БЕСЕДЕ НА ПСАЛМЕ

 

БЕСЕДЕ НА ПСАЛМЕ
 

 
Беседа на педесет девети псалам
 
1. Кад се осврнем на вашу спремност да слушате и на сопствену немоћ, у мисли ми долази слика младенца који још није отргнут од груди и који се грчевито хвата мајчиних дојки, исушених болешћу. Мајка зна да су пресахнули њени извори млека али, ганута и узнемирена због детета, даје му дојке, не да би га нахранила, него да би прекратила његов плач. Слично томе, иако су моје снаге исцрпљене дуготрајним и разноликим телесним болестима, спреман сам да вам понудим, ако не неко значајно наслађивање, а оно бар неко задовољење, јер ће се изобиље ваше љубави задовољити и тиме ако се ваша приврженост мени нахрани и само мојим гласом. Нека, дакле, Црква Божија послуша моје оглашавање, и нека се научи да изговара оно, што смо недавно изрекли: Дај нам помоћ од невоље, и сујетно је спасење човечије (ст. 13). На тај начин ми, можда, ни смисао псалма неће допустити да се изговарам болешћу, уколико невоља припрема помоћ уместо да служи као изговор за слабост. Тако и онима, који су били одбачени због греха, а затим, човекољубљем Божијим опет били прихваћени, доликује да кажу: Боже, одбацио си нас и оборио си нас; разгневи се, и смилова се на нас. Боље речено, будући да се реч по природном току мисли сусрела са оним, што се подразумева псалмом, дотаћи ћемо се донекле његовог тумачења.
2. Историја предстојећег псалма, а дословно у складу са његовим натписом, не може се наћи ни у једној од богонадахнутих историја. Уосталом, марљиви истраживачи Писма наћи ће нешто слично са овом историјом у Другој књизи Самуиловој, где је написано: Давид порази и Адад Езера, сина Реовова, цара совскога, изашавши да рашири своју власт до реке Еуфрата. И зароби их Давид хиљаду и седам стотина коњаника, и двадесет хиљада пешака, и подреза Давид жиле свим коњима колским, остави само за сто кола (2. Сам. 8; 3 4). Убрзо након тога, каже се: Тако царева Давид над свим Израиљем, судећи и дајући правду свем народу својему, а Јоав, син Серујин, беше над војском (2. Сам. 8; 15). Нешто даље, може се прочитати: Тада синови Амонови, видевиш где се омразише с Давидом, послаше синови Амонови, те најмише Сиријие од Вет-Реова и Сиријце од Coвe двадесет хиљада пешака, и у цара од Махе хиљаду људи… И Joaв видевши припремљену војску према себи спреда и отпозади, узе одабране из cвe војске Израиљеве u постави их према Сиријцима… И кад видеше cвu цapeвu, слуге Адар Езерове, да ux порази Израиљ, учинише мир с Израиљем, u служаху им (2. Сам. 10; 6, 9,19). Са овим историјским одломком сагласан је и натпис псалма, изузимајући само то што је као време ове стилографије (натписа на стубу) назначено оно, у којем је Давид био најславнији и најзнаменитији по својој ратничкој одважности. Због тога је достојно да се испита зашто он почиње јадиковањем и плачем, кад је требало да се радује и весели због својих успеха, јер другачије речи доликују онима који ликују, а другачије онима који јадикују. Победе бивају повод за општенародно ликовање, дакле, не само за војнике, него и за земљоделце, трговце, занатлије и све остале, који се користе добрима мира. Зашто онда каже: Боже, одбацио си нас и оборио си нас, кад их је Бог учинио победницима? На који је начин оборио оне, које је толико оснажио, којима је умножио оружје, кола, коње и поданике, и учинио их господарима целе земље, целе Асирије, Феникије и Месопотамије? Занимљиво би било да знамо, да ли се можда тим речима не изражава нека незахвалност? Давид је најпре поразио Адар – Езера, цара совског, и запленио му хиљаду кола и седам хиљада пешака; затим је поробио сиријског цара, који је помагао побеђеном Адар – Езеру: учинио га је својим подаником, побивши у једном тренутку двадесет две хиљаде његових војника. Извојевао је и трећу победу: синове Амонове, који су се наоружали пред вратима града, победио је његов