БЕСЕДЕ

 

БЕСЕДЕ
 

 
БЕСЕДА МЛАДИМА О КОРИСТИ ОД ЈЕЛИНСКИХ СПИСА
 
1. Много ме тога, чеда моја, покреће да вас посаветујем ономе што сматрам најбољим и што ће вам, уколико га прихватите, бити од користи. Животно доба у коме се налазим, вежбање у многим стварима и довољно упознавање свакаквих промена, учинило ме је опитним у људским делима, услед чега могу да покажем најсигурнији пут онима који тек ступају у живот. Осим тога, према природном својству, ја сам вам најближи после родитеља и нисам ништа мање благонаклон према вама неголи ваши очеви. Уколико се не варам, чини ми се да не чезнете за својим родитељима уколико гледате мене. Према томе, уколико радо прихватите оно о чему говорим, припадаћете другима у низу оних које хвали Исиод [тј. Хесиод]. Уосталом, ја нећу рећи ништа непријатно, а ви сами се сетите стихова у којима он говори да је најизврснији онај ко сам разликује оно што је прилично, да је добар и онај ко следи указивања других и да је, међутим, сасвим бескористан онај ко није способан ни за једно, ни за друго.
2. Немојте се чудити ако вам кажем да сам нашао нешто врло корисно, премда свакодневно одлазите код учитеља и беседите са древним мужевима, читајући њихова дела. Ја намеравам да вас посаветујем да тим мужевима не треба једном занавек предати кормило разума и следити их ма куда да вас поведу. Напротив, ви треба да узмете само оно што је корисно и да знате шта треба да превидите. Започевши на тај начин, ја ћу вас научити шта је [корисно] и како га разликовати. Ми смо, чеда моја,сагласни да садашњи човечији живот нема никакво достојанство и да уопште не сматрамо и не називамо добром оно што нам је корисно само за њега. Ми не сматрамо великим и пожељним ни знаменитост предака, ни снагу, лепоту и величину тела, ни почасти од свих људи, па чак ни само царство, нити било шта људско што се именује значајним. Ми се не дивимо онима који речено поседују, него своје наде управљамо даље и све чинимо да бисмо се припремили за други живот. Све што потпомаже [другом]животу ми треба да волимо и да стичемо свим силама, док све што не води њему треба да презремо као недостојно. Говор о овоме животу и о начину на који треба да га проживимо захтевао би више времена неголи што га имамо на располагању. Осим тога, њега би требало да слушају људи који су већег узраста неголи ви. Уосталом, можда ће бити довољно да кажем да би човек који би својим речју обухватио и сабрао у једно сву срећу људи од времена њиховог постања, открио да се не може упоредити ни са најмањим делом тамошњих блага. Напротив, сва овдашња блага по свом достојанству далеко заостају и за најмањим од оних блага, као што сенка и сан заостају за стварношћу. Боље би још било да употребим пример који вам је ближи: колико је душа у свему превасходнија од тела, толико је и један живот различит од другог. У тај живот уводе нас, наравно, Свештена Писма, која нас васпитавају посредством тајни. Будући да због узраста не можемо да изучимо њихов дубоки смисао, ми, као у сенци или огледалу, увежбавамо очи душе на ономе што није сасвим различито од њих, подражавајући оне који се вежбају у ратним вештинама. Стичући, наиме, опитност у вештом кретању руку или ногу, они касније користе у биткама предности стечене вежбама. И ми треба да верујемо да се пред нама налази најважнија од свих борби. Због ње би требало све да учинимо и за њу треба да се свим силама припремимо. Ми можемо да се дружимо са