БЕСЕДЕ НА ПСАЛМЕ
Беседа на четрдесет осми псалам
За крај, синова Корејевих, псалам
1. У домишљања о крајњем циљу човековог живота упуштали су се и неки од незнабожаца, али су долазили до различитих појмова о њему. Неки су тврдили да је тај циљ знање (наука, грч. επιστήμη), а неки практично дејствовање; Једни су говорили да је то различита употреба живота и тела, а други, који су се уподобили животињама, да је тај циљ задовољство (наслада, грч. ηδονή).[1] Према нашем учењу, циљ због којег све чинимо и којем стремимо јесте блажени живот у будућем веку. То остварујемо кад над нама царује Бог. До сада није измишљено ништа што би било боље за словесну (разумну) природу. Ка таквом циљу подстиче нас и апостол, говорећи: Онај крај, кад преда Царство Богу и Оцу (1. Кор. 15; 24). То исто износи и Софонија у свом пророштву, где говори у име Божије: Суд је Мој да саберем народе и да покупим царства, да излијем на њих гнев Свој.., јер ће огањ ревности моје прождрети сву земљу. Ја ћу тада променити народима усне те ће бити чисте, да би сви призивали Име Господње u служили Му под једним јармом (Соф. 3; 89, према Септуагинти). Због тога мислим да се и корист од псалама, који имају такав натпис, односи на тај циљ. Такво разумевање сагласно је са онима који стављају натпис “за победу” (код Теодотиона), “победничка песма” (код Симаха) или “победнику” (код Акиле). Будући даће победа прождрети смрт (1. Кор. 15; 54), да ће је истребити Онај Који је рекао: Ја победих свет (Јн. 16; 33) и да је све надвладао Христос, у чије се Име поклони свако колено што је на небесима и на земљи и под земљом (Филипљ. 2; 10), долично је да нам Дух Свети у победничким песмама унапред оглашава оно што предстоји.
Слушајте ово, сви народи, чујте сви који живите у васељени; земнородни и синови људски, заједно богати и сиромах. Обраћа се огромном броју слушалаца, јер на слушање псалма позива све народе и све, који су својим обитавалиштима испунили васељену. Мислим да он посредством ове узвишене проповеди призива и привлачи ка слушању све земнородне и све синове људске, све богате и сиромашне. Међутим, која је то осматрачница, која се толико уздиже над целом земљом да се са њене висине могу видети сви народи, са које се цела васељена може обухватити једним погледом? Који је то проповедник, који се оглашава тако громогласно, да га сви они могу чути? Где је то место, које може да прими све оне што су призвани? Колико је велики, и колико је премудар тај учитељ, који налази поуке достојне таквог сабора? Стрпи се мало, и дознаћеш да је оно што следи достојно таквог призива. Онај, који све сабира и позива на проповед јесте Утешитељ, Дух Истине, Који кроз пророке и апостоле сабира спасене. Будући да по свој земљи изиђе глас њихов (Пс. 18; 5), овде је речено: Слушајте ово сви народи, чујте сви који живите у васељени. Због тога је и Црква сабрана из свих сталежа, да нико не би био лишен користи. Постоје три пара званих, које обухватају васцели људски род: народи и сви који живе у васељени, земнородни и синови људски, богати и сиромашни. И заиста, кога је Бог оставио изван ове слушаонице? Оне, који су туђи вери, назвао је народима; оне, који обитавају у Цркви, назива житељима васељене. Земнородни су они који мудрују на земаљски начин и који су се предали вољама тела, а синови људски они који се донекле брину и користе разум, јер је разумност (словесност) особито човеково својство. Богати и сиромашни сами по себи показују своју различитост: једни у изобиљу имају све што им је потребно, док други оскудевају и у најнужнијем. Будући да Исцелитељ душа није дошао да зове праведнике него грешнике на покајање (Мт. 9; 13), он је у сваком пару призваних најпре поменуо оне, који су достојни осуде. Наиме, народи су рђавији од житеља васељене; међутим, њима је у призиву дата предност, како би они, који су се раније налазили у горем стању, имали користи од Исцелитеља. И опет, земнородни су постављени испред синова човечијих, а богати пре сиромашних. Ред оних, којима је тешко да се спасу, призван је пре сиромашних. Такво је, наиме, човекољубље овог Исцелитеља, Који Своју помоћ најпре даје слабима. Заједница у призиву истовремено их приводи и миру, јер се и они, који су до тада по начину живота били противници једни другима, кроз сабирање у једно навикавају на узајамну љубав. Нека богати знају, да су и они и сиромашни подједнако призвани на проповед, пошто је речено: заједно богати и сиромах. Остави напољу своје превасходство над убогим и своје разметање богатством, а затим уђи у Цркву Божију. Због тога се ни богати не преузноси над сиромашним, као што се ни сиромашни не плаши моћи онога, који свега има у изобиљу. Синови човечији, не понижавајте земнородне, нити се ви, земнородни, отуђујте од синова човечијих. Народи ће се навићи на житеље васељене, а житељи васељене ће с љубављу прихватити оне, који су страни у завету (в. Еф. 2; 12).
