БЕСЕДЕ

 

БЕСЕДЕ
 

 
БЕСЕДА НА РЕЧИ “ПАЗИ НА СЕБЕ” (Пон.15,9)
 
1. Бог који нас је створио подарио нам је употребу речи како бисмо једни другима откривали судове срца и како би свако од нас, с обзиром на заједничку природу, преносио ближњем своја премишљања, износећи их из скривница срца као из неких ризница. Кад бисмо, међутим, живели са нагом душом [тј. без тела], могли бисмо одједном саопштавати своје мисли једни другима. Како, пак, мисли у нама ствара душа која је прекривена завесом тела, неопходне су речи и именовања да би се показало оно што лежи у дубини. Услед тога, чим добије звук који је означава, наша мисао се преноси речима као лађом и препливава кроз ваздух, прелазећи од оног ко говори ка оном ко слуша. Уколико наиђе на велику тишину и ћутање, реч ће се сакрити у слух поучаваних као у спокојну и безметежну луку. Уколико, пак, бука слушалаца, слична силној бури. буде дувала насупрот, реч ће, развејана по ваздуху, доживети бродолом. Према томе, својим ћутањем обезбедите тишину беседи. Јер, можда ће вам се показати да носи понешто корисно. Реч истине је тешко ухватити: она лако може промаћи непажљивима. Према домостроју Духа, она је сажета и кратка, у маломе саопштавајући много. Услед њене сажетости, њу је лако запамтити. Природну врлину беседе сачињава избегавање сакривања значења кроз нејасноћу, као и избегавање обиља непотребних реченица или испразних ствари. Слична је и реч коју смо сада прочитали из Мојсијеве књиге. Они који воле поуке свакако су је запамтили, осим ако услед своје краткоће није промакла вашим ушима. Ради се, наиме, о изреци: Пази на себе, тј. да се у твом срцу потајно не нађе реч безакоња (Пон.5,19). Ми људи веома лако грешимо у разуму. Знајући да се највећи део греха извршава у тежњама наше намере, Онај који је понаособ саздао срца наша (уп. Пс.32,15), превасходно заповеда да имамо чистоту у владајућем [делу душе]. На тај начин је Он оно чиме најлакше грешимо удостојио и највеће заштите и старања. Опрезни лекари предупређујућим прописима обезбеђују немоћна тела. И наш заједнички Старатељ и истински Исцелитељ душа је најчвршћим стражама обезбедио оно што је у нама, по Његовом знању, најсклоније греху. Телесне радње захтевају време, повољне околности, напор, сатруднике и сличне услове. Покрети, пак, разума су безвремени, врше се без напора, једноставно се уобличују и погодује им свако доба. Једном се један озбиљан човек, кога су величали због частитости и који је споља носио маску целомудрености, са разумом преносио на место греха у невидљивом кретању срца, све седећи међу онима који су ублажавали његову врлину. Он је у машти видео предмет својих жеља, сањарио о неприличном општењу и у скривници срца јасно изображавао уживање, чинећи изнутра грех који нема сведока и који свима остаје непознат све докле не дође Онај који осветљује што је скривено у тами и објављује намере срца (1.Кор.4,5). Стога се побрини да се у твом срцу потајно не нађе реч безакоња. Јер, онај ко погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме (Мт.5,28). Телесне радње имају много препрека, док онај ко греши намером извршава грех брзином мисли. Према томе, где је брз пад, нама је дата и брза одбрана. Стога је посведочено: Да се у твом срцу потајно не нађе реч безакоња. Али, биће боље да се вратимо самом почетку беседе.
