БЕСЕДЕ НА ПСАЛМЕ
Беседа на шездесет први псалам
За крај, за Идитуна, псалам Давидов
1. Позната су нам два псалма са натписом: за Идитуна; то је псалам тридесет осми, и овај који нам је у рукама. Сматрам да је псалам сачинио Давид, а да га је Идитуну предао зато да би га користио при исцелењу душевних страсти и да би се, када га поје пред народом, овим хармоничним појањем истовремено и прослављао Бог и исправљало понашање слушалаца. Како нам сведочи историја записана у Књизи
Дневника, Идитун (Једутун) је био свештени псалмопојац, и о њему је речено: И с њима Емана и Идитуна и друге изабране, који бејаху поименце именовани да хвале Господа, јер је довека милост Његова. С њима Емана и Идитуна, да Богу свирају у трубе и да ударају у кимвале и у друге справе музичке… (1. Дн. 16; 41-42). Нешто касније, речено је следеће: И oдвoju Давид с војводама за службу синове Асафове и Емонове и Идитунове, који ће пророковати уз гусле и псалтире и кимвале (1. Дн. 25; 1). И један и други псалам превасходно расуђују о трпљењу, којим се кроти душевна раздражљивост а затим, након искорењивања сваког преузношења, усавршава смирење. Тешко је замислити да би човек, који није трпељив, могао да буде нижи од осталих и последњи, да би могао да се уздржи од гнева кад га прекоревају и да у време невоље победи искушење дуготрпљењем. Душа онога, који је узнапредовао у вишем смирењу, неће се помутити када слуша прекоре и кад га срамоте речима, јер и он самога себе сматра достојним понижења. Ако га назову сиромахом, он добро зна да је уистину убог и да у свему оскудева, те да му је свакога дана потребна помоћ Божија. Ако га назову човеком ниског (неплеменитог) и незнатног порекла, он зна да је у његово срце одавно урезано да је створен од праха. Због тога Псалмопојац у првом од ових псалама и каже: Рекох: сачуваћу путеве моје (Пс. 38; 1) и тиме изображава како злонамерност грешника, тако и своје дуготрпљење. Кад, каже, устане Грешник наспрам мене, постадох глувонем и понизих се и ућутах од добара (ст. 2), а затим наставља: Заиста, све је таштина, сваки човек жив (ст. 6) и сабира у ризницу и не зна коме ће то сабрати (ст. 7). Овај (61) псалам почиње недоумицом и Псалмопојац као да разговара са својом душом, настављајући претходно започету беседу. Да се душа не би покорила телесном мудровању и препустила гневу и туговању, каже: Зашто бих недоличним страстима потчинио душу, којој је Творац наложио да управља телом и телесним страстима? Стога је нужно да овлада страстима и да служи Богу. Немогуће је да у души царују и грех и Бог; напротив, човек мора извојевати победу над пороком, а затим се потчинити Свевладики. Пророк затим своје речи упућује ономе, који на њега наводи искушења, подстиче против њега велико мноштво зла и настоји да узвишеност духа покори и потчини телу. Као да на неки начин разобличује испразност такве злонамерности, пророк каже: Зашто ме присиљаваш да служим ономе, којем нисам дужан? Ја имам Господара, и познајем истинског Цара.
2. Зар се неће Богу повиновати душа моја? Јер је у Њега спасење моје. Пророк указује и на разлоге због којих се брине за ту потчињеност, односно, указује да је спасење од Бога. Творцу је својствено дасе брине за сигурност Своје творевине. Или можда речи: У Њега је спасење означавају да Давид пророчки провиђа будућу благодат оваплоћења Господњег, због чега каже да Богу морамо служити и да Га морамо љубити. Бог је људском роду приуготовио тако велико доброчинство, да ни Свога Сина није поштедео, него Га је предао за све нас (Рим. 8; 32). Наиме, за Писмо је уобичајено да Спасењем назива Христа Божијег, како говори и Симеон: Видеше очи моје Спасење Tвoje (Лк. 2; 30). Дакле, потчинимо се Богу, јер је од Њега спасење. А шта је то спасење, пророк тумачи на следећи начин: то није једноставно дејство, којим нам се даје нека помоћ за избављење од немоћи или за оздрављење тела. Шта је, дакле, Спасење? Јер је Он Бог мој и Спаситељ мој, заштитник мој да се не поколебам више. Наш Бог је Син Божији. Он је и Спаситељ људског рода, Који је укрепио нашу слабост и прекратио пометњу, какву су у нашој души узроковала искушења. Да се не поколебам више. Псалмопојац признаје да, као човек,бива поколебан. Да се не поколебам више. Немогуће је да, услед искушења, у човековој души не дође до неког колебања. Онда, кад грешимо ретко и у неважним стварима, ми се само лако колебамо, као биљке које покреће лаган поветарац. Међутим, када наша рђава дела постану многобројна и важна, тада се, сасвим природно, и колебање појачава сразмерно нарастању грехова. Неки се колебају више, а неки долазе до тога да бивају оборени и ишчупани с кореном. Наиме, када дување порока постане јаче од сваке буре, оно чупа и само корење душе, којим је она била утврђена у божанственој вери. И ја сам се,каже Псалмопојац, колебао као човек, али се више нећу поколебати,јер ме подржава десница Спаситеља.
3. Докле ћете се ослањати на човека? Убијате cвu вu, као зид накривљен и ограда поткопана. Пророк се опет препире са злобним слугама ђавола, и жали се на прекомерност злодела која они предузимају. Ми људи смо слаба жива бића, а ви се наслањате на нас. Не задовољавате се једним нападом, него нападате и други, и трећи пут,све док душу онога, којег сте срели, сасвим не оборите, тако да се она уподоби накривљеном зиду и поткопаној огради. Зид је чврст све док стоји у усправном положају, али кад се накриви мора да се сруши и да падне. Тешко и збијено тело може, и кад се накриви, да се врати у усправан положај. Она тела, међутим, која су састављена из више делова, чим се приклоне на једну страну, не допуштају више ни могућност да се исправе. Псалам хоће да каже да је људска природа, будући сложена, накривљена грехом и да се нужно мора срушити, како би затим, када је пресазда (преустроји) Уметник, Који ју је саздао на почетку, задобила сигурност, неразрушивост и немогућност да је било чија злонамерност привуче ка новом паду. У Писму је речено: Ви сте Божија њива, Божија Грађевина (1. Кор. 3; 9). Ту грађевину је поколебао непријатељ, док је Створитељ поправио оштећења која су се на њој појавила. Дакле, иако је услед греха неопходно рушење, велико је васкрсење услед бесмртности. Част моју намерише одбацити; трчаху у жеђи, устима својим благосиљаху, а срцем својим проклињаху. Цена човекова је крв Христова, јер је речено: Купљени сте скупо, не будите робови људима (1. Кор. 7; 23). Војници лукавога смишљали су да нам ту цену учине бескорисном, како би нас поново одвели у ропство од којег смо се једном ослободили. Трчаху у жеђи. Пророк изражава суровост демонске злобе: они су се устремили на нас и жедни су наше пропасти. Устима својим благосиљаху, а срцима својим проклињаху. Многи одобравају рђава дела: подсмешљивог називају занимљивим, псовача друштвеним, суровог и гневљивог озбиљним; среброљубивог и недруштвеног хвале због прорачунатости, расипника због великодушности а блудника и развратника зато што знају да уживају и што су неусиљени. Уопштено говорећи, сваки порок украшава се именом њему супротне врлине. Такви људи устима благосиљају, а срцем проклињу. Они својим похвалама привлаче проклетство на животе оних који хвале, јер их због истог онога, због чега их хвале, излажу вечној осуди. Након тога, Псалмопојац се поново обраћа души, како би укрепио њену потчињеност Богу: Богу се повинуј, душо моја, јер је од Њега трпљење моје. Тиме показује колико су велика искушења и заједно с апостолом каже да Бог неће пустити да се искушамо већма него што можемо да поднесемо (1. Кор. 10; 13), јер је од Њега трпљење наше.
4. У Богу је спасење моје и слава моја; Он је Бог помоћи моје, и нада моја је у Бога. Блажен је онај, који се не радује никаквој житејској узвишености[1] и чија је слава Бог. Ко се хвали Христом, може да каже заједно с апостолом: Боже сачувај да се чим другим хвалим осим крстом нашег Господа (Гал. 6; 14). Многи се, међутим, сада хвале својим телом: такви су они који се надмећу у борбама или се, уопште, налазе у цветном узрасту. Многи се хвале одважношћу у рату, тако да чак и убијање својих саплеменика сматрају за врлину. Ратничка храброст и споменици који се у градовима подижу војсковођама сразмерни су броју убистава која су починили. Неки се хвале подизањем градских зидина, неки изградњом водовода, а неки изградњом гимнасиона (вежбалишта). Издржавајући својим новцем оне што се боре са зверима и одушевљавајући се испразним клицањем гомиле, горде се због похвала и имају високо мишљење о себи. Хвале се својом срамотом и, исписујући своја имена на плоче које се налазе на видним местима у граду, чине да она буде свима обзнањена. Неки се хвале богатством, а неки тиме што су силни и ненадмашни говорници или познаваоци световне мудрости. Над славом свих тих људи требало би јадиковати, а блаженима називати оне, чија је слава Бог. Ако се неко горди тиме што служи цара и што му је овај указао велике почасти, колико тек онда треба да си почаствован ти, који си слуга Великог Цара, који си призван у најтешњу заједницу и који си примио Духа обећања да ћеш, будући Њиме запечаћен, постати син Божији? Познавши на самоме себи корист од искреног надања у Бога, пророк позива и народ да му се придружи у томе и каже: Уздајте се у Њега, cав саборе народа; излијте пред Њим срца ваша, јер је Бог помоћник наш. Ако из себе не протерамо порочне страсти које су овладале нашим душама, нећемо бити у стању да у себе примимо божанствену благодат. Видео сам да лекари не дају спасоносни лек пре него што се повраћањем не избаци оно вештаство, које је узроковало болест и које су неуздржани својим рђавим понашањем накупили у себи. Ни миро се не сипа у посуду у којој се претходно налазила нека смрадна течност, уколико се та посуда претходно не опере. Стога се најпре мора излити оно што је претходно унето, да би се могло улити нешто ново. Али су сујетни синови човечији. Пророк је знао да неће сви следити његов савет и да неће сви пристати да се уздају у Бога него да ће, напротив, бити и оних који ће се уздати у житејске испразности. Због тога и каже: Али су сујетни синови човечији. Зашто су сујетни? Зато што су лажљиви. У чему се посебно испољава њихова лажљивост? У мерилима да учине неправду. О каквим то мерилима говори пророк? Зар то значи да сваки човек стоји са теразијама (мерилима) и мери? Зар су сви продавци вуне и меса, да ли сви тргују златом и сребром, и да ли се уопште баве стварима које трговци продају на меру и помоћу теразија? Постоји, међутим, много различитих занатлија, којима за њихов рад нису потребне теразије. Многи се баве поморством (морепловством), а многи судством и управљањем. Истина је да и они користе лаж, само што не обмањују посредством теразија. Шта, дакле, значи то што говори пророк? То значи да унутар свакога од нас постоји неко мерило (тј. неке теразије) које је устројио наш Творац, и уз помоћ њега може се разликовати природа ствари. Изнесох данас пред тебе живот и смрт, добро и зло (5. Мојс. 30; 15), односно, две ствари чије су природе узајамно супротне. Одмери их на свом сопственом суду. Брижљиво одмери шта ти је корисније: да ли да изабереш привремену насладу и да за њу заслужиш вечну смрт или да, изабравши страдање подвизавајући се у врлини, то употребиш као средство за задобијање вечне насладе? Дакле, људи су лажљиви зато што се искварио суд њихових душа. О њима је пророк, јадикујући, говорио: Тешко онима који таму називају светлошћу и светлост тамом, који за горко кажу да је слатко и за слатко да је Горко (Иса. 5; 20). Испред мене је, каже Псалмопојац, само садашње. Коме је позната будућност? Ти лоше мериш, кад рђаво претпостављаш добром, кад испразно сматраш драгоценијим од истинског, кад привремено постављаш изнад вечног и кад краткотрајно задовољство одабираш уместо бесконачног и непрекидног весеља. Због тога су лажни синови људски у мерилима да учине неправду. Они неправду најпре чине против самих себе, а затим и против ближњих, јер су самима себи рђави саветници, као што и другима дају рђав пример. На дан суда нећеш моћи да кажеш: нисам знао шта је добро. Разобличиће те твоја сопствена мерила (сопствене теразије), која су довољна за разликовање добра и зла. Телесну тежину познајемо по нагибу стрелице на теразијама; оно, што је у животу достојно предности, разликујемо слободном вољом душе. Ту слободну вољу Псалмопојац је назвао мерилима, јер слобода може да се приклони и на једну и на другу страну.
5. Не надајте се у неправду, и за отмицом не жудите. Претходно је рекао: Уздајте се у Њега, сав саборе народа. Видевши да оклевају са потчињавањем и рекавши: сујетни су синови човечији, сада им поново забрањује да се уздају у неправду. Онај, који сматра да му је богатство сабрано неправдом довољно за силу и моћ, сличан је болеснику који очекује да ће од највеће болести добити исцелење. Не надај се у неправду, јер те она спречава у сваком добром делу. За отмицом не жудите. Псалмопојац саветује да не будемо похлепни на туђе. Богатство ако тече, не прилагајте му срце. Ако видиш да је неко прекомерно богат, не сматрај његов живот блаженим. Ако ти новац притиче са свих страна и са неисцрпних извора, не допусти да те дотакне његово обиље. Богатство ако тече. Задиви се овој изреци! Богатство има ту особину да тече. Оно брже од потока протиче поред оних који га имају и обично мења једне за друге. Река која стреми са висине приближава се онима на обали; међутим, чим их дотакне, она се одмах повлачи. Тако се и погодности богатства брзо појављују и брзо ишчезавају, имајући обичај да од једних прелазе другима. Ова њива данас припада једном, сутра ће припадати неком другом, а затим неком новом власнику. Погледај градске куће: колико су већ, од времена свог постанка, промениле назива, називајући се час именом једног, час именом другог господара! Злато стално истиче из руке свог власника, прелази код другог а од другог код трећег. Готово да би пре задржао воду у реци него што би дуго могао да очуваш богатство! Због тога је прекрасно речено: Богатство ако тече, не прилагајте му срце. Не будите за њега страствено привезани својом душом, него из њега извуците корист; немојте га прекомерно љубити и не дивите му се као једном од добара, него нека вам служи као оруђе. Псалмопојац је затим свему што је рекао присајединио и изреку која као да није његова сопствена, него је изговара Бог, јер каже: Једном говораше Бог, ово двоје чух. И нека се нико не збуњује, као да у овоме што је речено има нешто чудно, односно, да је Бог једном говорио а да је пророк два пута чуо. Могуће је да се каже једном, па да се у томе што је речено садржи много тога. Једном се неки човек срео са другим, и говорио му о много чему. Онај, који је слушао његове речи, могао би да каже: једном је говорио са мном, али је рекао много. Такав је смисао и овога што је сада речено. Бог ми се једном јавио, али је говорио одве ствари. Пророк није рекао: “о” једном говораше Бог али ово двоје чух, јер би ова изрека у том случају садржала противуречност. Шта је, дакле, то двоје, што је чуо пророк? Да је моћ Божија и Твоја је, Господе, милост. Чуо сам, каже пророк, да је Бог силан на суду и да је Он милосрдан. Због тога се не надајте у неправду и не прилагајте срце ка богатству, не одабирајте испразност, не носите искварени суд (=расуђивање) душе. Знајте, да је снажан наш Господар, страхујте од Његове снаге, и не очајавајте да ћете бити лишени Његовог човекољубља. Страх је добар да се не би чинила неправда; међутим, добра је и нада у милост како онај, који је посрнуо у грех, не би услед безнађа постао немаран, јер је моћ Божија, и од Њега је милост. Ти ћеш узвратити свакоме по делима његовим, јер каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити (Лк. 6; 38). Да ли си ражалостио брата? Очекуј то исто. Да ли си отимао од понижених, ударао сиромашне, посрамио прекорима, клеветао, лагао, посезао за туђом брачном постељом, прекршио заклетву, померао очинске међе (Приче Сол. 22; 28), полагао руке на имовину сиротог, жалостио удовице, садашње задовољство претпостављао вечним добрима? Очекуј и плату за то, јер ће сваки пожњети оно што је посејао (Гал. 6; 7). Уосталом, ако си учинио и неко добро, очекуј и за то велику, вишеструку плату. Ти ћеш узвратити свакоме по делима његовим. Читавог свог живота ceћај се ове изреке и избећи ћеш многе грехове, уз помоћ Христа Исуса Господа нашег, Којем нека је слава и сила у векове векова. Амин.
НАПОМЕНЕ:
