БЕСЕДЕ НА ПСАЛМЕ

 

БЕСЕДЕ НА ПСАЛМЕ
 

 
Беседа на четрдесет пети псалам
 
(1) За крај, за синове Корејеве, о скривеностима (тајнама), псалам
1. Чини ми се да овај псалам садржи пророштво о ономе што ће се догодити на крају. Знајући тај крај, и апостол Павле каже: Онај крај, кад преда Царство Богу и Оцу (1. Кор. 15; 24). Наша дела приводе нас крају, и свако дело приводи крају какав му је својствен, односно, добро (приводи) ка блаженству а рђаво ка вечној осуди. Поуке које Дух предаје у овом псалму привешће послушне ка добром крају и због тога овај псалам има натпис: за крај, тј. ова учења се односе на блажени крај човековог живота. За синове Корејеве. И овај псалам је изречен синовима Корејевим. Дух Свети их не раздваја јер су они пророчке речи изговарали једнодушно и једногласно, у савршеном складу један са другим. Ниједан од њих није пред другима пророковао нешто особито него је, услед њихове подЈеднаке склоности ка добру, свима био дат подједнак пророчки дар. Псалам говори ” о скривеностима” (“тајнама”), тј. о неизрецивом и скривеном у тајности. Разматрајући по деловима речи псалма, дознаћеш скривени смисао његових речи. Није, међутим, свакоме могуће да проникне у божанствене тајне. То може да учини само онај, који је способан да постане усклађен орган обећања чију ће душу, уместо псалтира, покретати дејствовање Светог Духа.
Бог нам је уточиште и сила, помоћник у невољама које нас снађоше веома. Услед природне слабости каква му је својствена, сваком човеку је потребна велика помоћ у многим непријатностима и тешкоћама које га сналазе. Човек притиче Богу као да тражи уточиште од свих недаћа и жели да се удаљи на неко безбедно место или пак као да се пред налетом непријатеља скрива на неки оштар планински врх окружен чврстим зидинама, будући да га само обитавање у Богу чини спокојним. Иако смо сви сагласни с тим да је наше уточиште у Богу, приликом избора спаситеља непријатељ уводи човека у многе заблуде и тешкоће. Он их, као непријатељ, хвата у замке а онда их, кад су већ ухваћени, опет обмањује мишљу да притекну њему као свом чувару. Због тога људима предстоји двострука несрећа: или да насилно буду заробљени или да пропадну услед обмане. Неверујући због тога притичу демонима и идолима, јер су услед пометње коју је у њима узроковао ђаво изгубили знање о истинитом Богу. Чак и они, који познају Бога, греше у разликовању ствари и, тражећи оно што је њима корисно, поступају као незналице. Наиме, они као добро траже једно иако им то често није на корист, док се другог клоне као зла, иако би им понекад донело велику корист. На пример, да ли је неко болестан? Избегавајући патње болести, он се моли за здравље. Да ли је неко изгубио новац? Он јадикује због губитка. Болест је, међутим, често корисна, ако уразумљује грешника. Напротив, здравље може да буде и штетно ако онога, који се њиме користи, води ка греху. Некима је новац послужио за раскалашност док је неке, који су имали рђаве склоности, сиромаштво учинило целомудренима. Дакле, не удаљуј се од онога, од чега не би требало, и не притичи ономе, чему не би требало. Избегавај само једно, а то је грех, и знај да постоји само једно уточиште од зла, а то је Бог. Не уздајте се у кнежеве, не гордите се непостојаним богатством, не преузносите се телесном снагом, не трчите за сјајем људске славе. Ништа од тога не спасава. Све је то привремено, и све је то варљиво. Постоји само једно уточиште – Бог. Нека је проклет човек који сеуздау човека (Јерем. 17; 7) и у све што је човечије.
