NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ATONSKA POVEST O SKRIVENOM STARCU

ATONSKA POVEST O SKRIVENOM STARCU

SKRIVENI STARAC – BUGARIN
 
Jedan ruski pustinjak, shimanah Makarije, koji je živeo u pećini na Kerasiji i umro 1888.g., pričao je sledeće:
Shimonah otac Arsenije, šumar Velike Lavre, bio je pre stupanja u monaštvo 18 godina kapetan serdara (hrišćanske straže Svete Gore), i nekoliko godina čobanin. Znao je sve staze svetogorskih šuma, zbog čega su ga i naznačili, kada je stupio u Lavru, na dužnost šumara. Otac Arsenije je u potpunosti odgovarao očekivanju Lavre. Prilikom nadzora šume on je saznao za pustinjaka koji je živeo skriven i slučajno je o njemu rekao ocu Makariju. Evo kako je to bilo: pred uskrs 1861.g. došao je ka ocu Makariju otac Arsenije i pitao ga da li je spremio nešto za Uskrs? I kada je ovaj objasnijo da nema ničega, Arsenije mu je rekao da tih dana dolaze barke sa jednog ostrva arhipelaga natovarene uljem, sirom, jajima i ostalim, i savetovao mu da siđe u Lavru da se snabde. A kada je otac Makarije rekao da on nema novca ovaj je obećao da će sam platiti: jednom rečju nagovorio je oca Makarija da krene s njim. Putem je otac Makarije stao da se raspituje ne zna li on, budući da je tako dugo bio šumar, a ranije serdar i čobanin, nekog od pustinjaka koji živi skriven. Arsenije se ušeprtljao. Nije želeo da otkrije tajnu, ali nije hteo ni da razžalosti starca druga. Tada je Arsenije rekao: – „Ako greh kletve uzmeš na sebe onda ću ti reći.“ Ovaj je obećao, govoreći da će kada vidi skrivenog starca, najpre reći da je on, Makarije, kriv.
Kada su od Moldavskog skita pošli prema Lavri, šumar je na pola puta skrenuo desno i poveo ga kroz neprohodna mesta, objašnjavajući gde živi starac i kako će ga naći. Samo, on je sumnjao da će Makarije biti u stanju da se spusti u tu provaliju, u kojoj starac živi. Razgovarajući tako prišli su do same provalije: sa tri strane stene su se spustile naniže okomito kao u grobu, i silaska nije bilo nikakvog. Arsenije je rekao: „Eto, ako si u stanju da se spustiš onda kreni. Kad stigneš do terasaste izbočine, pogledaj pravo pod stenu i tamo ćeš naći njegovo prebivalište“. Makarije je počeo da se spušta. Kasnije je govorio da, ma kako je bilo teško pentrati se po stenama na vrh Atosa, prilikom sakupljanja neuvenljivih cvetića, ovde je bilo neuporedivo teže.
U početku su mu smetale cipale i on ih je bacio dole; zatim i sama mantija u kojoj nije mogao da se provlači među stenama, pa je i nju zbacio. Na kraju se približio dnu i tamo na kamenu našao svoje stvari. Stavši na ravno mesto i pogledavši uokolo primetio je starčevu kolibicu pod stenom. Pored nje rastu tri masline i smokva. Približivši se video je i samog starca koji je sedeo napolju. Kada je starac primetio čoveka, prekrstio se, pljunuo i brzo ušao u kolibu, zatvorivši se.
Makarije je od oca Arsenija čuo da pustinjak osim grčkog, bugarskog i ruskog, zna još turski i francuski. Makarije je došao do kelije, pročitao molitvu i počeo da kuca na vrata. Pustinjak dugo nije odgovarao. Makarije videći da ga ovaj smatra demonom, počeo je da uverava kako je on hrišćanin i monah.
-„A šta ti treba?“ pitao je na kraju pustinjak na čistom ruskom jeziku.
-„Došao sam da te vidim.“
-„Ko te ovamo doveo, Bog ili demon?“
-„Bog“, odgovorio je Makarije.
-„Otkud znaš da je Bog? Možda je i đavo!“
-„Bog“, ubeđeno je rekao Makarije.
Pustinjak je i dalje molio da što pre ode odatle, jer nema šta da traži. Makarije je odgovarao jedino da će on umreti pored kelije, ali da otići neće. Sa sobom nije poneo ni odeću ni hleb.
-„Kakav si ti neodgovoran i jogunast čovek, ja takvih još nisam video“, produžio je pustinjak.
A Makarije je i dalje molio da mu otvori.
-„O, znam ja ko ti je to rekao“, progovorio je starac, „pokvaren je to čovek!“
-„Nije njegova krivica starče, ja sam kriv!“
-„Odlazi odavde, molim te, odlazi!“