2. Уста ће моја говорити мудрост, и поучење срца мога разумност. Будући да се, према речима апостола, срцем верује за праведност, а устима се исповеда за спасење (Рим. 10; 10) и да савршенство у овом делу претпоставља заједничко дејствовање и једног и другог, пророчка реч је собом обухватила и једно и друго, тј. и дејствовање уста и поуку (поучење) срца. Ако у срце најпре није положено добро, како ће онда то благо (добро) устима изнети (изговорити) онај, који. га не поседује у тајности? Ако пак неко у срцу има добро а не оглашава га речима, о њему ће бити речено: Благо скривено и ризница неоткривена, каква је корист и од једног и од другог (Прем. Сир. 20; 30)? Нека због тога, ради користи других, моје уста говоре премудрост и нека се, ради мог сопственог напретка, моје срце поучава разумности. Пригнућу причи ухо моје, отворићу уз псалтир загонетку моју. Пророк још увек говори у своје име, како не би биле презрене његове речи, уколико би биле сматране људским домишљањем. Оглашавам вам оно, чему ме поучава Дух, каже он. Не говорим вам своје, и не говорим вам људско него, обративши пажњу на загонетке Духа Који нам у тајности предаје Божију премудрост, откривам вам и разјашњавам ову загонетку, али је не откривам другачије него псалтиром. Псалтир је музички инструмент који испушта тонове сагласне са мелодичношћу људског гласа. Словесни псалтир се особито отвара онда, када су дела сагласна с речима. Духовни псалтир је онај, који је извршио и научио (Мт. 5; 19). Пророк у псалмима разрешава загонетку, показујући својим сопственим примером како се може испунити оно што је предато. Познавши да у животу није починио ништа нескладно и недолично, пророк с уверењем изговара следеће речи: Зашто се бојим у зли дан? Безакоње пете моје опколи ме. Злим даном назван је дан суда, о којем је речено: Дан Господњи неизлечиви (Иса. 13; 9 – према Септуагинти) над свима народима. У тај дан ће, каже пророк, свакога окружити помисли његове (Ос. 7; 2 – према Септуагинти). Пошто, каже, на свом животном путу нисам учинио ништа безаконито, нећу се уплашити злога дана. Не опкољавају ме трагови грехова, не окружују ме немим оптужбама које ће ме разобличити. Наиме, неће те оптужити нико други него сама твоја дела, од којих ће се свако појавити у свом истинском обличју: пред тебе ће стати блуд, крађа и прељубништво које ће те подсетити и на ноћ и на начин грехопада, и на његово обележје. Уопште, испред тебе ће стати сваки грех, носећи са собом јасно подсећање на њему својствено обележје. Мене, дакле, неће оптужити трагови грехова, јер сам пригнуо причи ухо моје, и отворио уз псалтир загонетку моју.
