АТОНСКИ ХЛЕБ (из књиге “ВРЕМЕ ПОКАЈАЊА И ВРЕМЕ ОТПАДИЈЕ”)

Атонски хлеб
 
Прича Марка Јакимјука
 
Благодарећи Божијем милосрђу и заштити Пресвете Богородице, неколико пута се десило да посетим Свету Гору Атон, и сваки пут сам се преиспуњавао новом духовном снагом, и бивао прожет жељом да усрдно служим нашој Цркви и узрастам у љубави Божијој.
Сваки пут сам стицао некакве нарочите духовне утиске и мноштво радости. А последњи пут пажњу ми је, више него икад, привукао необичан укус хлеба и просфора, раздаваних после св. Литургије као антидор. Подстакнут пријатним укусом атонских пекарских производа, присетио сам се житија св. Теодосија Кијево-Печерског (XI в.), у којем се описује случај када је њихов манастир посетио Кијевски кнез. Он је узео учешћа на братској трпези и био пријатно изненађен укусом манастирског хлеба. У присуству становника обитељи и све своје свите он је смирено признао да тако укусан хлеб није јео у току целог свог живота. Свети Теодосије је узвратио: “Овај хлеб свој необични укус дугује молитвама инока”.
Под утиском ових успомена обратио сам се нашем путовођи и духовном старатељу са питањем због чега је хлеб на Атону тако укусан: благодарећи монашким молитвама, или има других разлога за то? Ниже наводим наш разговор.
О. Гаврило: Разуме се да смо захвални тим непрестано узношеним молитвама, нарочито молитви Исусовој. Постоје, међутим, и други разлози. На пример, атонска пракса коришћења за печење просфора и хлеба пасхалног квасца, благословеног Самим Богом.
Марко: Пре него што пређемо на описивање хлебног квасца молим Вас, оче, да ми објасните какав хлеб се користи за време Свете литургије?
О. Гаврило: Добро је познато да се просфоре, то јест, невелики хлепчићи, који се користе у време Свете литургије у Православној Цркви, пеку од пшеничног брашна и воде са додатком квасца или ускислог хлеба. То је такозвани ускисли (укишељени) хлеб, о чему сведочи његов грчки назив – “артос”. Од самог почетка историје Цркве Христове био је коришћен укишељени хлеб, који је символ живота, зато што после његовог мешења он постаје порозан и као да нараста, пре него што га испеку. Римокатоличка Црква пренебрегла је ову праксу, као и још много тога, да би се разликовала од хришћанског Истока и лакомислено је увела у употребу хлеб пресни, без додавања квасца, на шта је скретао пажњу још у IX веку Патријарх Константинопољски Фотије.
Марко: Да ли се на Атону користи квасац за печење просфоре?
О. Гаврило: Ми на Атону тежимо да користимо предмете и производе који су добијени на природан начин. Због тога никада не додајемо у тесто за просфоре, па ни у обични хлеб, квасац добијен индустријским путем. Користи се укишељени хлеб, добијен на необичан, може се рећи, самосвојан начин.
Марко: А одакле тај чудесни квасац?
О. Гаврило: Атонским монасима и православном становништву Грчке позната су три начина добијања природног хлебног квасца. Сви они имају црквени карактер, носе на себи печат благодати Божије и повезани су са конкретним литургијским радњама.
Први поступак добијања квасца повезан је са Пасхом, а тачније са службом јутрења Велике Суботе, када се на крају јутрења чита Апостол, у коме се говори о Христу као квасцу новог живота. Ево тих апостолских речи: Браћо, не знате ли да мало квасца све тело укисели? Одбаците, дакле, стари квасац, да буде ново тесто, као што сте бесквасни. Јер и Пасха наша, Христос, жртвова се за нас. Зато да празнујемо не у квасцу старом, ни у квасцу злоће и неваљалства, него у бесквасним хлебовима искрености и истине (1.Кор.5,6-8).
Марко: Како изгледа у пракси процес справљања новог квасца?