песницима, списатељима, беседницима и свим људима који нам могу рећи нешто корисно за нашу бригу о души. Бојаџије најпре врше припреме онога што ће бојити, да би потом додали боју, пурпурну или неку другу. И ми ћемо се на сличан начин посветити претходном изучавању спољашњих писаца, да бисмо потом започели са слушањем свештених и тајних поука. Навикнувши се да гледамо сунце у води, ми ћемо окренути поглед и ка самој светлости, те ће наше схватање добра бити непролазно. Уколико постоји неко сродство између два учења, њихово нам упознавање може бити од користи. Уколико, пак, не постоји никакво сродство, изучавање разлике у учењима и њихово међусобно поређење ће знатно допринети потврђивању бољег. Са чим, уосталом, можемо да упоредимо учења да бисмо створили представу о њима? Посебна предност дрвета је да даје изврсне плодове. Међутим, оно има и украс, тј. лишће које се лелуја на гранама. И истина је превасходни плод душе, премда није непожељно да буде заоденута и спољашњом мудрошћу као неким лишћем које прекрива плод и улепшава га. Због тога се каже да је и славни Мојсије (чије је име међу свим људима било велико због његове мудрости) најпре извежбао разум изучавањем египатске науке (уп. Дап.7,22), да би потом приступио сагледавању Оног који јесте. Слично њему у познија времена је мудри Данило најпре изучио халдејску мудрост у Вавилону, да би потом усрдно изучавао божанствене поуке (уп.Дан.1,45). Већ је, дакле, довољно речено о томе да спољашњи наук није бескористан за душу. Сада ћемо рећи у којој га мери треба изучавати. Као прво, кад су у питању песници (од којих ћу почети), који се разликују по својим учењима, не би требало да на свему заустављате пажњу. Када приповедају о делима и речима добрих људи, ми треба да их волимо, подражавамо и да се, колико можемо, трудимо да им се уподобимо. Међутим, када опевају дела рђавих људи, ми треба да избегавамо да их подражавамо. Заправо, ми треба да затворимо уши, као што је учинио Одисеј, кога они описују, како не би чуо песму сирена. Јер, навикавање на недоличне речи јесте својеврстан пут ка недоличним делима. Због тога са сваком пажњом треба чувати душу (уп. Прич.4,22) како не бисмо, налазећи задовољство у речима, неприметно прихватили и нешто рђаво, као што су неки, заједно са медом, прогутали и отров. Због тога нећемо хвалити песнике нити када вређају, нити када се подсмевају, нити када опевају заљубљене или пијане, нити када блаженство ограничавају на раскошни сто и раскалашне песме. Најмање ћемо на њих обраћати пажњу када говоре о многим боговима који, поред тога, нису сагласни. Код њих је брат у сукобу са братом, и отац са децом, при чему и деца воде необјављени рат против родитеља. Ми ћемо, међутим, прељубу, љубавне [пустоловине] и неприкривени блуд њихових богова, а посебно њиховог старешине и управитеља Дија [Зевса] (како га називају), препустити глумцима, с обзиром да се тако нешто ни о животињама ие би могло казивати без црвењења.