3. Ви који се уздате у силу своју, и који се мноштвом богатства свога хвалите. Пророк се овим речима обраћа земнороднима и богатима. Једнима упућује речи којима руши њихово мишљење о сопственој моћи, а другима речи којима руши њихово преузношење обиљем иметка. Ви, каже, који се уздаше у силу своју. То су земнородни, који се уздају у телесну снагу и мисле да човечија природа има довољно снаге да изврши оно што жели. Послушајте и ви, који верујете у непоуздано богатство: да бисте били изведени на слободу коју сте изгубили јер вас је надвладало насиље ђавола, потребан вам је откуп. Ђаво, који вас је заробио, неће вас ослободити свог мучења док не пожели да вас замени, подстакнут на то неким скупоценим откупом. Због тога оно, што се нуди као откуп, не може бити исте врсте као и поробљени него у великој мери мора превазилазити њихову вредност, како би ђаво својевољно ослободио заробљенике. Због тога брат не може да васискупи, јер ниједан човек није у стању да убеди ђавола да од своје власти ослободи онога, који је једном пао у његово ропство. Човек ни за свој сопствени грех не може да принесе Богу жртву која ће Га умилостивити. Како би то онда могао да учини за другога? А шта је то у овом веку, што би он могао да добије, и што би послужило као достојна замена за душу, драгоцену по самој својој природи, будући да је саздана по образу Творца? И који је то труд овога века, који ће човеку обезбедити довољну залиху за прелазак у будући век? Према томе, требало би да ове речи једноставно разумеш на следећи начин: чак и ако се покаже да је неко веома моћан у овом животу и да поседује велики иметак, псалам га учи да одбаци гордо мишљење о себи и да се понизи под моћну руку Божију (1. Петр. 5; 6), да се не узда у своју моћ и да се не хвали мноштвом свог богатства. Могуће је, међутим, да се мисао донекле уздигне, и да се под онима, који се уздају у своју силу и који се хвале мноштвом свог богатства разумеју душевне силе, јер ни сама душа нема довољно снаге за сопствено спасење. Чак и кад би се међу синовима човечијим нашао неки који би био савршен, он био опет био ништаван, јер у себи нема премудрост Божију. Чак и ако је усвојио мноштво познања из световне мудрости и сабрао неко богатство знања, нека у потпуности послуша истину, односно, нека зна да је свака људска душа пала под јарам робовања заједничком непријатељу и да ју је грех одвео у ропство, пошто је изгубила слободу какву јој је подарио Творац. Сваком заробљенику је, ради ослобођења, потребна откупна цена. Брат не може да искупи брата, нити човек може да искупи самога себе, јер је онај, што искупљује другога, дужан да у великој мери превазилази заробљенога и онога који је већ потчињен непријатељској власти. Човек нема такву власт пред Богом да Га умилостиви за грешника, јер је и сам сагрешио. Сви сагрешише и лишени су славе Божије, а оправдавају се даром, благодаћу Његовом, кроз искупљење које је Христу Исусу, Господу нашем (Рим. 3; 23-24).
4. Неће, дакле, дати Богу откуп за себе, и цену откупа душе своје. Не тражи од брата да те искупи, него од Онога Који те превазилази Својом природом. Не тражи то од човека, него од Богочовека Исуса Христа, јединог Који Богу може да понуди откуп за све нас, јер Њега одреди Бог да буде крвљу Својом жртва помирења кроз веру (Рим. 3; 25). Мојсеј је био брат Израиљцима, али није могао да их искупи. Како би их и искупио обичан човек? Пророк најпре говори потврдно: Брат неће избавити, а затим снажно додаје у упитном облику: Хоће ли избавити човек! Мојсеј није ослободио народ од греха. Он ни за самога себе није могао да понуди откуп кад је сагрешио. Наиме, после толиких и таквих чудеса и знамења која је видео, он је изговорио речи сумње: Слушајте, одметници! Хоћемо ли вам из стене извести воду! Због тога Господ рече Мојсеју и Аарону: Што Ми не веровасте и не прослависте Ме пред синовима Израиљевим, зато нећете одвести збора тога у земљу коју сам вам дао (4. Мојс. 20; 10-12). Стога, дакле, не даде Богу откуп за себе. Шта је то толико вредно што човек може да пронађе и да понуди као откуп за своју душу? Нашло се, међутим, нешто што има вредност као сви људи заједно, па је то и дато као цена откупа за наше душе. То је света и драгоцена крв Господа нашег Исуса Христа, Коју је Он пролио за све нас. Услед тога је и речено: Купљени сте скупо (1. Кор. 6; 20). Дакле, ако