2. Речено је: Пази на себе. Бог који је све створио дао је сваком живом [бићу] подстицај за заштиту сопственог састава. Уколико пажљиво почнеш да изучаваш, открићеш да се већина бесловесних [животиња] одвраћа од штетног, премда се никад није учила. Осим тога, оне према природној привлачности теже да се наслађују оним што им користи. Нама је, пак, Бог, који нас васпитава, дао наведену велику заповест да бисмо уз помоћ словесности налазили оно што је њима дато од природе, да бисмо оно што бесловесне [животиње] чине без надзора чинили пажљиво и уз непрестано надгледање помисли, да бисмо били верни чувари подстицаја који су нам дати од Бога, да бисмо се клонили греха као што се оне клоне отрова у храни и да бисмо трагали за правдом као што оне траже храњиве биљке. Према томе, пази на себе како би могао да разликујеш штетно од спасоносног. Међутим, могуће је двоструко пажење на себе: телесним очима мотрити на видљиве предмете или умном силом душе се погружавати у сагледавање бестелесног. Уколико кажемо да је ова заповест ограничена само на дејствовање очију, истог часа ћемо признати немогућност њеног извршења. Јер, како човек може да читавог себе обухвати очима? Око не може да управи поглед на само себе, не досеже до темена, не познаје ни леђа, ни лице, ни распоред унутрашњих [органа] у утроби. Међутим, безбожно је тврдити да су заповести Духа немогуће. Према томе, преостало нам је да ову заповест схватимо у смислу дејствовања ума. Према томе, пази на себе, тј. мотри на себе са свих страна. Нека твоје душевно око буде недремљиво како би сачувао самога себе. Проћи ћеш посред многих замки. Непријатељ је на многим местима поставио скривене замке. Стога мотри на све и спаси се као срна из клопке и као птица из замке (Прич.6,5). Срндаћ не пада у клопке због оштрине свог вида. Он је и назив добио по својој оштровидости[1]. И опрезна птица лакоћом својих крила успева да се узвиси изнад ловачке препредености. Пази, дакле, да се у чувању себе не покажеш лошији од бесловесних [животиња] и да, заплевши се у замке, не постанеш плен ђавола, с обзиром да ћеш бити жив уловљен да вршиш вољу његову (2.Тим.2,26).
3. Према томе, пази на себе. Другим речима, немој да пазиш ни на оно што је твоје, ни на оно што је око тебе, него искључиво на самога себе. Јер, једно смо ми сами, а друго – оно што је наше и оно око нас. Ми смо душа и ум, будући да смо створени по образу Творца (уп. Пост.1,26). Наши су, пак, тело и чула, а око нас су новац, вештине и друге животни проналасци. Шта, дакле, значи ова реч? Немој пазити тело, немој трчати на све начине за телесним добрима, тј. за здрављем, лепотом, наслађивањем, уживањима и дуговечношћу, немој се дивити новцу, слави или господству. Немој сматрати великим оно што служи за привремени живот да не би, бринући се о њему, занемарио свој превасходни живот. Напротив, пази на себе, тј. пази на своју душу. Њу украшавај и о њој се брини, како би својом брижљивошћу предупредио сваку нечистоту коју јој доноси порок. Постарај се да је очистиш од сваког греховног срама и да је просветиш сваком лепотом врлине. Испитај самога себе и познај своју природу. [Схвати] да је тело твоје смртно, а душа бесмртна, те да је наш живот двојак: једно је својствено телу и брзо пролази, док је друго сродно души и не дозвољава описивање. Због тога, пази на себе, тј. немој се заустављати на смртном као на вечном, нити презири вечно као пролазно. Занемаруј тело које пролази и старај се за душу која је бесмртна ствар. Са свом могућом брижљивошћу проникни у самога себе како би и једном и другом дао оно што је неопходно: телу храну и одећу, а души правила побожности, долично понашање, подвизавање у врлини и исправљање од страсти. Немој дебљати тело, нити се старај о плотским неспокојствима, будући да тело жели против Духа, а Дух против тела, а ово се противи једно другоме (Гал.5,17). Пази се да удебљавши тело не даш веће господство ономе што је лошије. Уколико приликом мерења на теразијама оптеретиш један тас, ти ћеш олакшати други, који му је супротан. Слично се дешава са телом и душом: изобиље у једном нужно ће изазвати оскудицу у другом. Кад је тело у добром стању и обремењено угојеношћу, ум ће нужно бити тешко покретан и слаб за њему својствена дејства. Међутим, када је душа добро устројена и поучавањем у добру узвишена до величине која јој и доликује, неминовно ће доћи до увенућа телесних стремљења.