3. Исто би се могло рећи и о писцима, нарочито када пишу повести којима хоће да забаве слушаоце. Ми нећемо подражавати говорнике у њиховој умешности у лагању, будући да нама лаж не приличи ни на суду, ни на другим местима. Ми смо, наиме, изабрали исправни пут и живот у истини и закон нам прописује да се клонимо судница. Напротив, ми ћемо од њих прихватити најбоља места, у којима су величали врлину и осуђивали пороке. Понеки се наслађују само миомирисом цвећа и шаренилом његових боја, док пчеле са њега сакупљају мед. И они који у делима не траже само насладу и угодност, свакако ће моћи да нађу и неку корист за душу. У свему изображавајући пчеле, и ви треба да изучавате књиге. Оне се не заустављају подједнако на свим цветовима, нити са оних на којима се зауставе односе све. Напротив, узевши оно што је неопходно за њихово дело, оне остало остављају и одлазе. Уколико смо целомудрени, и ми ћемо сабрати оно што нам је својствено и што је сродно истини, док ћемо остало занемарити. Берући цвет са ружиног грма, ми избегавамо трње. Употребивши оно што је корисно у тим делима, и ми ћемо се чувати онога што је штетно. Стога је неопходно да се на самом почетку размотри свака наука и да се прилагоди циљу. Како каже дорска изрека: “Камен треба водити по равналу”. Ми други живот треба да достигнемо врлином. С обзиром да су песници, списатељи и, пре свега, философи, изрекли многе њене похвале, ми смо дужни да на њихове речи посебно обратимо пажњу. Није мала корист од зближавања душа младића с врлином и од навикавања на њу. Због нежности њихове природе, таква учења се дубоко урезују у душу и неизбрисиво остају у њој. Можемо ли претпоставити да Исиод није имао намеру да младиће подстакне на врлину кад је написао стихове, које сви певају. Пут који води ка врлини најпре је суров и тешко проходан, стрм и препун зноја и напора. Због његове стрмости није свакоме лако да ступи на њега. Онај ко је ступио на њега неће лако доћи до његовог врха. Међутим, када једном дође до његовог врха, [човек] може да види да је заправо био гладак и угодан, да је био лак и да је њиме пријатније и угодније корачати, неголи путем који води ка пороку, на који се, иначе, лако ступа због његове блискости, како каже исти песник. Чини ми се да је он наведено написао једино у намери да нас подстакне на врлину, да свакога убеди да буде добар, те да због преморености не одустанемо од корачања ка циљу. Уколико и неко други на сличан начин похвали врлину, ми треба да прихватимо његове речи, с обзиром да нас воде истом циљу.
4. Од једног човека, који је схватао разум песника, чуо сам да је целокупно Омирово [тј. Хомерово] дело похвала врлини, те да код њега све, осим спореднога, води ка њој. Њој је управљено и место на коме Омир каже да се војсковођа Кефалонаца наг спасао после бродолома, те да је принцеза, премда је требало да се застиди, при првом погледу испољила уважавање, с обзиром да га је песник приказао као човека који је, уместо одећом, био украшен врлинама. И остали Феачани су га сматрали достојним поштовања, услед чега су напустили наслађивање у коме су живели, почевши у свему да се угледају на њега и да га подражавају. Ниједан Феачанин није желео ништа друго осим да постане Одисеј, који се спасао од бродолома. Тумач песниковог схватања каже да Омир на наведеном месту само што није гласно узвикнуо: “Људи, дужни сте да се старате о врлини, с обзиром да она плива са бродоломником и да онога ко је наг дошао до копна чини часнијим од сретних Феачана”. И заиста је тако. Друга богатства не припадају својим власницима више неголи осталим људима, као што и коцка у игри пада и на једну и на другу страну. Једино неотуђиво богатство јесте врлина, будући да човеку припада и током живота и након смрти. Због тога се, како изгледа, и Солон обраћа богатима:
 
“Ми нећемо са њима мењати
врлину за богатство, јер је она постојана,
док људску имовину поседује час један, час други”.