2. Према томе, Бог нам је уточиште и сила. За онога, који може да каже: Све могу у Христу који ми даје моћ (Филипљ. 4; 13), Бог уистину јесте сила. Иако многи говоре: Бог нам је уточиште и Господе, уточиште си нам био, само је неколицина оних који то говоре у истом расположењу у којем и пророк. Наиме, само је неколицина оних који се не диве ничему човечијем и у потпуности су се предали Богу, тако да Њиме дишу и у Њега имају наду и уверење. У томе нас разобличују и сама наша дела, кад у недаћама притичемо свему осталом, само не Богу. Да ли ти је дете болесно? Тражиш врачару или онога који ће недужној дечици обесити око врата празне записе (амајлије). Најзад, одлазиш код лекара и узимаш лекове, запостављајући Онога, Који може да га спасе. Да ли те узнемирио неки сан? Одлазиш код тумача снова. Уплашио те непријатељ? Тражиш заштитника у некоме од људи. Уопште, у свакој невољи разобличујеш самога себе. На речима називаш Бога својим уточиштем, док на делу тражиш помоћ од бескорисног и испразног. Међутим, праведнику је истинска помоћ – Бог. Као што је војсковођа који има храбре војнике увек спреман да помогне слабу страну, тако је и Бог наш помоћник и саборац свакога који се бори против ђаволског лукавства. Он шаље служајше духове (грч. τα λειτουργικά πνεύματα) онима, којима је потребно спасење. Због начина живота који је прихватио, недаће се дешавају сваком праведнику. Онога, који се удаљио од широког и пространог пута и пошао путем узаним и невољним, сналазе невоље. Пророк је живо представио ту истину, рекавши: У невољама које нас снађоше веома. Нас, као одухотворене животиње (досл. о-душевљене, грч. ζωα έμψυχα), лове невоље и у нама стварају трпљење, кроз трпљење искуство а кроз искуство наду (в. Рим. 5; 34), због чега апостол и каже: Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божије (Дела ап. 14; 22). Речено је и ово: Многе су невоље праведних (Пс. 33; 20). Међутим, онај који је одважно и спокојно претрпео искушење невоље, каже: У свему овоме побеђујем кроз Онога Који нас је заволео (Рим. 8; 37). Напротив, он је толико далеко од тога да би се клонио невоља и да би их се плашио, да мноштво несрећа преобраћа у повод за похвалу, говорећи: Не само то, него се и хвалимо у невољама (Рим. 5; 3).
3. Зато се нећемо уплашити кад се земља затресе, и преместе се горе у срца мора. Пророк показује велику чврстину у уздању у Христа. Иако ће се све покренути, иако ће се земља затрести а горе напустити своје темеље и преместити се усред мора, ми се нећемо уплашити, јер је Бог наше уточиште, сила и помоћник у невољама које нас снађоше веома. Ко има тако неустрашиво срце, чије су помисли толико непомућене, да и приликом такве пометње његова мисао стреми ка Богу и да он, због наде у Њега, не бива поражен ничим од онога што се догађа? Ми, међутим, ни људски гнев не можемо да поднесемо. Ако на нас насрне пас или нека дивља звер, не подижемо поглед ка Богу, нашем помоћнику у невољама, него нас обузима ужас и притичемо самима себи. Зашумеше и ускипеше воде њихове. Пророк говори о пометњи земље и о померању планина. Сада говори и о колебању и померању мора, услед пада планина усред пучине. Зашумеше и ускипеше воде њихове, очигледно морске воде. Највећу пометњу у водама изазивају саме горе, не зато што су постављене у море него зато што својим подрхтавањем узрокују снажно таласање вода. Дакле, када пометња обузме земљу, морске воде ће зашумети и ускипети из самих дубина. Горе ће почети да се померају и биће у великој пометњи услед преизобиља силе Господње. Наша срца ће, међутим, и тада бити неустрашива, јер имају несумњиву и чврсту наду у Бога. Затресоше се горе снагом Његовом. Ова изрека се може протумачити и у пренесеном смислу, тако да горе означавају оне што имају високо мишљење о својој величини. Они не познају силу Божију и постављају се изнад Божијег познања. Због тога их побеђују изасланици (Божији), који са силом и премудрошћу проповедају слово премудрости, и познавши своје сиромаштво, страхују од Господа и смирују се пред Његовом снагом. Можда се горама називају и кнежеви овога века и оци погибељне мудрости, који су били пометени оном силом коју је Христос у крсном подвигу пројавио над онима, што су имали власт над смрћу. Наиме, Он је као одважни борац обнажио и надвладао началства и власти, жигосао их јавно и победио на дрвету (крста) (Кол. 2; 15).