-„Neću otići; sedeću pored tvojih vrata do Uskrsa i ovde ću umreti. Neću otići dok te ne vidim!“
-„Reci, „Bogorodice . . . „, najzad je rekao starac; i kad je ovaj rekao molitvu, otvorio je vrata. – „Dakle, šta hoćeš od mene?“
-„Blagoslovi oče“, rekao je Makarije i pao starcu pod noge.
-„Bog blagoslovio“, odgovorio je ovaj i seo na prag, pozvavši i Makarija da sedne. Oko sat vremena je prošlo u ćutanju, pa je starac ustao rekavši: -„Idi sad odakle si došao!“
-„Ja bih hteo, oče, da od tebe čujem koju reč na korist“, molio je Makarije.
-„A šta da ti kažem? Ja sam čovek grešan, i sem toga ništa ne znam. Ti vidiš – živim kao zmija koja se od ljudi krije u svojoj rupi. Tako i ja živim u ovoj rupi.“
-„Ali ipak, biće da nešto znaš; i meni bi možda bilo na korist, ako kažeš.“
Videvši prostotu Makarijevu, starac je pitao: – „A gde živiš? Ko je tvoj duhovnik?“
-„Živim u pećini na Kerasiji, a duhovnik mi je otac Nifont kapsokalijski“.
-„A kakvo je tvoje rukodelje?“
-„Pravim kašike“.
-„Kakve?“
-„Obične i s „blagoslovom“ (sa izrezbarenom rukom koja blagosilja).“
-„Eto vidiš, ako hoćeš da me poslušaš, onda nemoj više da praviš kašike s „blagoslovom“ „.
-„A zašto? Takve kašike više kupuju i u Rusiji i u Saraju“.
-„Nek’ oni kupuju, ali ti nemoj da praviš!“
-„Ne znam“, rekao je zamišljeno Makarije, „evo u Rusiku je iskusan duhovnik otac Jeronim, pa i on ništa ne kaže, nego uzima one s blagoslovom“.
-„Otac Jeronim“, primetio je starac, „jeste iskusan duhovnik u upravljanju svojom bratijom, ali se u sitnice on ne upušta i zato ne vidi da takve kašike ne treba praviti, jer one mogu dospeti u ruke nevernika i jeretika, koji se mogu narugati izobraženom blagoslovu. Pa i u pravoslavnoj porodice kašika nije ikona i nije krst; može otac njome da lupi nestašno dete, može da posluži u igri ili da se valja negde zajedno sa nepotrebnim stvarima; a kad tamo na toj kašici stoje dva krsta, jedan koji predstavlja sam blagoslov, a drugi ti urezuješ na rukavu ruke koja blagosilja; znaći dva će krsta biti unižena, a to je greh!“
Makarije je obećao da ubuduće neće praviti kašike s „blagoslovom“; želeo je da još nešto pita starca, ali nije znao kako. Na kraju je rekao:
-„Ti, oče, od kakvog si roda?“
Starac je odgovarao preko volje:
-„Ja sam od svih rodova“.
-„Možda si ti Rus?“
-„Ne, ja sam Bugarin“.
-„A otkud tako dobro znaš ruski?“
-„Živeo sam na Morfanu kod jednog ruskog starca jeromanaha. Živeo sam još i u skitu Svete Ane, na Kapsokaliviji i na Provati – jednom rečju, obišao sam razna mesta i na kraju mi je Gospod otkrio ovo, gde živim već šesnaest godina“.
-„A koliko godina si živeo na svim tim mestima?“
-„Mislim – više od osamdeset; od kako sam došao na Svetu Goru , nisam odavde izlazio“.
-„A koliko je tebi uopšte godina?“
-„Sto osamnaest“.
-„Čime se hraniš i otkuda ti dolazi odeća i sve ostalo?“
-„Imam pobratima (postriženik kod istog starca), koji je iguman na jednom ostrvu i on mi dostavlja, dolazeći na barci svaka tri meseca“.
Na kraju je Makarije pitao da li starac dozvoljava da ga još koji put poseti. Ovaj je odgovorio da čak i ako se odluči na to, neće uspeti. Tako su se rastali.
I zaista: rešivši da posle izvesnog vremena ode starcu, Makarije je svu odeću izderao probijajući se kroz neprohodno grmlje, iscepao je i cipale, ali ono mesto nije našao. Iduće godine je ponovo zamolio oca Arsenija koji ga je posetio da ga odvede na ono mesto; Arsenije mu je ispunio želju i Makarije se uz iste one teškoće ponovo spustio do starčeve kolibe. Ali starca više nije bilo među živima: sveža humka sa krstom je svedočila o njegovoj smrti. A sahranio ga je, kako je zaključio Makarije, pobratim iguman koji mu je dolazio. Ožalostivši se što nije zatekao starca, on je pošao prema moru u koje se sliva bistri potočić što izvire pored starčeve kolibe. Pristup ka moru nije težak tamo pri ušću potoka stoji beli krst koji je služio kao znak igumanu.
 