 
Слично место се налази и код Теогнида, који каже да Бог (ма како га замишљао) људима нагиње час један, час други тас на теразијама “да би у једном тренутку имали неко богатство и да у другом не би имали ништа”. И софиста Продик Киошанин је у својим списима на сличан начин философирао о врлини и пороку. Требало би проникнути и у његове речи, с обзиром да није човек који је достојан презира. Ја не знам његове речи дословно, али се сећам њиховог смисла (знам, уосталом, да је говорио једноставно и без метра). Он је отприлике казивао да су Ираклу, док је био млад (тј. у узрасту у којем сте отприлике сада ви) и док је размишљао којим путем да крене, наиме, оним који кроз труд води ка врлини, или лакшим, пришле две жене, у ствари – Врлина и Порок. Иако су ћутале, видела се разлика у њиховој спољашњости. Једна је била улепшана дотеривањем, купајући се у раскоши. Са собом је носила сваки вид уживања, настојећи да привуче Иракла. Друга је била неугледна и недотерана. Она је гледала строго и изражавала се другачије, с обзиром да није обећавала ништа лако и угодно, него много зноја, напора и опасности и на копну и на мору. Међутим, награда за све била би да, како каже Продик, он постане бог. Иракли је најзад кренуо за њом. Скоро сви они који се славе по мудрости у својим делима сагласно својим могућностима више или мање хваљаху врлину. Ми њима треба да верујемо и да настојимо да и у самом животу применимо њихове речи. Онај ко и на делу оствари врлину о којој други само говоре,
 
“једини јесте паметан,
док други блуде као сенке”
(Одисеја, 10,495),
 
Наведено уистину подсећа на пример сликара који подражава изузетну лепоту човека, при чему сам човек заиста личи на онога који је изображен на слици. Онај, пак, ко сјајно хвали врлину пред људима и растеже говор о њој, док потајно уживање претпоставља целомудрености и добитак праведности, личи на глумце који у позоришту често представљају цареве и владаре, док у стварности можда нису ни слободњаци. Музичар неће радо пристати да му лира не буде наштимована, као што ни хоровођа неће хтети да води хор који не пева складно. Иначе би свако био у раскораку са самим собом и водио живот који не би био сагласан са његовим речима, понављајући Еврипидове речи: “Језик се заклео, али не и разум”, и остајући крив стога што само изгледа добар, уместо да заиста буде добар. Ако је веровати Платону, највећи степен неправичности представља правичан изглед онога ко је далеко од правде. Ми, дакле, треба да прихватимо списе који у себи садрже правила врлине. Будући да су се значајни успеси древних мужева сачували до нас или као предање (тј. кроз непрекинуто сећање) или, пак, кроз дела песника и списатеља, ми се нећемо лишити ни њихове користи. На пример, неки од људи на тргу оклеветао је Перикла. Он, међутим, уопште није обратио пажњу на њега. Један је читав дан обасипао увредама, а други се није нимало бринуо. Када је, затим, пало вече и кад се смрачило, тај човек кренуо. Перикли га је, међутим, отпратио са светиљком како му не би пропало вежбање у мудрољубљу [тј. врлини]. Осим тога, неко се расрдио на Евклида Мегарског и припретио му смрћу, потврдивши претњу и заклетвом. Међутим, сам Евклид се заклео да ће га умилостивити и приморати да прекине своје непријатељство према њему. Врло је значајно да се човек подсети сличних примера када га обузме гнев. Ми не треба, међутим, да верујемо трагедији, која непромишљено каже: “Гнев наоружава руку против непријатеља”. Напротив, најбоље је ако се уопште не разгневимо. Уколико нам је речено тешко, требало би барем гнев задржати помишљу као неком уздом и не дозволити му да пређе границу.