брат неће избавити, хоће ли избавити човек! Ако човек не може да нас искупи, онда наш Искупитељ није човек. Наиме, иако је наш Господ у телу живео међу нама, не смеш због тога да Га сматраш за обичног човека, не признавајући силу божанства у Њему. Њему није било потребно да Богу даје откуп за Себе, нити да избавља сопствену душу, јер Он Греха не учини, нити се нађе превара у устима Његовим (1. Петр. 2; 22). Нико, дакле, не може да искупи самога себе, док не дође Онај, Који ће људе вратити из ропства, и то не новцем или даровима, као што и пише код Исаије (в. Иса. 52; 3), него Својом крвљу. Нас, који Му нисмо браћа него смо Му кроз свој грех постали непријатељи, Он Који није обичан човек него Бог, назива Својом браћом према слободи каква нам је дарована, јер је речено: Објавићу Име Твоје браћи својој (Јевр. 2; 12). Ако своје мисли окренемо ка Његовој природи, видећемо да Онај, Који нас је ослободио, није наш брат, и да није (обичан) човек. Ако пак обратимо пажњу на Његово благодатно снисхођење ка нама, видећемо и да нас браћом назива и да снисходи ка човечијој природи Онај, Који не даје Богу откуп за Самога Себе, него Му даје откуп за цео свет; Њему није потребно очишћење, будући да је Он Сам – очишћење. Такав нам Првосвештеник требаше: свет, незлобив, чист, одвојен од грешника и виши од небеса.., Који нема потребе, као они првосвештеници, да сваки дан приноси жртве, најпре за своје грехе, а затим и за народне (Јевр. 7; 2627). Пророк због тога и каже: И намучи се (тј. потруди се) до века, и живеће до краја. Источник Живота (Саможивот), Сила и неуморна природа намучила се у овом веку, када уморан од пута сеђаше тако на извору (Јн. 4; 6).
5. Јер неће видети пропасти, када види мудраце умируће. Отац не допушта да Светац Његов види труљења (Пс. 15; 10) када буду умирали они, што се хвале испразном (немоћном) мудрошћу. Ако би се пак ове речи разумеле у вези с праведницима, сети се Јова који каже: Човек се рађа за труд (Јов 5;7), а такође и апостола: Потрудих се више од свију њих (1. Кор. 15; 10) и Још више сам се трудио (2. Кор. 11; 23). Дакле, ко се потруди (намучи) у овом веку, живеће до краја. Онај пак који живи у раскоши и у свакој раскалашности, ко се услед размажености облачи у скерлет и у свилу и сјајно се весели сваки дан (Лк. 16; 19) избегавајући да се потруди на врлини, није се потрудио у овом веку и неће живети у будућем. Напротив, он ће на живот гледати издалека и мучећи се у ужареној пећи. Онај, који је ради врлине издржао хиљаде подвига и ради њеног задобијања искушао себе у труду, живеће до краја, као и Лазар, који се много потрудио у невољама, слично Јову који се преморио у борби с противником. У Писму је речено: Тамо отпочинуше преморени (Јов 3; 17). Због тога Господ преморене и обремењене позива на починак (в. Мт. 11; 28). Зашто се за оне, који се труде на добрим делима, каже да су обремењени? Зато што Идући иђаху и плакаху, бацајући семе своје; а долазећи доћи ће с радошћу, узимајући руковети своје (Пс. 125; 6), препуни плодова који су им израсли по мери онога што су посејали. Због тога се обремењенима називају они који, будући да су сејали са благословима, са благословима ће и пожњети (2. Кор. 9; 6) и са вечним весељем припремити себи руковети духовних плодова. Онај, којег избави Бог, дајући за њега откуп, потрудиће се у овом веку, а затим ће живети до краја. Он неће видети пропасти, када види мудраце умируће. Онај, ко је тесан и невољан пут претпоставио равном и спокојном путу, у време посете Божије, када они што нису поверовали речима Божијим него су живели по жељама свог сујетног срца, буду одведени на вечну казну, неће видети пропасти и злопаћења која не престају. Мудрацима пак пророк назива или силне у лукавству о којима Јеремија каже да су мудри да зло чине а да добра чинити не умеју (Јер. 4; 22) или пак ученике кнежева овога века који су пролазни (1. Кор. 2; 6) и који, говорећи да су мудри, полудеше (Рим. 1; 22), јер је мудрост овога света лудост пред Богом (1. Кор. 3; 19). Будући да ова премудрост чини људе лудима, Бог каже да ће погубити мудрост мудрих и разум разумних одбацити (1. Кор. 1; 19 и Иса. 29; 14). Због тога тврдње лажног знања за оне, који су уверени у њих, служе као узрок смрти. Такву смрт, дакле, неће видети нико од искупљених Оним, Који је благоволео да лудошћу проповеди спасе верујуће.