војсковођа Јоав, сусревши једне спреда, а друге отпозади, зашавши у позадину. Како то да се у тако одважним подвизима изражава тако ожалошћено и потиштено: Боже, одбацио си нас и оборио си нас, разгневи се, и смилова се за нас! Иако је време ове стилографије (натписа на стубу) било време успеха, сила онога што је написано односи се на крај. Под крајем се подразумева оно, што се догађа на свршетку векова. Због тога каже да је псалам написан онима који хоће да се измене. Уопштено, то се може разумети у односу на васцели људски род, јер се корист од псалма распростире на све. Они који се мењају и хоће да се измене су они, који нити своја тела одржавају у истоветном стању нити су увек постојани у свом расположењу, него се са променом узраста и телесно мењају а исто тако мењају и мисли, саображавајући их различитим околностима. Наиме, ми смо другачији кад смо Деца, другачији кад смо младићи, а другачији када достигнемо зрело доба. И опет, када остаримо, ми се мењамо у потпуности. Поред тога, другачији смо у радосним приликама, а другачији кад се нађемо у несрећном стицају околности. Другачији смо кад смо болесни, а другачији смо кад смо здрави. Другачији смо у време свадбеног весеља, а другачији у време туговања. С обзиром да није речено: “о промењенима”, него о онима који хоће да се измене, и да ова изрека има облик пророштва јер указује на будуће време, онда би под онима који хоће да се измене требало подразумевати оне који ће, оставивши навикнутост отаца на испразност, своје животе саображавати (прилагођавати) еванђелској јасности. Услед тога, псалам није написан за тадашње Јевреје него за оне који хоће да се измене, који ће многобоштво заменити за побожност, а идолску заблуду за познање Онога Који нас је створио, који ће уместо безаконитог сластољубља изабрати закониту целомудреност, а уместо фрула, хорова и пијанства псалам, пост и молитву. Дакле, ако неко каже да је тај псалам написан за нас, неће сагрешити против истине. Због тога су и речи Божије (Рим. 3; 3) наше, и оне се у Цркви Божијој, као од Бога послати дарови, читају приликом сваког сабора и бивају на тај начин сличне храни која нам се даје од Духа. Овај псалам је, међутим, написан и као стилографија, тј. не би требало да га слушамо непажљиво. Не допусти да се речи псалма само накратко утисну у твоје памћење, и да се затим разлију и избришу из твог ума, као што убрзо почне да ишчезава и оно, што је написано на пропадљивом вештаству. Напротив, сачувај их записане у твојој души као на стубу, односно, као непомичне, постојане и свагда укорењене у твоје сећање. Ако нас Јеврејин буде искључио говорећи да псалам није написан за нас, постидећемо га оним, што је написано у овом истом псалму, објаснивши му нераздељивост призива и то, да он повезује међусобно удаљене, да их сједињује и многе чини једним кроз веру у Христа. Речено је: Мој је Галад, и мој је Манасија (ст. 9). Именовао је Јефрема и придружио Јуду, прибројао Моава. Прети да ће кренути на Идумеју, и истовремено благовести о покорности свих: Мени се иноплеменици потчинише (ст. 10).
3. Боже, одбацио си нас. Одбацио си нас, који смо се удаљили од Тебе сразмерно својим греховима, оборио си мноштво наше злобе, чинећи нам добро тиме што нас чиниш слабима; разгневи се кад смо били чеда гнева (Еф. 2; 3), наде немајући и без Бога у свету (Еф. 12; 12); Смиловао си се на нас када си Ти Јединородног Твог понудио као жртву умилостивљења за наше грехове (Рим. 3; 25), да бисмо у Његовој крви ми пронашли избављење (Еф. 1; 7). Доброчинства која си нам учинио не бисмо разумели да нас ниси напојио вином горчине (ст. 6). Вином се назива реч, којом се отврдло срце доводи до освешћења. Дао си онима који Те се боје знак да побегну од лица стреле. Мојсеј је на прагове Израиљаца стављао као знак овчију крв, а Ти си нам дао знак – крв Самог непорочног Агнеца, закланог због грехова