5. Вратимо се речи о примерима знаменитих дела. Неко је [једном] беспоштедно напао Софронисковог сина, Сократа, ударајући га по самом лицу. Сократ се, међутим, није противио, него је пијаном човеку допустио да удовољи својој јарости. Стога му је лице отекло и прекрило се ранама. Пошто је [пијани] престао да га удара, Сократ је, кажу, једино, по узору на уметнике који на статуама пишу име, на челу написао: “Учинио тај и тај”. На тај начин му се он осветио. С обзиром да слични примери воде скоро истом [циљу] као и наша [Писма], сматрам да је веома добро да их ви у свом узрасту подражавате. Сократов поступак је сличан са нашом заповешћу, која каже да ономе ко нас удари по једном образу окренемо и други (уп. Мт.5,39). На тај начин и ми треба да се бранимо. Периклов и Евклидов пример сродан је са заповешћу која каже да трпимо своје прогонитеље и да кротко подносимо њихов гнев (уп. Мт.5,44), као и са заповешћу да желимо добро својим непријатељима, те да их не проклињемо (уп. Мт.5,44). Онај ко се претходно научи сличим примерима, неће имати тешкоће да поверује [јеванђелским заповестима], нити ће му изгледати немогуће. Нећу моћи да превидим ни Александров поступак. Заробивши Даријеве кћери, које су биле знамените по својој задивљујућој лепоти, Александар их није удостојио ни једног погледа, с обзиром да је сматрао да је срамно да жене надвладају онога ко побеђује мушкарце. И наведено је слично са нашом [опоменом] да се онај ко погледа на жену имајући за циљ уживање, не ослобађа кривице чак ни ако не почини прељубу, с обзиром да је допустио да се у његовој души појави похота (уп. Мт.5,28). Клиније је био један од Питагориних ученика. Тешко је поверовати да је сличност његовог поступка са нашим [заповестима] била учинак случаја, а не брижљивог подражавања. Шта је он, заправо, учинио? Да се заклео, он је могао да сачува три таланта. Међутим, он је радије пристао да их изгуби, неголи да се заклиње, премда је и требало да закуне за нешто истинито. Чини ми се као да је он чуо за заповест која нам забрањује да се заклињемо (уп. Мт.5,33-37). Међутим, вратимо се ономе што је речено на самом почетку, тј. да не би требало све да прихватамо, него само оно што нам је од користи. Уистину је недолично да одбацујемо шкодљиву храну, а да уопште не испитујемо учења, којима се иначе храни душа, те да се, слично бујици која повлачи за собом све што сусретне, свачим обремењујемо. Какво ћемо оправдање имати ми с обзиром да се ни кормилар не препушта ветровима, него води лађу ка безбедном месту, да стрелац гађа у мету и да чак и казанџија и дрводеља теже циљу који је саобразан њиховом умећу? Хоћемо ли бити нижи од занатлија, премда имамо могућност да разумемо своје дело? И дела занатлија имају, дакле, свој циљ. Зар утолико пре неће имати циљ човеков живот. Управо ради њега онај ко не жели да се уподоби бесловесним [животињама] треба све да говори и да чини. Уколико кормило душе не поверимо уму, у потпуности ћемо се уподобити неопремљеној лађи и током живота ћемо бесциљно лутати тамо-амо. Они који се надмећу у борбама или, ако хоћете, у музици, увежбавају се у трудовима који ће им донети венце. Нико од оних који ће се надметати у рвању или у песничењу неће увежбавати свирање на китари или фрули. Ни Полидам није радио ништа слично. Међутим, он је пре олимпијских такмичења зауставио кочију у трку, чиме је крепио своју снагу. Милон никада није скидао подмазани оклоп. Када су га, пак, силом раздвојили од њега, он је издржао као статуа са које скидају олово. Уопштено говорећи, њихове вежбе су биле припреме за такмичење. Међутим, да су напустили прашину и борилишта и позабавили се музиком Марсије или фригијског Олимпа, они не би одмах задобили венце и славу, већ би тешко побегли од подсмеха због тела. Ни Тимотеј, међутим, није напуштао мелодије да би време проводио на борилиштима. Другачије му не би успело да се у музици уздигне изнад свих осталих. Он је овладао вештином којом је, по жељи, могао да напетим и оштрим сазвучјима побуђује гнев, који би затим кротио и ублажавао нежним [звуцима]. Кажу да је своју вештину једном показао и пред Александром. Свирајући фригијску мелодију, он га је приморао да се усред обеда лати оружја, да би затим, ублаживши сазвучје, учинио да се опет врати гозби. [Велика] је, дакле, снага коју вежбање пружа постизању циља у телесним борбама и музицирању.