6. Заједно неразуман и безуман пропадају, и оставиће туђинцима богатство своје. (12) И Гробови њихови куће су им до века, станови њихови из нараштаја у нараштај. Назваше именима својим земље своје. Псалмопојац их је претходно означио заједничком именицом: мудраци, док их сада разликује и назива неразумним и безумним. Очигледно је да их мудрацима назива користећи име каквим они услед преузношења називају саме себе. Као што боговима називају оне, који по природи нису богови, следећи у том обичају обмануте, тако и мудрацима назива неразумне и безумне. Могуће је, дакле, да у мислима начинимо разлику између неразумних и безумних. Неразуман је онај, који је лишен разбора и није у стању да расуђује о уобичајеним и људским стварима. Тако је уобичајено да се разборитима називају они, који у житејским делима разликују корисно од штетног. Због тога је у Еванђељу речено: Синови овога века вештији су од синова светлости у своме нараштају (Лк. 16; 8). Они, међутим, нису једноставно мудрији (вештији), него само у односу на то како воде телесни живот. Услед разборитости у устројавању свог живота, називају се и неправедним управитељима. У том смислу су мудре и змије, које себи праве јазбине и у случају опасности на све начине избегавају да их ударе у главу. Безумнима се називају они, који не поседују оно што је за човека најпревасходније, а то је познање Бога Оца, прихватање Логоса Који у почетку беше у Бога и просветљење које се добија од Светог Духа. Такав ум имају они, који заједно са Павлом могу да кажу: Ми имамо ум Христов (1. Кор. 2; 16). Уосталом, према начину на који се користе у Светом Писму, речи “неразуман” и “безуман” замењују једна другу: оно безбожника назива неразумним, говорећи: Рече неразуман (у српском преводу: безуман) у срцу своме: нема Бога (Пс. 13; 1); и опет, оно што је штетно за живот назива се безумним, како се и апостол изразио о онима који падају у безумне (луде) и погубне жеље (1. Тим. 6; 9). На тај начин, и неразуман и безуман (луд) стреме ка заједничком крају, тј. ка пропасти. Међутим, неко би могао да каже да је неразуман онај, који живи као незнабожац а безуман онај ко живи на јеврејски начин, сагласно са празним очувањем закона. Таквом безумнику је, услед његовог безбожништва, Бог рекао: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе (Лк. 12; 20). Телесни Израиљ је назван безумним (лудим) код пророка који каже: Јефрем је као голуб безуман (луд); Египат (Мисир) зове, у Асирију отиде (Осија 7; 11). Будући да су се сви они заједно унизили услед свог незнања ми, туђини, постајемо наследници њиховог богатства. Наше су постале заповести, наши су постали пророци и патријарси, као и сви праведници који су од века живели. Они, који су пропали у свом безумљу, оставили су нам своје богатство. Њихови станови, тј. станови неразумних и безумних, јесу гробови до века. Онима, којима су услед сваког греха животи испуњени мртвим делима, пребивалишта (станови) су гробови до века. Онај, ко је услед грехопада постао мртав, не живи у кући него у гробу, јер је његова душа умртвљена. У кући живи безазлени и простосрдачни Јаков, о којем је написано да беше човек безазлен и благ, и живљаше у кући (1. Мојс. 25; 27). У гробовима пак живе они који су свепорочни, који не постављају ни темељ покајању за рђава дела. Они се уподобљују окреченом гробу који споља привлачи погледе, док је изнутра пун костију и сваке нечистоте (Мт. 23; 29). Кад говори такав човек, он не отвара уста у славу Божију, него му је грло гроб отворен (Пс. 5; 10). Ако неко, верујући у Христа, не показује дела сагласна са вером, то значи да обраћа пажњу на рђава учења и да погрешно тумачи смисао Писма, због чега самоме себи сече гробницу у камену.