О. Гаврило: У одговарајућој посуди припрема се мања количина брашна, која се уноси у храм (на Атону – у олтар) пред почетак јутрења Велике Суботе. На крају јутрења, после појања “Великог Славословља”, чим се разлегне прокимен Апостола треба одмах приступити мешењу брашна, додавши мало обичне воде. Неки додају још мало свете водице, други чине крсни знак руком или крстом над тим необичним квасцем. Поред тога, за вршење тих радњи бирају се људи дубоко верујући, непорочни и побожни, који пре и за време тих радњи мислено творе молитве које познају, најчешће молитву Исусову: Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!” Посуда се може покрити (на пример, убрусом) и оставити у цркви до свршетка Свете литургије. По окончању службе Велике Суботе верни разносе “пасхални” квасац својим кућама. На Атону, из практичних разлога, он остаје у олтару такође и прва три дана Пасхе. Следећег дана, то јест, по окончању Пасхалне службе, површина квасца треба да постане шупљикава. То значи да се “квасац примио”. Трећег дана по Пасхи треба додати незнатну количину брашна и воде и поново замесити. После неколико часова ускисло тесто може се поделити на комаде. Један сачувати искључиво за просфоре, друго парче – за печење хлеба, ставивши га под поклопац од стакла или пластичне масе. Преостало кисело тесто може се раздати онима којима је потребно. Треба га чувати на хладном месту или у хладњаку. Сваки пут кад месимо тесто додајемо потребну количину брашна и воде у добијено кисело тесто, не додајући квасац. Пошто умесимо просфору или хлеб сваки пут остављамо мању количину добијеног теста као квасац за печење следеће порције и тако поступамо сваки пут целе године до следеће Пасхе.
Марко: Колико разумем, Ви, оче, већ неколико година печете просфоре у свом атонском манастиру.
О. Гаврило: Са благословом мога старца вршим то послушање у нашем братству и сведок сам истинитости тог “Пасхалног чуда” – тог необоривог доказа светости и животворности Православља.
Марко: Заиста је то дар Васкрслог Христа. Нажалост, он није нарочито добро познат вернима наше Цркве.
О. Гаврило: Стварно, до свог доласка на Атон ништа о томе нисам чуо. А сада сваке године пред мојим очима догађа се то задивљујуће јавно чудо, непобитно и за све видљиво и лако доступно. Ја стално надгледам процес настајања киселог теста (квасца) и његове постепене ферментације. Та појава свагда оставља на све нас велики утисак, утврђује нашу наду и доноси нам велику радост.
Марко: А свакако да “рађање” пасхалног квасца на сличан начин доживљавају не само монаси него и сви верни Грчке Цркве који присуствују томе.
О. Гаврило: Несумњиво. Са радошћу се сећам Пасхалног периода 1995. године, када је манастир посетио енглез Чарлс репортер радио станице “ВВС”, протестант по вероисповести. Догодило се да сам ја постављао сто и да смо имали још хлеба од првог печења од новодобијеног пасхалног квасца. Без икаквих наговештаја са моје стране наш гост је стао да пажљиво разгледа кришку хлеба и са чуђењем ме је упитао: “Зар се овај хлеб пече на Атону?” У одговору ја сам му у општим цртама описао поступак добијања квасца на Атону. Усхићен изузетним укусом хлеба, замолио је да му дам неколико кришки да би их могао донети својим рођацима у Енглеску, а историју атонског квасца коју је чуо записао је у бележницу и обећао да ће испричати о њој у завичају.
Марко: Која су два преостала начина добијања квасца?
О. Гаврило: На Атону од свих познатих преовлађује горе описани поступак. Други поступак добијања квасца могућ је у случају присуства честице Светог Животворног Дрвета Крста Господњег. Онај ко је поседује може у свако време, помоливши се, да створи нови квасац да начини како је горе описано. Сила тог дејства је у троструком благосиљању светиње, то јест крсном знамењу (знаку) над припремљеним обичним квасцем, зготовљеним од брашна и воде са додатком свете водице, уз речи: “У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин”.
Трећа могућност је добијање квасца на дан празновања Воздвиженија (Крстовдана) (14/27 септембра), ако се у датој цркви обавља чин Воздвиженија (Подизања) Крста, који се врши на крају јутрења, а у том Крсту налази се честица Светог Дрвета Крста Господњег.
Марко: Колико сам схватио, у првом поступку битан моменат настанка квасца јесу речи Апостола Велике Суботе, у два остала најважнији услов јесте присуство честице Светога Дрвета Крста Господњег.
О. Гаврило: Да. И ово сасвим поуздано указује да највећи значај у Православној Цркви имају Крст и Васкрсење Христово. Управо из та два извора и из Свете Евхаристије црпи Православље и народ Божији животворну силу и благодат Светога Духа, благодарећи чему се човек духовно препорађа за Вечни Живот.
 
 
 

Преузето из књиге:
Време покајања и време отпадије