АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА

 

АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА
 

О милосрђу над свијетом
 
Бијаше човјек који је, као и многи, желио да се оправда. Питао је Христа Исуса: “Kо је мој ближњи?” И Спаситељ му исприча причу…
Иђаше човјек-скитница од Јерусалима у Јерихон, и разбојници га заробише. Скинули су са њега одјећу, вјероватно, једину коју је имао и, претукавши га, оставили га да умре насред пута.
Одмах за овом бешчовјечношћу слиједи, вјероватно, још гора: истим тим путем пролазећи, два човјека, један за другим, равнодушно пролазе поред човјека који лежи и крвари. “Прође мимо” свештеник. Левит је поступио још горе: “приђе”, “погледа”, утоли знатижељу – видје како се пати и умире човјек, и оде својим путем. У лицу тих двају људи поред израњављеног човјека прошло је сво безосјећајно човјечанство. Једна половина тог човјечанства ранила га је и оставила да умре насред пута; друга половина равнодушно пролази поред његових патњи.
Јован Златоуст је с правом рекао: “Богати и сити, који равнодушно гледају на гладне и ниште, и који им не помажу, једнаки су убицама”. Наравно, једнаки су злочинцима и они који, имајући могућност да помогну бар једној јединој жртви злочина овог свијета, пролазе мимо човјечијих страдања, заузети само својим благостањем.
У простим ријечима Христос, Који зна срца људи, открива сву дубину мрака који се згуснуо над човјечанством, и показује главни гријех свих времена и народа: не-милосрђе. И када, удубљујући се у ову истину, почнемо да се ужасавамо пакленој тами моралне човјекове свијести, тиха небеска зора – милосрђе – уздиже се над земљом. И она види само Сунце Божанске Љубави – Христа.
Тим је путем око Јерихона пролазио и неки Самарићанин и, видјевши на путу окрвављеног човјека, сажалио се над њим. Ништа више од тога: само се сажалио. Све друго је била посљедица тога: један се човјек сажалио над другим човјеком. Десило се свима блиско чудо, кроз које најгрешнији и најслабији човјек постаје заједничар Божанске силе, правде, истине и славе.
Милосрђе покреће нешто што је веће од каманих планина – оно покреће окамењена срца. “Заиста вам говорим, ако неко каже гори овој: “Подигни се и баци се у море” и не посумња у срцу свом, него повјерује да ће се десити по ријечима његовим, – биће му, шта год да каже” (Мк. 11:23). То су ријечи Христове. Милосрђе у свијету је – чудо. Камене горе премјештати са својих мјеста није дато никоме. Истинско чудо је сажаљење.
Бог жели то чудо, милосрђа једног човјека према другом. Ту се крије виша сила живота. Истинско милосрђе је увијек просто и дјелатно. Оно је воља, спремна на сваки труд, оно је срце, које се сагласило да претрпи сваку патњу, љубави ради.
Истинско милосрђе је дјелатно. Оно уједињује у себи небо и земљу, и помаже, не само осјећањима и намјерама, него и моментално, на мјесту, на тој сувој, прашњавој земљи између Јерусалима и Јерихона.
Управо је такво било милосрђе Самарићанина о којем је цијелом свијету испричао Христос. Осмишљена брижљивост његова показује дубину његовог милосрђа. Након што је пришао рањенику на путу, он му одмах “преви ране”, омекшавши их уљем, омивши их вином и, “сједнувши га на магарца, одвезе у гостионицу и побрину се за њега”. Тако говори Јеванђеље.
Послије тога милосрдни Самарићанин је могао да оде са чистом савјешћу. Али не . “На други дан, одлазећи, извуче два динара и даде власнику гостионице и рече: “Побрини се о њему””. Рекло би се, овим је учиниио све што је било до њега. Али савјест тог човјека продужава да буде незадовољна: он се обраћа газди гостионице и говори му: “Ако буде и твојих издатака, кад се вратим, платићу ти”. Какво лучење истинске човјечности!
Јер, сви могу поступити “исто тако”… Много је и данас око нас људи, израњаваних гријехом, оскрвњених злом овога свијета, који леже, и пате, на разним путевима. И може им се помоћи.
Видим ту малу гостионицу милосрдног Самарићанина на путу од Јерусалима до Јерихона. То је мала кућа, у њој нико не живи, али њу знају сви ходочасници Свете Земље… Пустињски се пут повија по горама, спуштајући се ка Јерихону. Около – мртве горе. То су срца. Чија? Древних? Савремених људи? То су наша камена човјечија срца, Господе. И она жуде за водом Твоје Милости и спремна су да на воду Твоју одговоре цвијећем и травом.
Мала кућа стоји поред пута. Ту долазе људи из свих земаља и народа и виде ту причу, коју слушају од Христа. И ријеч пустињског пута, мртвих камених планина, и ту малу кућицу, која свим народима говори о милосрђу – све остаје као Божански зов у свијету, као зов на човјечност човјека, на љубав и милосрђе.
 

   

Comments are closed.