4. Иста заповест је корисна за болесне, али је погодна и за здраве. Лекари саветују болесне да пазе на себе и да не запостављају ништа што служи исцелењу. На сличан начин и Слово, Исцелитељ наших душа, уз малу помоћ [тј. савет изреке] исцељује нашу душу која страда од греха. Према томе, пази на себе, како би помоћ од исцелења била сагласна мери прегрешења. Твој грех је великси и тежак? Неопходна ти је дуга исповест, горке сузе, стално бдење, непрекидни пост. Твој грех је лак и подношљив? Нека се и покајање изједначи с њим. Само пази на себе да би упознао и здравље и болест душе. Јер, многи су услед прекомерне непажње пали у велике и неизлечиве болести, не знајући чак ни да су болесни. Велика је корист од ове заповести и здравима који су се укрепили за делање. Јер, као што исцељује болесне, она усавршава и здраве. Свако, наиме, ко се научи тој изреци јесте служитељ неког од дела која нам прописује Јеванђеље. У великом дому, у овој Цркви нема само златних и сребрних судова, него и дрвених и глинених (2.Тим.2,20), као што има и свих врста занимања. Дом Божији, који је Црква Бога живога (1.Тим.З,15), има своје ловце, путнике, неимаре, домостројитеље, земљоделце, пастире, борце, војнике. Свима њима приличи ова кратка изрека: она свакоме налаже тачност у делима и старање о произвољењу. Ако си ловац, послат од Господа који каже: Ја ћу послати многе ловце да их лове по свакој гори (Лер.16,16), брижљиво пази на себе како ти плен не би побегао и како би Господу привео оне што су подивљали од зла, које ћеш најпре уловити речју истине. Ако си путник, сличан оном ко се моли: Кораке моје управи (Пс. 118,133), пази на себе и не скрећи ни десно ни лево, него корачај царским путем. Неимар, опет, нека с надом положи темељ вере, који је Исус Христос. Нека домостројитељ посматра како зида како не би [користио] дрва, сено и сламу, већ злато, сребро и драго камење (1.Кор.З,12). Пастиру, пази се да не пропустиш неку обавезу коју ти налаже пастирско звање. Какве, наиме, обавезе? Обратити заблудело, превити рањено, исцелити болесно. Земљоделче, окопај бесплодну смокву и придодај јој све што ће потпомоћи њену плодност (уп. Лк.13,8). Војниче, буди састрадалник у Јеванђељу (2.Тим.2,3) и ратуј добар рат (1.Тим. 1,18) против духова злобе (Еф.6,12), против телесних страсти, узевши свеоружје Божије (Еф.6,13) и не упличући се у послове обичног живота да би угодио војводи (2.Тим.2,4). Борче, пази на себе да не би преступио неки од подвижничких закона, јер нико не добија венац ако се не бори по правилу (2.Тим.2,5). Подражавај Павла и трчећи, и борећи се и бијући се (уп. 1.Кор.9,26). И сам, као добар борац, имај непоколебив поглед душе. Штити и рукама прекривај осетљива места и немој скидати очи с противника. На путу стреми за оним што је пред тобом (уп. Фил.3,13) и трчи да добијеш [награду] (1.Кор.9,24). У борби војуј с невидљивим [непријатељима]. Изрека захтева да у животу будеш управо такав, а не малаксао и поспан, те да стојиш трезвоумно и будно.