света. И Језекиљ каже да се даје знак на лицу. Код њега је речено: Прођите за њим по граду, и побијте, и не помилујте. Старце и младиће, и девојке, и децу, и жене побијте да се истребе; али на коме год буде знак, к њему не приступајте (Јез. 9; 5 – 6). Бог говораше у светињи Својој: Обрадоваћу се и разделићу Сихем (ст. 8). Сихем, изабрани део земље који је Јаков дао Јосифу (1. Мојс. 48; 22), представља праобраз Завета који је, како се чинило, био дат само Израиљу. Овај изабрани Завет, ово наслеђе народа, поделићу и учинити да буде заједнички и свима осталима. А када Завет буде раздељен међу свима, заједничка ће бити и корист за све оне којима је Бог подарио доброчинство. Тада ће и долину шатора размерити, тј. тада ће сва васељена, као по жребу, бити раздељена ради настањивања на сваком месту. Тада ће и оне, који су међусобно удаљени, сјединити Миротворац, и оно што је на земљи и оно што је на небесима (Кол. 1; 20), и разрушити ограду која је растављала, и сјединити у једно (Еф. 2; 14).
4. Мој је Галад, и мојје Манасија. Галад је Манасијин потомак (1. Дневн. 7; 17). Тиме показује да од Бога почиње родослов патријараха, од којих ће се Христос родити по телу. И Јефрем је заштита (Пс. 107; 9) Главе моје, Јуда је цар мој. Разломљене делове сједињује јединомислијем. Моав је сасуд наде моје или, како каже други тумач, сасуд купељи (Акила) или пак сасуд безбрижности (Симах), тј. одбачен човек, којем је с претњом речено да неће ступити у Цркву Господњу, јер у њу неће ући ни Амонац ни Моавац, ни до трећег, ни до десетог колена, па чак ни до века (5. Мојс. 23; 4). Уосталом, будући да крштење даје отпуштање грехова и да дужницима омогућује безбрижност, указујући на избављење и на усиновљење Богу кроз крштење, пророк каже: Моав је сасуд купељи или сасуд безбрижности. Дакле, потчинише се сви иноплеменици, приклонивши се под јарам Христов. Услед тога ће и на Идумеју ставити обућу своју (ст. 10. и Пс. 107; 10). Обућа Божија је богоносно тело, кроз које је Он сишао међу људе. У тој нади и величајући време доласка Господњег, пророк каже: Ко ће ме узвести у град ограђени (ст. 11)? Можда под тим подразумева Цркву и назива је градом, јер је она сабор оних који су се законито уселили, и (назива је) градом ограђеним, на основу ограде вере. Услед тога је један од тумача сасвим тачно превео: у град ограђени (Симах). Ко ће ми, дакле, дати да видим ово велико виђење – Божији долазак међу људе? На ово указују речи Господње: Многи пророци и праведници желели су видети што ви видите, и не видеше (Мт. 13; 17).
5. Дај нам помоћ од невоље. Нећемо тражити помоћ кад смо снажни или кад живимо у телесном благостању. Нећемо желети заштиту никога, кога међу људима сматрају славним. Победа се не задобија нити мноштвом новца, нити превасходством снаге, нити висином славе. Напротив, Господ у преобиљу недаћа даје помоћ онима који је траже. Такав је био и Павле, који је невоље сматрао за своју похвалу: Када сам слаб, онда сам силан (2. Кор. 12; 10). Подај и нама, Господе, помоћ у невољама, јер невоља гради трпљење, а трпљење искуство, а искуство наду (Рим. 5; 3). Видиш ли куда те уздиже невоља? Ка непостидном надању! Да ли си болестан? Буди захвалан, јер кога љуби Господ онога и прекорева (Јевр. 12; 6). Да ли си сиромашан? Радуј се, јер те очекује Лазарево благо! Трпиш ли срамоћење због Имена Христовог? Ти си блажен, јер ће се твоје срамоћење преобратити у ангелску славу! Убедимо себе, браћо, да у време искушења не прибегавамо људским надањима и да не тражимо помоћ овде на земљи, него да се молимо са сузама и уздасима, са усрдном молитвом, са напрегнутим бдењем. Помоћ од невоље добија онај који као испразну презире људску помоћ и своје наде утврђује у Ономе, Који може да нас спасе, тј. који се утврђује у Христу Исусу, Господу нашем, Којем нека је слава и сила у векове векова. Амин.

Comments are closed.