7. Станови њихови из нараштаја у нараштај, тј. гробови су њихова пребивалишта до века. Објашњавајући шта подразумева под гробовима и желећи да покаже шта говори о телима у којима обитавају душе умртвљене од порока, пророк је речи гробови додао: станови њихови из нараштаја у нараштај, јер се људска тела увек називају становима. Они назваше именима својим земље своје, јер се име безбожника не уписује у књиге живих, нити се присаједињује Цркви првородних, записаних на небесима. Напротив, њихова имена остају на земљи, јер су овај пролазни и краткотрајни живот претпоставили вечним насељима. Зар не видиш да неки у градовима подижу тргове (агоре) и вежбаонице (гимнасије), да подижу зидине и постављају водоводе, и да се овим земним здањима дају њихова имена? Неки су, опет, положивши жигове са својим именом на чопоре коња, замислили да се на тај начин и након њиховог живота дуго сачува сећање на њих.
Да би и у самом гробу показали своју разметљивост, неки су и на гробнице урезали своја имена. То су они који мудрују на земни начин. Сматрају да су овдашња слава и људско сећање нешто што је довољно за њихово блаженство. Ако видиш да се неки горде лажним знањем, да су се придружили следбеницима недоличних учења и да се, уместо именом хришћанина, називају по имену неког јересијарха, Маркиона, Валентина или некога од оних што су се сад појавили, знај да и такви назваше именима својим земље своје, присајединивши се пропадљивим и потпуно земним људима.
8. И човек у части будући не разумеде, изједначи се са стоком неразумном и постаде јој сличан. (14) Овај је пут њихов саблазан њима, и после тога хвалиће се устима својим. Велика је ствар човек, и драгоцен је човек милостив (Приче Сол. 20; 6 – према Септуагинти), јер се његова драгоценост садржи у самом телесном устројству. Шта је још на земљи створено по образу Творца? Коме је другом дато началство (старешинство) и власт над свим животињама које су у мору, у ваздуху и на земљи? Он не заостаје много за ангелским чином, иако је сједињен са земним телом. Мада је Бог човека створио од земље (в. 1. Мојс. 2; 7), а слуге Cвoje чини пламеним огњем (Јевр. 1; 7), и човек има способност да разуме и да позна свог Творца и Саздатеља, јер му је Он дунуо у лице, тј. положио је у човека нешто од Своје сопствене благодати, како би човек на основу подобног (ομοιον) познао подобно (слично). Налазећи се у тако великој части самим тим што је створен по образу Творца, он је почаствован више него небо, више него сунце или мноштво звезда. Које се то небо назива образом вишњег Бога? Какав образ Творца имају у себи сунце, месец или звезде? Њима су дата нежива (бездушна, грч. άψυχα) и вештаствена, иако прозирна тела. Они немају нити разум нити својевољно кретање, нити самовласну слободу. Напротив, они су слуге одговарајуће нужности, према којој се непрекидно крећу око једног истог. Човек, који је по части изнад свега тога, није то разумео. Престао је да подражава Творца и да се уподобљује Саздатељу, будући да је постао роб телесних страсти и изједначио се са стоком неразумном, и постао јој сличан. Понекад су као товни коњи, и сваки рже за женом ближњега свога, понекад се као грабљиви вукови бацају на туђе (Језек. 22; 27), а понекад се, постављајући замке против брата, по лукавству уподобљују лисицама (Језек. 13; 4). Уистину је прекомерно безумље и животињска бесловесност ако онај, који је створен по образу Творца, неће да позна своје првобитно устројство, нити хоће да разуме васцели Божији домострој о себи и да на основу њега позна и своје сопствено достојанство. Он, напротив, све то заборавља и, одбацивши образ Небеског, прихвата образ земног. Да не би живео у греху, њега ради Логос постаде тело и настани се међу нама (Јн. 1; 14), у тој мери пројавивши смирење да је био послушан до смрти, и то до смрти на крсту (Филипљ. 2; 8). Ако си заборавио своје првобитно достојанство, представу о том достојанству створи на основу откупа који је за тебе дат. Погледај шта је дато у замену за тебе, и познај колико си вредан. Купљен си драгоценом крвљу Христовом, и не буди више роб греха. Познај своју вредност, да се не би уподобљавао бесловесним зверима. Овај је пут њихов саблазан њима. Наш Домостројитељ, Бог, зауставља нас на путу порока, постављајући нам сметње и препреке да бисмо устима својим хвалили, верујући срцем за праведност а устима исповедајући за спасење (Рим. 10; 10). Павле је прогонио и пустошио Цркву Христову, настављајући да иде путем зла; међутим, након тога је устима својим хвалио, оглашавајући у синагогама (зборницама, збориштима) да овај јесте Христос (Дела ап. 17; 3). 9. Као овце стављени су у ад, смрт ће их напасати. Људи, који су се уподобили животињама и који су се придружили стоци неразумној, слични су овцама који немају ни разума ни снаге да се заштите. Онај који их је уграбио био је непријатељ, и он их је бацио у свој сопствени тор, предавши их смрти да их напаса. Смрт је напасала људе почев од Адама, па и у време закона Мојсејевог, све док није дошао истинити Пастир, Који је Своју душу положио за овце. Након што их је саваскрсао са Собом, извео их је из адске тамнице у јутро васкрсења и предао их праведнима, тј. светим апостолима, да их напасају. И ујутро ће праведни владати њима. Свакоме од верних додељен је ангео, достојан да гледа Оца Небеског. Ови праведни на тај начин владају над њима, који су ослобођени најтежег ропства, и владају над онима који су дочекали јутро, тј. долазак Истока светлости. Размотри везу која постоји међу изрекама употребљеним у Писму: И човек у части будући не разумеде, и изједначи се са стоком неразумном. Онај, који је по свом устројству удостојен части, али услед греха што живи у њему није познао самога себе, изједначио се са стоком неразумном. Кад се отуђио од Логоса Божијег и постао бесловесан, непријатељ га је уграбио као овцу без пастира, а затим бацио у ад и препустио смрти да га напаса. Због тога онај, који је избављен из ада и ослобођен од лукавог пастира каже: Господ ме напаса (Пс. 22; 1). Не напаса га више смрт, него живот, не пад него васкрсење, и не лаж него истина. И помоћ њихова оветшаће у аду.
Пророк ово говори о смрти, јер пред Христом, Који је победио оног што је имао моћ смрти, она више ни на који начин није могла да задржи оне које је напасала, пошто су сви ти начини оветшали и постали немоћни. Тада ће се показати да је ништавна помоћ људи прелешћеног ума, који се преузносе својим богатством, славом или влашћу. У аду ће оветшатп кад се покаже њихова немоћ. Пророк можда говори и о томе да ће се помоћ праведних, које је Господ искупио, распростирати до ада, јер они не добише обећање, зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да они који су нам претходили не би без нас достигли савршенство (Јевр. 11; 39-40). (16) Али ће Бог избавити душу моју из руке адове, када ме прихвати. Овде јасно пророкује о Господњем силаску у ад, када је заједно са другим душама Господ избавио душу пророка, да не би остала у аду.