6. Већ сам поменуо венце и борце. Требало би да кажем да они трпе бескрајне напоре, на сваки начин повећавајући своју снагу, проливајући много зноја у напорним телесним вежбама, подносећи многе казне од васпитача и држећи строг начин исхране који им намећу старатељи пре него што изађу да се боре у борилиштима. И да не бих одужио у набрајању, они се и у свему осталом понашају у складу са намером да њихов живот пре борбе буде само вежбање за борбу. Они, дакле, подносе све напоре и опасности да би задобили венац исплетен од дивље маслине, першуна или нечега сличног, те да гласник објави [њихово име као] победника. Нама, међутим, за подвиге живота предстоје награде које по мноштву и величини превасходе све што се речима може исказати. Но, да ли ћемо их добити уколико спавамо на обе стране и живимо у највећој угодности, тј. да ли ћемо их добити само једним пружањем руке? Међутим, у том случају би се ленствовање највише ценило у животу. Најсретнијим од свих сматрали би се Сарданапал или Маргит, о коме је Омир говорио (уколико се заиста ради о Омировим стиховима) да није био ни орач, ни копач, тј. да није био способан ни за какво корисно дело у животу. Међутим, свакако су истинитије речи Питака, који каже да је тешко живети у врлини. И заиста, чак и ако се много потрудимо, тешко да ћемо се удостојити блага о којима смо претходно рекли да се не могу упоредити ни са чим људским. Стога не треба да ленчаримо, нити да велика очекивања заменимо за краткотрајни починак, уколико не желимо да слушамо прекоре и да подносимо казне и то не овде, од људи, (премда за умног ни тако нешто није неважно), него у [будућим] судницама (ма где да се налазиле – било под земљом или на неком другом месту). Онај ко је невољно сагрешио и може да се нада неком опроштају од Бога. Онај, пак, ко је намерно изабрао зло неће имати никаквог оправдања, већ ће бити вишеструко кажњен. “Шта да чинимо”, рећи ће неко. Да потпуно починемо од осталих брига и да се побринемо за душу.
7. Ми, дакле, телу не треба да служимо, већ да му пружамо само најнужније, с обзиром да све најбоље треба да препуштамо души. Њу ћемо, као из тамнице, мудрољубљем ослободити од учешћа у телесним страстима, истовремено чинећи и тело вишим од страсти. Утроби треба да обезбедимо само неопходно, а не и слатко, како иначе чине они који су измислили трпезнике и куваре и који претражују читаво копно и море да би нашли јела, [понашајући се] као да плаћају данак неком суровом господару. Они су достојни сажаљења због својих брига, будући да се не муче ништа мање од оних који су кажњени у аду, тј. који бесциљно распирују огањ, решетом доносе воду и сипају је у буре без дна, немајући одмора у свом труду. Прекомерни труд око косе или одеће својствен је, према Диогеновим речима, несретнима и неправеднима. Стога сматрам да је срамно бити и називати се гиздавцем у истој мери као што је сраман и разврат или насртање на туђу брачну [ложницу]. Да ли за оног ко има ум постоји разлика у ношењу свечане или просте одеће, с обзиром да су обе довољне да га заштите од хладноће или жеге? На сличан начин треба да се бринемо и о осталом, не дозвољавајући да се превазилази потреба. О телу треба бринути само онолико колико је добро за душу. За мушкарца (који је уистину достојан таквог назива) подједнако је срамно да се украшава и да буде телољубив колико и да га надвлада било која друга страст. Човек који све своје снаге употребљава на старање о добру за телу [очигледно] није познао самога себе. Он не схвата мудро правило да човек није оно што се види и да је неопходна виша мудрост којом свако од нас у ствари познаје самога себе. Они који немају очишћен ум теже ће успети [у самопознању], неголи што ће онај ко има болесне очи гледати у сунце. Очишћење душе, говорећи уопштено и примерено вама, јесте презирање уживања која долазе од чула. Наиме, очи не би требало да се буду заведене неумесним гледањем шарлатана, нити гледањем тела која побуђују на уживање, као што не би требало ни да се у душу посредством слуха уливају развратне мелодије. Из такве врсте музике природно проистичу страсти, које поробљују и унижују душу. Ми треба да се трудимо око другачије музике, која је виша и која уздиже. Користећи је, Давид је, према казивању Писма, избављао цара [Саула] од махнитости. Приповедају да је Питагора, затекавши једном пијанце на некој гозби, заповедио музичару (тј. старешини пира) да промени напев и да почне да свира дорску мелодију. И они су се намах отрезнили од музике, те су са себе збацили венце и постиђено се разишли. Други се, опет, уз звуке свирале препуштају необузданости и бахатости. Заиста, много значи да ли се слух испуњава добрим или рђавим мелодијама. Стога би требало да се удаљујемо од мелодија које данас преовлађују, као што се одвраћамо и од било којих очигледних срамних дела. Мешање, пак, ваздуха са неким испарењима која причињавају задовољство чулу мириса и коришћење мириса чак се стидим и да вам забраним. Шта би требало да каже онај ко [хоће да увери] да не треба јурити за уживањима чула додира и укуса? Он [ће навести] да она присиљавају оне који их лове да живе слично животињама, потчињавајући се прохтевима утробе и онога што је испод утробе. Једном речју, онај ко не жели да се заглиби у уживања као у блато треба да презире све што је телесно. О телу, по Платоновим речима, треба бринути само онолико колико нам помаже у мудрољубљу. Он се донекле изразио слично Павлу, који саветује да старање за тело не претварамо у похоте (Рим.13,14). Да ли се они који се брину да тело буде што украшеније, док душу (која дејствује кроз њега) презиру и сматрају безвредном, по нечему разликују од људи који се брину о оруђу, запостављајући умеће које се преко њега испољава? Напротив, неопходно је да се тело обуздава и уздржава (као што се обуздавају зверски нагони). Пометње које оно изазива у души треба смиривати и обуздавати помислима као неким бичем. Ми не треба да попустимо узде уживању, пренебрегавајући ум који, привучен њиме, може да постане сличан кочији коју воде неукроћени коњи. Добро би било да се сетимо да је Питагора, дознавши да се један његов ученик удебљао због вежбања и преједања, рекао: “Хоћеш ли престати да самоме себи градиш најнеподношљивију тамницу”. Казују да је Платон, провиђајући да тело штети души, намерно за Академију одабрао нездраво место на Атици. Он, наиме, није допуштао да се тело сувише разнежи, као што се ни виновој лози не допушта да пусти непотребне младице. И од лекара сам слушао да благостање такође може бити штетно.
8. Будући да неумерено старање о телу штети и њему самом, остајући и препрека за душу, очигледно је да робовање и служење плоти представља безумље. Кад бисмо се, међутим, постарали да га презремо, ми не бисмо имали времена да се дивимо ничему људском. Најзад, чему нам богатство када већ презиремо телесна уживања? Ја не видим потребу за њим, изузев ако нам не причињава уживање да бдимо над затрпаним ризницама, као што чине змајеви у бајкама. Онај, међутим, ко је васпитан да је слободан од таквих ствари, више ни речју ни делом није у стању да да предност нечему ниском и недоличном. Све што је изнад потребе (било да се ради о златном песку из лидијских река или о делу златоносних мрава) он ће утолико више презирати уколико му је мање нужно. Сама, пак потреба ће бити одређена природом, а не уживањем. Онај, међутим, ко прекорачује границу потребног, подсећа на људе који падају низ стрмину и немају ништа што би их зауставило и омело у њиховом стремљењу. Напротив, уколико више стичу, утолико више ишту, како би задовољили похоту, сагласно изреци Солона, Ексикестидовог сина:
“Људско богаћење не зна ни за какву очигледну границу”. У том погледу, за учитеља треба да узмемо Теогнида, који каже:
“Не волим и не желим богатство. Напротив, хтео би да живим скромно и да ми се не деси никакво зло”.
Ја се дивим Диогену због презирања свега људског. Он је доказао да је богатији од великог цара, с обзиром да је имао далеко мање потреба у животу. Нама, међутим, не би било довољно ни да имамо златних таланата колико и Питије Мисијски, нити да имамо десетине и десетине земље и небројено мноштво стоке. Мислим да нама приличи да уопште не желимо богатство уколико га немамо. Уколико га, пак, имамо, не треба да мислимо да је његово поседовање нешто велико, него, напротив, начин његовим располагањем. Једном се Сократ исправно изразио о једном богатом човеку, који се хвалио због новца. Сократ је, наиме, рекао да му се неће дивити све док не сазна да ли уме њиме да се користи. Да су се Фидија и Поликлит гордили златом и слоновачом (од којих је један Тројанцима начинио Дија, а други Аргивцима Иру), били би исмејани као они који се поносе туђим богатством, запостављајући уметност услед које и злато постаје угодније и драгоценије. Зар ћемо ми, уколико сматрамо да људска врлина није довољна да послужи као [човеков] украс, чинити мање срамну ствар? И опет, зар ћемо, презревши богатство и ниподаштавајући телесна уживања, почети да тежимо ласкању и улагивању, подражавајући лукавство и препреденост Архилохове лисице? За смисленог човека је најважније да избегне да живи ради славе и да се саглашава са мишљењем већине. Он треба [да настоји] да му здрав разум постане вођа у животу. Чак и кад би се десило да је принуђен да противуречи свим људима или да због добра претрпи презир и опасност, он не треба да се одлучи на извртање онога што је спознао као исправно. У супротном, [човек] се уопште неће разликовати од египатског софисте, који се по својој вољи претварао у биљку, животињу, ватру, воду и другу твар. Уколико се нађе пред поштоваоцима праведности, он ће хвалити праведност, а уколико се, пак, нађе пред онима који одобравају неправду, говориће сасвим супротно, као што је уобичајено за ласкавце. За полипа се каже да мења боју зависно од боје земље која је испод њега. И он ће мењати своје мишљење у зависности од става људи који су пред њим. О [реченоме] ћемо се боље поучити из наших Писама. За сада ћемо описати само неку [врсту] сенке врлина по спољашњим учењима. Онима који брижљиво сабирају корист од сваке ствари, природно са свих страна притиче много тога, као што притиче и у велике реке. Песник [тј. Исиод] је исправно веровао да се изрека: “Додај мало на мало”, не односи само на раст сребра, него и сваког знања. Стога је Вије, када га је његов син, одлазећи Египћанима, упитао шта треба да учини да би му угодио, рекао: “Стекни залиху за старост”. При томе је он под залихом подразумевао врлину, описавши је са мало речи. Уосталом, он је корист која проистиче из врлине ограничио само на људски живот. Кад би ми неко навео Титонову или Аргантонијеву старост, или дуговечност самог Матусалема (за кога се каже да је живео хиљаду без тридесет година), па чак и кад би набројао све време од настанка људи [хотећи да истакне дуготрајност], ја бих се насмејао његовом детињем разуму, с обзиром да имам у виду нестариви век, коме нашом мишљу не можемо сагледати границе, као што се уосталом не може замислити ни крај бесмртне душе. И ја бих вама саветовао да стекнете залиху за вечност, покречући, како каже пословица, сваки камен који вам може донети неку корист. Не би требало да се устручавамо стога што је [речено] тешко и што захтева велики труд. Напротив, сетимо се онога ко нас је саветовао да свако треба да изабере најсавршенији живот и да очекује да нам га навика учини угодним, те се подухватимо напредовања. Јер, срамота је да изгубимо садашње време. Наиме, нама никакво јадиковање неће помоћи када се касније будемо трудили да вратимо оно што је прошло. Нешто од онога што сматрам најважнијим рекао сам вам сада, а нешто ћу вам саветовати током читавог живота. С обзиром да постоје три [врсте] болести, немојте пројавити да болујете од неизлечиве, и немојте показати да је болест воље слична оној од које су болесни они што страдају телесно. Јер, они који су оболели од незнатних болести сами иду код лекара. Они, пак, који су тешко оболели, позивају лекаре код себе. Међутим, они који страдају од неизлечиве болести потиштености не допуштају да им лекар приступи. [Пазите] да се и вама у садашњости не деси да избегавате оне који имају исправне помисли.

Comments are closed.