Osim ovog starca otac Arsenije šumar je znao za još tri druga skrivena starca; ali o mestu njihovog boravka nikome nije hteo da kaže, ma koliko ga molili. Znači da su bili i da još uvek postoje takvi sakriveni starci koje niko ne poznaje sem onih koji su najverniji. Evo primera:
Pet godina posla odlaska Turaka (oko 1835.) serdari su lovili divokoze pod Atonskim vrhom. Jednom u zoru, prolazeći strminama, nabasali su na jednog nagog starca, koji je stajao na ulazu u teško primetnu pećinu. Začuđeni neobičnim sustretom, zapodenuli su razgovor:
-„Blagoslovi oče“.
-„Bog blagoslovio“.
-„Kako živiš?“
-„Blagodarim Gospodu. A kako prebiva Sveta Gora?“
-„Vrlo dobro, posle odlaska poganih Turaka!“
-„Kakvih Turaka?“
-„Kako kakvih? Onih koji su živeli na Svetoj Gori posle grčkog ustanka!“
-„Kakvog ustanka!“
-„Zar ti ne znaš, da se deset godina prelivala pravoslavna krv ne bi li se zbacio turski jaram?“
-„Ne, nisam znao. Nas je ovde sedmorica, i nikuda ne idemo, i o tome nismo znali!“
Rakavši: – „Blagoslovi oče!“ serdari odoše svojim putem.
Kasnije kada su došli u skit Svete Ane, pričali su o ovom susretu. Tada su se sakupili mnogi oci zaboravivši i na starost i na nemoći i, zasukavši svoje mantije, trkom su pošli da traže starca! Ali starca nisu našli tamo gde su ga videli serdari, kao ni onih drugih šestoro o kojima je ovaj pričao. Govorili su da su to verovatno onih sedam najskrivenijih podvižnika, koje je pričešćivao poznati duhovnik Hristofor iz Janokopula.
 
<p claATONSKI PODVIŽNICI DEVETNAESTOG VEKA str. 36-40.
 