4. Речни токови веселе град Божији. Морске воде, снажно узбуркане ветровима, зашумеше и ускипеше. Међутим, речни токови који протичу без шума и тихо наводњавају оне, што су достојни да их приме, веселе град Божији. Праведник и сад пије живу воду; међутим, испијаће је још обилније кад буде уписан међу грађане града Божијег. Он сада пије као у огледалу и у загонеткама, јер ограничено разумева божанствена созерцања. Тада ће, међутим, одједном у себе примити реку обилну водом, која читав град Божији може да наводни весељем. Каква би била та река, ако не Дух Свети који онима што су се удостојили да поверују у Христа приступа сразмерно њиховој вери? Наиме, Христос каже: Који у Мене верује, из утробе његове потећи ће реке воде живе (Јн. 7; 38) и Који пије од воде коју ћу му Ја дати неће ожеднети довека, него вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече у живот вечни (Јн. 4; 14). Дакле, ова река весели сваки град Божији уопште. Можда би под именом града који се весели од изливања Духа Светога требало подразумевати или Цркву оних, чије је живљење на небесима или сваку словесну твар, од човечије душе до надкосмичких (надземаљских, грч. ύπερκόσμιος) сила. Према одређењима неких, град је савез (сабор, заједница) оних који живе као седеоци и руководе се законом. Такво одређење града доликује и небеском граду, вишњем Јерусалиму. И тамо је савез (сабор, заједница) првородних, записаних на небесима; то је савез (заједница) оних који услед непокретности обитавалишта светих живе као седеоци; најзад то је савез (заједница) оних, који су руковођени небеским законом. Због тога је за човечију природу немогуће да позна поредак тог живљења и све његове украсе. То је оно исто, што око не виде и ухо не чу и у срце човеку не дође, што припреми Бог онима који Га љубе (1. Кор. 2; 9). Осим тога, знамо да су тамо миријаде ангела и свечани сабор светих, и Црква првородних, записаних на небесима (Јевр. 12; 22-23). О том граду говори и Давид: Преславне ствари говораху се о теби, Граде Божији (Пс. 86; 3). Бог је овом граду дао обећање кроз пророка Исаију: Учинићу ти вечну славу и весеље из нараштаја у нараштај и неће више бити ни рушења ни несрећа на међама твојим, него ћеш зидине своје звати спасењем (Иса. 60; 1518). Према томе, уздигни душевне очи и, достојно вишњег, тражи познање о граду Божијем. Међутим, ко ће у мислима представити нешто достојно тамошњег блаженства, које весели река Божија.и којему је неимар и творац Бог (Јевр. 11; 10)? Освештао је насеље Своје Вишњи. Пророк под тим подразумева богоносно тело, освештано сједињењем са Богом, због чега се под насељем Вишњег подразумева јављање Бога у телу.
5. Бог је усред њега и неће се поколебати; помоћи ће Га Бог рано ујутро. Будући да је Бог усред града, то му даје непоколебивост, и Он му шаље помоћ од првих излазака светла. И небеском Јерусалиму и земаљској Цркви доликује ово име, јер је освештао насеље Cвoje Вишњи. И кроз то насеље, у којем се настанио Бог, Он је стао усред њега и подарио му да се не поколеба. Бог је усред Града и посвуда, до граница његовог круга, распростре луче Свог промисла. Тиме се чува правда Божија, која свима у подједнакој мери дарује доброту. Помоћи ће Га Бог рано ујутро. Наше јутро ствара чувствено (видљиво) сунце, кад се појави на нашем хоризонту. Јутро у души ствара Сунце правде, које усхођењем умне светлости ствара дан у ономе који Га прима. У време незнања, ми, људи, били смо у ноћи. Међутим, када отворимо (откријемо) владајући део душе (тј. ум) и у себе примимо сјај славе (Јевр. 1; 3), кад се озаримо вечном светлошћу, помоћи ће нам Бог рано ујутро. Кад постанемо чеда светлости, кад за нас прође ноћ и наступи дан (в. Рим. 13; 12), удостојићемо се Божије помоћи. Бог помаже граду, јер Својим сопственим усхођењем и јављањем ствара у њему јутро, као што је речено: Ево човека, којем је име Исток (Зах. 6; 12 – према Септуагинти). Због тога ће у ономе, у којем након развејавања незнања и зла, заблиста умна (духовна) светлост, настати јутро. Будући да је Светлост дошла у свет да се они, који у Њој корачају, не би спотицали, Његова помоћ дарује јутро. Или, можда, будући да се васкрсење догодило у рано јутро, то значи да ће рано ујутро помоћи граду Бог, Који је ујутро трећега дана васкрсења победио смрт.
6. Смутише се незнабошци, потресоше се царства; даде глас Свој (Вишњи), потресе се земља. Замисли град против којега наоружани непријатељи смишљају зло, и који опкољују многи народи и цареви,носиоци скиптра у сваком народу. Замисли затим војсковођу непобедивог по снази, који изненада долази у помоћ овом граду, прекида његову опсаду, развејава збор народа, приморава цареве на бекство, и свето извршава на тај начин што их снажно дозива, што громкошћу свога гласа побеђује њихова срца. До какве ће пометње доћи међу прогоњеним народима и међу царевима који су се дали у бекство? Какви ће се помешаш крици и непрекидни жамор чути у време њиховог паничног бекства? Сва места ће се испунити онима који у страху беже, због чега ће у градовима и селима, где се појаве бегунци, почети немири. Пророк показује да је Спаситељ указао такву помоћ граду Божијем кад каже: Смутише се незнабошци, потресоше се царства; даде Глас Cвoj (Вишњи), потресе се земља. Господ над војскама је са нама, заступник нам је Бог Јаковљев. Пророк је видео оваплоћеног Бога, видео је од Свете Дјеве рођеног Емануила, што ће рећи: с нама Бог (Мт. 1; 23).Због тога пророчки кличе: Господ над војскама је са нама, показујући да је то Онај, Који се јавио светим пророцима и патријарсима. Наш заступник, каже, није други Бог, различит од Онога о Којем су говори”ли пророци. То је Бог Јаковљев, Који је у откровењу рекао Свом служитељу: Ја сам Бог Авраамов, и Бог Исааков, u Бог Јаковљев.
7. Ходите и видите дела Божија, чудеса која је поставио на земљи, ништећи ратове до крајева земље. Оне, који су далеко од речи истине, (пророчка) реч призива да се приближе посредством познања и каже: Ходите и видите. Далека растојања чине да представе видљивих предмета буду нејасне за телесне очи, док, напротив, приближавање посматрача омогућује јасно познање виђенога. Исто тако, и приликом умних созерцања, онај који се посредством дела није приближио Богу и постао Му присан, није у стању да чистим очима ума види дела Божија. Због тога најпре каже: Ходите, тј. приближите се, а затим видите дела Божија која су дивна и чудесна и којима је најпре задивио раније непријатељске и пометене народе а онда их и успокојио. Ходите, чеда, послушајте мене (Пс. 33; 11), а такође и: Ходите к Мени ce u који сте уморни и натоварени (Мт. 33; 11). То је глас Оца,и Он раширеног наручја призива оне који су до тада били разуздани. Онај што је послушао призив и приближио се Призивајућем, видеће Онога Који је крстом помирио cвe што је на земљи и што је на небесима. (10) Лук ће скршити и оружје ће сломити, и штитове ће сажећи огњем. Видиш ли мирољубивост Господа силе, будући да су с Њим силе ангелске војске? Видиш ли истовремену одважност и човекољубље Војводе небеских сила? Будући Господ и имајући васцело мноштво ангелске војске, Он не рањава ниједног од противника, никога не обара, никога не дотиче, него крши лукове и оружја, и штитове спаљује огњем. Крши лукове, да из њих не би више пуштали распламсале стреле; ломи оружје које се користи у боју прса у прса, како не би могли бити рањени они, које непријатељ лукаво напада из близине. И штитове спаљује огњем, тј. лишава противнике оружја, и све обраћа у доброчинство непријатеља.
