све човечије слабо и немоћно у поређењу са истинском силом. Због тога оно што је слабо пред светом изабра Бог да посрами јаке (1. Кор. 1; 27) и Из уста деце u одојчади начинио си Себи хвалу… да сатреш непријатеља и осветника (Пс. 8; 3), јер је благодат Божија потпуно заблистала дејствујући у младенцима и у онима, који су безумни пред светом. Лажје коњица за спасење, и мноштвом војне силе његове неће се спасти. Светитељи не користе коње. Чини се да Израиљ ни у време свог благостања у ратовима никада није користио коњицу, и нико од светитеља није сматрао да му доликује да се користи коњима. Међутим, коње има фараон, и горди Сенахерим размеће се мноштвом коња. Услед тога, коња и коњаника фараоновог врже у море (2. Мојс. 15; 1), док код Сенахерима задремаше сви јахачи на коњима (Пс. 75; 7). Због тога и Закон, који је дат кроз Мојсеја, прописује царевима да немају много коња (5. Мојс. 17; 16). Мноштво силе његове неће га спасти. Када сам слаб, онда сам силан, каже апостол (2. Кор. 12; 10). Обиље телесне снаге служи као препрека за спасење духа.
10. Очи су Господње на онима који Га се боје. На другом месту је речено: Очи су Господње на праведнима (Пс. 33; 16), а овде: Очи су Господње на онима који Га се боје. Када гледамо на Господа и кад су наше очи уперене ка Њему, можемо да кажемо: Као очи слугу у руке Господара њихових… тако су очи наше окренуте ка Господу Богу нашем (Пс. 122; 2), и тиме као да око Господње приклањамо да нас погледа. Који се уздају у милост Његову. Пророк указује на смирење оних, који служе Господу и на то, колико се они уздају у милост Господњу. Онај, који се не узда у своје заслуге и који се не нада да ће се оправдати својим делима, може да се нада да ће се спасти једино милошћу Господњом. Наиме, када се сети речи: Ево Господа и плате Његове (Иса. 40; 10), да би свакоме узвратио по његовим делима, и када наброји своја рђава дела, тада почиње да се плаши казне и да дрхти од страха. Да га не би обузело очајање, обазире се на Божије милосрђе и човекољубље, и испуњава се надом. Нада се да ће Бог избавити од смрти душе њихове и да ће их прехранити у време глади. Душа ће наша стрпљиво чекати Господа, јер је он помоћник и заштитник наш. Ове речи нас подстичу на трпљење, како се не бисмо, када нас нападне неки опадач, разлучили од љубави Божије, која је у Христу Исусу (Рим. 8; 39), него да бисмо свом душом поднели тешкоће, ишчекујући помоћ Божију. Јер ће се у Њему узвеселити срце наше, и у свето Име Његово надамо се. То је сагласно с оним што је речено на почетку псалма: Радујте се, праведни, у Господу. Сада пак каже: У Њему ће се узвеселити срце наше. Чини ми се да у том смислу говори и апостол: У свему овоме побеђујемо кроз Онога Који нас је заволео (Рим. 8; 37). И не само да побеђујемо, него се и хвалимо у невољама (Рим. 5; 3). Наиме, Псалмопојац је рекао: Душа наша очекује Господа, чиме жели да покаже да он трпљење не показује насилно и будући приморан страдањима, него да с великом радошћу прихвата страдање Имена Господњег ради и каже: не само да трпимо, него ће се у Њему узвеселити срце наше, и у свето име Његово надамо се. Да бисмо избегли свако непријатељско искушење, за нас је довољно да се назовемо хришћанима. Име Божије не назива се светим зато што сами слогови имају неку моћ освештавања, него зато што је чисто и свето свако својство Божије и сваки појам о томе, што се превасходно опажа у Богу. Нека буде, Господе, милост Твоја на нама, као што се уздасмо у Тебе. Видиш ли, како се разборито молио пророк? Своје сопствено расположење означио је као меру за помоћ Божијег милосрђа. Нека, каже он, милост Твоја на нама буде онаква, каква је била нада коју смо претходно полагали на Тебе. Сва наша нада је у томе, да се вратимо у починак да бисмо, када Он преобрази наше понижено тело разумели да је и само тело постало саобразно телу славе (Филипљ. 3; 21).

Comments are closed.