* * *
 
. . . „Ja sam oduvek voleo pustinju“, kaže. „Samo ne može se pravo u pustinju. Svaka pustinjačka kelija pripada nekom manastiru, a kada se njima javiš da ti je dodele, reći će ti: „Ti si, brate nama ovde potreban“. Ne može se odmah u pustinju. A potreban si kada dolaziš, i posle trideset godina, i uvek. Tako sam ja do dana današnjeg ovde. Jer, neću da odem na svoju ruku, bez blagoslova. Zašto je život u pustinji pogodniji za monaha? Pa zato što radi samo za sebe, samo toliko koliko da izbegne najveću monašku bedu: da od drugog mora da moljaka za hranu. A ostalo vreme onda može sam da rasporedi za molitvu, na čitanje svog monaškog pravila, danju, noću, kad mu odgovara, ali tako da crkva nikad nije zapostavljena. Tako pravi pustinjak, koji se visoko uspeo, kome ni hrane skoro više da ne treba, može da radi svaki dan samo pomalo, a sve ostalo vreme da se moli, da se posveti Gospodu“.
„A ima li danas na Svetoj Gori tih velikih podvižnika kakvih je nekada bilo, tih preobraženih staraca svetitelja, kakvi su živeli u egipatskoj pustinji i koje znamo iz ne tako davne ruske knjige o straniku“, pitam, i očekujem sve, samo ne priču kakvu mi je ispričao. Iz podruma smo se popeli u njegovu keliju. Sedimo uz fenjer, nudi me čajem, kroz prozor gledam složenu gromadu Milutinove crkve u slaboj svetlosti. Tišina kojom se prolama čak i njegov šapat (nismo više u podrumu pa moramo da pazimo da ne probudimo druge), daje posebnu ozbiljnost tome što govori, zapečaćuje njegove reči čistom verom.
„Ima ih, kako da nema“, kaže. „Ima ih raznih ovde na Atonu, nekoliko stotina pustinjaka, možda i hiljadu. Mogao si i sam da vidiš neke od njih, one što žive u kelijama razasutim po karuljskom stenju ili u šumama na Provati. A najviše oko Kareje, po dvojica, po trojica, po deset, ili tako sami. . . Svako ih može videti kako obrađuju svoje bašte, ponekad im možeš biti gost, stajati zajedno sa njima na molitvi. Ima i takvih koje ćeš teško da vidiš, jer se i ne pokazuju. Oni žive daleko, krijući se od radoznalaca, a silaze do manastira samo jednom u nekoliko meseci, da uzmu ono najneophodnije – ulje za kandila, brašno za prosfore. Uzmu to, i brže natrag u svoju samoću. Kad ovako kao ti dođeš na Svetu Goru samo na nekoliko dana, treba da imaš veliku sreću pa da vidiš nekog od tih staraca. A ako slučajno natrapaš na pustinju nekoga od njih, može ti se desiti i da te tera. Ako, pak, budeš strpljiv i uporan, ako vidi da zaista želiš sa njim da razgovaraš i da si zbog toga spreman i grdnje da pretrpiš, on će pustiti sebi. Ali tada…
Takvo jedno bratstvo (kažu da je među najstarijima bratstvima Svete Gore) videli su, eto, poslednji put pre osam godina, a pre toga je bilo prošlo šesnaest godina, a da ih niko nije video, a pre toga i ne zna se koliko. A evo kako je to bilo poslednji put: Izašao neki mlad monah, koji je bio u poslušanju kod jednog starca u pustinji, da se prošeta ujutro posle liturgije, i u šumi ne tako daleko od kelije, odjednom naiđe na proplanak na kome stoje nepoznati monasi, njih šestorica, opevaju mrtvaca. Prišli su mu i rekli da su oni po tradiciji bratstvo od sedam članova, da sedmog, kako vidi, upravo sahranjuju, i pošto je on prvi naišao, oni ga sada pitaju neće li da im se pridruži, da bude sedmi u bratstvu. Sluteći o kakvom se bratstvu radi, monah požele da bude jedan od sedmorice, ali ne smede da pristane ne pitavši starca kod koga je bio poslušnik. I pohvališe ga za to, i rekoše neka pita svog starca, jer takav i jeste monaški red. Samovolja još ničemu dobrom nije dovela, ali da pazi: kada se bude vraćao, mora da bude sam. Ne treba oni da budu objekt nečije radoznalosti. Starca, međutim, kada je čuo za sedmoricu, obuze čudan nemir. Nikako nije mogao da ga sakrije, samo je ponavljao da ih mora videti, pa makar posle toga i umro. Krenuli su da ih potraže zajedno, lutali su niskom šumom, saplitali se okamenje, i videli samo trnje i šiprag i oštar žbun i suvu travu i čkalj i usijano nebo. Ni pitomog proplanka, ni zagonetnog bratstva nije bilo, iako je mladi monah bio više nego uveren da će ih lako pronaći. Dobro je poznavao padinu iznad kelije, nisu bili daleko, ali ipak. . . Lutali su satima po žezi, sve dok starac nije shvatio da ih nikada neće naći, jer mu nije bilo suđeno da ih vidi.
A bratstvo je to najsvetije i najmolitvenije bratstvo svetogorsko. Postoji o njima i staro predanje – da će upravo oni odslužiti poslednju liturgiju na Zemlji, ovakvoj kakva je, pre nego što nastupi vreme „Carstva nebeskog“.
Završio je priču. Sad znam šta je njegov, šta je svetogorski ideal monaštva. Ovo bratstvo svetih koji svojim molitvama spasavaju svet. A spasavaju ga sve dotle dok žive i u srcima ovakvih „običnih“, „loših“ monaha.
 
<p claBoris Zajcev i Pavle Rak: SVETOGORSKE STAZE, str. 159-161
ili Pavle Rak: PRIBLIŽAVANJE ATOSU

   

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *