АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА

 

АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА
 

Тражите добра…
 
“Браћо, уразумљујте распуштене, тјешите малодушне, подржавајте слабе, будите дуго-трпљиви према свим. Пазите да неко не би злом узвраћао за зло, него увијек тражите добра и један у другом и у свему”… Тако у посљедњој глави своје посланице Солуњанима говори апостол Павле. Ове су ријечи јасне, просте, кратке, али – колико у њима има свјетлости, колико добра и истине…
Тешко живимо ми, људи, од нашег зла људског, и од посљедица његовог. Човјек пати, прије свега, од зла које живи у њему самом, а затим и од зла које живи у другим људима. Зло се, као сњежна грудва, увећава, ако му се не супротстави добро, ако се зло не топи зракама добра и милосрђа. И у другим људима, и у себи самом, ми побјеђујемо хладно, тамно зло само сјајним, огријевајућим Христовим добром. То Христово добро некада може да буде гњевно, да свето негодује обличујући зло – оно понекад и мора да буде такво огњено, али оно никада неће носити зло под маском добра. Таква је особина духовног стања о којем говори апостол. Ми морамо, прије свега, водити рачуна о својој души и чувати је у мирном духу; а ако смо то достигли, помагаћемо души другог човјека, да пребива у добру.
Да бисмо излијечили другу људску душу, ми морамо знати, по својој души, какво је дејство љековитог средства које предлажемо. Лијек Христове истине, Христовог добра је испитан у вијековима, у два миленијума, испитан је на свим карактерима и у свим народима свијета. Тај дивни лијек има необичну снагу, ако се само прими “изнутра”, ако се унесе у своје срце и у ум свој… Ево једне од драгоцјених капи тог лијека: “Браћо, уразумљујте распуштене, тјешите малодушне, подржавајте слабе, будите дугострпљиви ка свим. Пазите да неко не би злом узвраћао за зло, него увијек тражите добра и један у другом и у свему”.
Неки се, желећи да оправдају зло које се у њима таји, позивају на свој карактер. Међутим, карактер се формира и склапа од слободних човјекових реакција на свијет који га окружује. Онај који чини добро другим људима добија прекрасни карактер; то и јесте највећа награда, већ на овом свијету. А у будућем свијету он ће бити једног духа са Самим Богом и са читавим сазвјежђем бића у Богу спашене твари. Онај, пак, који чини зло и који на зло подстиче друге, приобреће ужасан карактер и постаје бич и несрећа за своје окружење, за своју породицу, за свој народ… “Сваки почетак је тежак”, говори пословица. Треба само покушати почети оправдавати у себи појаве и испаде зла, и изопачивање душе поћи ће само од себе и њена погибија ће неизоставно да услиједи.
Морални карактер одраслог човјека – то је оно што је човјек учинио и чини сам са собом. Душа – то је земља. Човјек је земљорадник своје душе. Ако се у душевну земљу сије ријеч Божија, ријеч Истине и Правде и љубави Христове, плод бива сладак, радостан – како за самог човјека, тако и за оне који га окружују. Ако, пак, човјек у своју душу сије коров зла, одатле ће да израсте прљаве, отровне траве духа, које ће мучити и њега и друге људе.
Душу можемо још замислити и као глину, а човјека – као вајара. Вајар од глине ваја људски лик. Тако и човјек од својих душевних особина и способности ваја – или лик човјечији, или звјерињи.
Чинећи било какво зло, човјек не само да убризгава у своје срце смртоносни отров, него прска тим отровом и друге људе, некада и најближе… Ипак, у присуству не-блиских људи човјек обично оклијева да покаже себе са рђаве стране; држећи до мишљења о њему других, он хоће да о њему увијек мисле добро. Али зато у домаћој атмосфери он показује свој прави лик и мучи своје ближње… Сакривено или јавно – зло увијек остаје зло, и човјек би морао да се од њега, и то што прије, избави. Како? Прије свега, кроз спознају вишег смисла свог земаљског живота, његове величанствене бесмртности у Богу и његове краткоће овдје, на земљи; кроз познање Јеванђеља и Исуса Христа; кроз обраћање Његовој истини и правди. Христос открива садашње и вјечно спасење људима… И, благодаћу Својом, уводи их у то спасење. “Ја сам свјетлост свијету, – говори Он. – Ко буде слиједио за Мном, неће ходати у тами, него ће имати свјетлост живота” (Јн. 8:12). Ако будемо ходали у тој свјетлости, постаћемо синови свјетлости; тамно зло ће изгубити своју власт над нама, и ми ћемо прећи од власти таме у Царство љубљеног Сина Божијег” (Кол. 1:13) Исуса Христа. И бићемо свјетионици који озарују ноћ патњи и у животу других људи. Бићемо у Христу, бићемо утјеха за тужне, бићемо исцјељење за оне које је ранило зло свијета.
 

   

Comments are closed.