10. Не бој се кад се човек разбогати и кад се умножи слава дома његовог. Не бој се, каже пророк, кад се човек разбогати. И ова проповед је неопходна житељима васељене, земнороднима и синовима човечијим, заједно богатима и сиромашнима. Не бој се кад се разбогати човек. Не бој се, каже пророк, кад видиш да је неправедан богат а праведан сиромашан. Нека те не помућује мисао да не постоји промисао Божији, који надзире човечија дела, или да се он, чак и ако постоји, не распростире и до земље, да би проницао и у наша дела. Можда размишљаш на следећи начин: ако би промисао свакоме доделио што је њему својствено, онда би богати били праведни, који би знали како да искористе то богатство, док би порочни, који своје богатство претварају у оруђе своје порочности, били сиромашни. Будући да је међу народима и земнороднима много оних који размишљају на овај начин и из привидне неједнакости у расподели житејских добара закључују да је свет остављен без промисла Божијег, псалам им упућује ове речи, умирујући неуко таласање њихових мисли, као што их је и на почетку призвао на слушање. Можда се пророк овде обраћа и самом сиромаху, говорећи: Не бој се кад се разбогати човек. Наиме, сиромасима је потребна посебна утеха, да се не би плашили моћних. Када умре богати, каже пророк, он нема никакве користи од богатства, јер не може да га понесе са собом. Од наслађивања богатством он је имао једну једину корист, а то је да су у овом животу ласкавци блаженом називали његову душу. Када умре, каже пророк, неће узети (са собом) све то изобиље. Једва да ће узети и одећу за покривање своје срамоте, па ће и њу добити тек ако то буде по вољи слугама које ће га припремати за погреб. Срећан је уколико као свој удео добије мало земље, који ће му из сажаљења доделити они што га сахрањују, и ако то учине услед поштовања према заједничкој људској природи, не приносећи њему дар него указујући почаст човечијој природи. Не буди малодушан гледајући на садашње, него ишчекуј онај блажени и бесконачни живот. Тада ћеш видети да праведнику и сиромаштво, и срамоћење, и лишавање насладе, служе као добро. Не смућуј се кад видиш да су сада привидна добра тобоже неправедно расподељена, јер ћеш чути да је богатоме речено: Ти си примио добра своја у животу своме, а сиромашном да је он у овом животу примио своја зла (в. Лк. 16; 25). Стога је праведно што ће се један утешити, док ће други страдати. (19) Хвалиће Те тек кад му добра учиниш. Пророк ово говори о земном човеку, који за добра сматра једино преимућства овог живота – богатство, здравље и моћ. Такав човек ће хвалити Бога тек кад му учини добро, док ће у невољама изговарати сваку хулу. Напустивши сиромаха, пророк се сада обраћа Богу. Оптужујући богатство, он, између осталог, каже и то да богати благодаре Богу само онда кад су срећни, док у неповољним околностима не бивају захвални. На сличан начин и ђаво оптужује Јова, говорећи да Јов не поштује Бога узалуд (в. Јов 1; 9), јер је за своју побожност награђен богатством и сл. Да би показао његову врлину, Бог га је лишио свега што је имао, да би се у томе пројавила благодарност коју овај човек показује Богу.
11. Отићи ће до рода отаца својих. Мислим да ово говори о грешнику, који је Бога познао онолико, колико су му то предали обичаји његових отаца, док снагом сопственог мишљења ништа није задобио нити је присајединио свом познању истине. Ти се, Боже, говори пророк, толико приближаваш његовом уму, и он о Теби има такву представу, какву је имао и род отаца његових. Пророк и овде изображава неделање разума, привезаност за земно и телољубље човека огрезлог у богатство и раскош, чији је ум преплављен житејским бригама. Он због тога до века неће видети светлост. Наиме, онај који се поверио руковођењу слепих учитеља, самога је себе лишио наслађивања светлошћу. Речи: Отићи ће до рода отаца својих имају и други смисао, односно, Ти не кажњаваш само оне, који се предају порочном животу и учењима која су, макар била и од предака, туђа благочешћу. Напротив, Ти кажњаваш и оне, који су били виновници изопачених учења. Такво је значење онога што је речено: Отићи ће до рода отаца својих. Наиме, није крив само онај, који има погрешне појмове о Богу, него и онај, који је довео друге до такве погибељи. Такви су они, што су наследили грех својих предака и утврдили га у себи обичајем, због чега је постао неизбрисив. До века неће видети светлост, јер бивају одведени у таму најкрајњу; тамо ће бити плач и шкргут зуба (Мт. 8; 12). Томе су изложени према праведном суду Божијем, јер су у овом животу због својих рђавих дела ненавидели светлост.
Човеку части будући не разумеде, изједначи се са стоком неразумном и постаде јој сличан. То је глас онога који јадикује. Човек је умањен замало од ангела (Пс. 8; 6), због чега Соломон и каже: Велика је ствар човек, и драгоцен је човек милостив (Приче Сол. 20; 6према Септуагинти), онај човек који се, будући да није познао своје достојанство, покорио телесним страстима, изједначио са стоком неразумном и постао јој сличан!
НАПОМЕНЕ:
- Постоје неки филозофи који сматрају да је наслада најузвишеније добро. Такви су били киринејци и епикурејци, и св. Василије их назива “скотоподобнима”, односно сличним животињама, јер не виде ништа изван материје, прим. изд.