8. Отпочините и познајте да сам Ја Бог. Док се бавимо стварима које су изван Бога (грч. εξω Θεού), не можемо у себе сместити богопознање. Ко то може, бринући се о световном и погрузивши се у телесну расејаност, обратити пажњу на учење о Богу и имати довољно марљивости за тако важна созерцања? Зар не видиш да реч, која падне у трње, бива загушена тим трњем (в. Мт. 13; 22)? Трње означава телесне насладе, богатство, славу, житејске бриге. Онај, који тражи богопознање, мора стати изван свега тога а затим, учинивши своје страсти неделатним, примити богопознање. Како ће појам о Богу стушти у душу, ако је ова претходно већ стешњена помислима које су је обузеле? И фараон је знао да само онај, који је слободан од житејских брига, може да тражи Бога, због чега је и прекоревао Израиља: Беспосличите, беспосличите, зато и говорите: да идемо да се помолимо нашем Господу (2. Мојс. 5; 17). За онога што се препустио оваквој безбрижности она је веома корисна, јер у њему узрокује безмолвије које је нужно за прихватање спасоносних учења. Напротив, безбрижност Атињана је рђава, јер се ни за шта друго нису занимали, него да штогод ново говоре или слушају (Дела ап. 17; 21). Неки и сад подражавају ову безбрижност, јер слободно време свог живота непрестано користе за измишљање неког новог учења. Таква безбрижност је угодна нечистим и злим духовима. У Писму је речено: Кад нечисти дух изиђе из човека.., каже:да се вратим у место из којег сам и изашао; а дошавши нађе онај дом празан и пометен (Мт. 12; 4344). Нека, дакле, наша безбрижност не отвори улаз противнику; напротив, наш унутрашњи дом нећемо остављати празним, него ћемо претходно у њега Духом уселити Христа. Пророк је најпре подарио мир онима које су до тада узнемиравали непријатељи, а затим каже: Отпочините (тј. будите безбрижни) од непријатеља који нас расејавају, да бисмо у безмолвију созерцавали речи истине. Господ због тога и каже: Сваки од вас који се не одрече свега што има, не може бити мој ученик (Лк. 14; 33). Потребно је дакле, да се ослободимо супружничких дела, да бисмо се занимали молитвом; да се ослободимо брига о богатству, од жудње за земаљском славом, од наслађивања задовољствима, од зависти и сваког рђавог дела према нашем ближњем. Тада ће у душу, која обитава у тишини и није помућена никаквом страшћу, као у огледало, доћи чисто и непомрачено Божије озарење. Узвисићу се у народима, узвисићу се на земљи. Очигледно је да ово Господ говори о Свом страдању, као што је написано и у Еванђељу: Кад Ја будем подигнут са земље, све ћу привући к Себи (Јн. 12; 32) и Као што Мојсеј подиже змију у пустињи, тако треба да се подигне Син човечији (Јн. 3; 14). Будући да је требало да се због незнабожаца узнесе на крст и да се узвиси за целу земљу, каже: Узвисићу се у народима, узвисићу се на земљи. Господ над војскама је са нама, заштитник нам је Бог Јаковљев. Обрадован због помоћи Божије, пророк је два пута огласио исте речи: Господ над војскама је са нама, насрнувши и наступивши на непријатеља, имајући потпуно уверење да уз помоћ Спаситеља наших душа ни од чега неће пострадати. Ако је Бог с нама, ко ће против нас (Рим. 8; 31)? Наш заштитник је управо Онај, Који је Јакову подарио победу, и након борбе назвао га Израиљем. Ми ћемо пак безмолвствовати (грч. ήσυχάσωμεν), јер Он је мир наш, Који иједне и друге састави у једно.., да оба сазда у Самоме Себи у једнога новога човека (Еф. 2; 14-15).

Comments are closed.