5. Уколико будем описивао сва занимања која садејствују Јеванђељу Христовом и сили ове заповести неће ми бити довољан цео дан. Она једноставно приличи свима. Пази на себе, буди трезвоуман, промишљен, чувар садашњег, али и промислитељ о будућем. Немој да услед немара испустиш из руку оно што већ постоји. Немој да сматраш да ти је у рукама и да се наслађујеш оним што не постоји, а можда неће ни постојати. Јер, млади људи по природи имају слабост да лакомислено сматрају да поседују оно чему се само надају. Чим се умире или се нађу усред ноћне тишине, они стварају непостојећа маштања, лакоћом разума преносећи се свуда. Они себи обећавају знаменитост у животу, блистав брак, добру децу, дубоку старост, свеопште поштовање. Како нису у стању да на нечему зауставе своје наде, они се надимају и оним што људи сматрају највећим. Они стичу прекрасне, огромне куће и испуњавају их најразличитијим драгоценостима, ограђују онолико земље колико им је испразност њихових помисли одвојила од васцеле творевине и приходе које од ње убирају затварају у ризнице таштине. Потом придодају стада, небројено мноштво слугу, грађанска начелства, управљање народима, старешинство над војском, ратове, трофеје, па чак и царску власт. Задобивши све речено у пустим маштањима разума, они услед свог прекомерног безумља уображавају да се оним чему се надају већ наслађују као присутним и баченим пред њихове ноге. Гледање снова у будном стању тела представља болест која је својствена лењој и немарној души. Заустављајући раслабљеност разума и запаљеност помисли, те као неком уздом задржавајући његову непостојаност, реч [Писма] даје велику и мудру заповест, говорећи: Пази на себе. Немој замишљати непостојеће, него на своју корист располажи постојећим. Мислим да законодавац употребљава тај савет и због искорењивања још једне уобичајене страсти. Наиме, свакоме од нас је лакше да се занима за туђе, неголи да разматра своје сопствено. Да нам се наведено не би догодило, он каже: “Престани да марљиво гледаш пороке код других и да своје помисли упошљаваш испитивањем туђих немоћи”. Напротив, пази на себе, тј. обрати душевно око на истраживање самога себе. Јер, према речи Господњој, многи примећују труну оку брата свога, а брвно у оку своме не осећају (Мт.7,3). Стога непрестано испитуј самога себе [са намером да утврдиш] да ли ти је живот сагласан заповести. Немој испитивати спољашње [са намером] да у некоме нађеш неки недостатак, угледајући се на суровог и надменог фарисеја који је оправдавао себе и унижавао цариника. Напротив, непрестано осуђуј самога себе. [Разматрај] да ли си у нечему сагрешио размишљањем, није ли ти негде језик предухитрио разум, није ли се међу делима руку твојих нашло нешто непромишљено. Уколико нађеш много прегрешења у свом животу (а несумњиво ћеш их наћи, будући да си човек), кажи речи цариника: Боже, милостив буди мени грешноме (Лк.18,13). Према томе, пази на себе. Изрека ће ти бити корисна као добар саветник који те опомиње на човеков ход и ако живиш у благостању и ако се читав твој живот одвија према уобичајеном току. Уколико те, пак, угњетавају тешке животне прилике, она ће ти благовремено насладити срце. На тај начин те разметљивост неће узнети до прекомерне гордости, нити ћеш услед очајања пасти у малодушну чамотињу. Да ли се можда гордиш својим богатством, поносиш својим прецима, одушевљаваш отаџбином, телесном лепотом и почастима које ти сви указују? Пази на себе, будући да си смртан. Ти си прах и у прах ћеш се вратити (Пост.3,19). Погледај оне који су пре тебе живели у сличној знаменитости. Где су они који су били окружени грађанским господствима? Где су ненадмашни говорници? Где су они који су приређивали велике светковине? Где су чувени одгајивачи коња, војсковође, сатрапи, тирани? Зар није [остала] само прашина? Зар није [остала] само бајка? Зар није мали број костију остао као споменик њиховог живота? Загледај се у гробове и [утврди] да ли можеш да разликујеш ко је слуга, а ко господар, ко је сиромашан, а ко богат? Уколико имаш способности разабери ко је роб, а ко цар, ко је снажан, а ко слаб, ко је ружан, а ко леп. Према томе, сећајући се своје природе, ти се никада нећеш надути. А себе ћеш схватити уколико будеш пазио на себе.
6. Да ли си, можда, човек незнатног порекла, или непознат, или најсиромашнији међу сиромашнима, или без дома и отаџбине, или болестан, или лишен и најосновније исхране, или страхујеш од господственика, или се свакога плашиш због ниског положаја (јер, речено је: Сиромах не подноси претње – Прич.13,8)? Ипак, немој очајавати и нипошто немој губити добру наду. Ти у садашњости немаш ничега на чему би ти позавидели, али узнеси своју душу према добрима која ти већ постоје код Бога и која су ти, према обећању, припремљена за убудуће. Најзад, ти си човек, једино богоздано [тј. особеним Божијим дејством створено] живо [биће]. Зар ти није довољно што здраво мислиш, што те је ради горње радости сопственим рукама сачинио Бог, који је све саздао? Зар ти није довољно што, будући саздан по образу свога Творца, добрим држањем можеш да достигнеш равноанђелску част? Ти си добио умну душу којом размишљаш о Богу, помислима продирући у природу бића и убирајући најслађе плодове мудрости. Теби су покорене и потчињене све животиње: и оне које живе на копну(било дивље или питоме), и оне које живе у води и оне које лете по ваздуху. Зар ти ниси изумео разне вештине и подигао градове? Зар ниси измислио и оно што ти је неопходно и оно што служи наслађивању? Зар твоја словесност није учинила да ти пучина буде проходна? Зар земља и море не служе твом животу? Зар ти ваздух, небо и мноштво звезда не показују своју складност? Због чега си малодушан? Зато што немаш коња са сребрним уздама? Али, ти имаш сунце које непрекидно, током читавог дана, пред тобом носи светиљку. Ти можда немаш блиставо злато и сребро, али имаш месец који те обасјава својом хиљаду пута јачом светлошћу. Ти се не возиш златом опточеним колима, али имаш ноге као сопствена и природна кола. Због чега ублажаваш људе који су напунили новчанике и којима су неопходне туђе ноге да би прешли са једног места на друго? Уколико не спаваш на постељи од слоноваче, ипак имаш земљу која је много скупоценија од слоноваче: на њој ти слатко почиваш, имајући лак и безбрижан сан. Ако и не лежиш под златним кровом, ти над собом имаш небо које блиста неизрецивом лепотом звезда. Све речено је, међутим, још увек људско. А постоји и нешто друго, далеко значајније. За тебе је Бог био међу људима и за тебе се раздељују дарови Светог Духа. [Ради тебе] постоји уништење смрти, нада у васкрсење, заповести Божије, које усавршавају твој живот, усхођење ка Богу уз помоћ заповести, прекрасно Царство небеско и припремљени венци правде, уколико се не удаљиш од труда врлине.
7. Уколико пазиш на себе, око себе ћеш открити све речено, па и још више. Наслађујући се присутним, ти нећеш бити малодушан због оног што недостаје. Било где да се налазиш, ова заповест ће ти бити од велике помоћи. На пример, гнев је обузео твоје помисли и разјареност те вуче ка недоличним речима и суровим и звероподобним поступцима? Међутим, ако пазиш на себе ти ћеш умирити гнев као тврдоглавог и младог коња који не трпи узде, поражавајући га изреком као ударцима бича. [Њоме] ћеш задржати језик и нећеш подићи руку на онога ко те огорчио. И опет, рецимо да рђаве похоте распаљују твоју душу и бацају је у неуздржана и нечиста стремљења. Уколико, пак, пазиш на себе и сетиш се да ће оно што ти је сада слатко имати горак крај, да ће голицање које сада уживање изазива у нашем телу родити отровног црва који ће нас бесконачно мучити у геени и да ће распаљивање тела бити мајка вечног огња, уживања ће истог часа ишчезнути и дати се у бекство, док ће у души настати чудесна тишина и безмолвије, као што и присуство целомудрене госпође утишава жагор живахних служавки. Према томе, пази на себе и знај да у души постоји словесни и умни део, као што постоји и страствени и бесловесни. Словесном делу природно припада превласт. Другом, пак, припада потчињеност и послушност словесном делу. Дакле, никад немој дозволити да се ум пороби и постане слуга страсти. Исто тако, немој допустити страстима да устану против словесности и да присвоје власт над душом. Уопштено говорећи, верно поимање самога себе биће довољно за руковођење ка поимању Бога. Уколико пазиш на себе, неће ти ништа бити неопходно да би ушао у траг Творца све творевине, већ ћеш у себи самом, као у неком малом украсу, уочити велику мудрост свог Створитеља. Из бестелесности душе која се налази у теби схвати да је и Бог бестелесан. Знај да Он није ограничен местом, с обзиром да ни твом уму није одређено обитавање на неком одређеном месту: он се само услед свог сједињења са телом налази на одређеном месту. Верујући да је Бог невидљив, појмићеш и своју сопствену душу, с обзиром да се ни она не може приметити телесним очима. Она нема ни боју, ни изглед, нити се може описати неким телесним цртама, спознајући се само по дејствима. Стога не тражи да Бога дохватиш телесним очима, већ разуму препусти веру, имајући о Богу умно поимање. Диви се Уметнику који је силу душе привезао за тело. Достижући се до сваког његовог краја она доводи у сагласност и заједницу удове који су међусобно најудаљенији. Размисли о сили коју душа преноси на тело и о саосећању које тело враћа души, те о начину на који тело прима живот од душе, а душа прихвата бол од тела. Помисли на ризнице познања које има [душа] и на [чињеницу] да учење новог не помрачује оно што је научено раније, него се сећања чувају несливено и разговетно, урезана у владалачки [део] душе као у неки бакарни стуб. Помисли да душа, која је посрнула у телесне страсти, губи своју лепоту и да опет, очистивши се од срама злоће, уз помоћ врлине усходи ка подобију Творца.
8. Након сагледавања душе ако ти је угодно пази и на устројство тела. Задиви се доличном обиталишту за словесну душу, које је устројио најбољи Уметник. Од свих живих [бића], Он је једино човеку дао усправан положај како би ти већ из спољашњег изгледа могао да схватиш да твој живот има сродство са горњим. Сви четвороношци гледају у земљу и повијени су према утроби, док је човеков поглед управљен према небу како се не би бавио утробом и утробним страстима, него како би у целини стремио ка вишњем усхођењу. Поставивши главу на врх тела, Бог је у њу сместио најдостојнија чула. Ту су вид, слух, укус и мирис. Сва чула су распоређена једно поред другог. И поред збијености на малом простору, ниједно не омета дејствовање суседног чула. Очи су заузеле највише осматрачко [место] како им ниједан део тела не би сметао и како би се, незнатно наткривене обрвама, могле непосредно устремити ка висини. Слух, опет, није непосредно отворен, него кроз кружне отворе осећа шумове у ваздуху. Наведено је [дело] највише мудрости како би звук несметано пролазио и у превојима се окретао лево и десно, снажније одјекујући. На тај начин ништа од онога што га омета споља није препрека осећању. Проучи и природу језика: он је мек и гибак. По разноликости свог кретања, он је довољан за сваку потребу речи. Зуби су истовремено и оруђа гласа и чврста потпора језику. Поред тога, они служе и за кушање хране: неки је кидају, а неки мељу. На тај начин, уколико све будеш размотрио с одговарајућом помисли, тј. уколико будеш изучио увлачење ваздуха у плућа, и топлоту у срцу, и органе за варење, и проводнике крви, ти ћеш уочити неистраживу мудрост свога Творца, те ћеш заједно са пророком рећи: Чудно је знање твоје за мене (Пс.138,6). Према томе, пази на себе, да би пазио и на Бога, коме нека је слава и сила у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Срна (βορχας) има етимолошке везе са оштровидношћу (οξνβερχια), прим. прев.

Comments are closed.