АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА

 

АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА
 

Вриједност и личност
 
Постоје вриједности, у односу на које је човјеку тешко да себе призна сиромахом. Ми смо, људи, сви богати ваздухом; њега је много, и он припада свима. Али болесник, у посљедем стадијуму туберкулозе, сиромашан је и у ваздуху. Нико није сиромашан када је у питању чаша воде, али скиталица у безводној пустињи сва блага свијета даје за једну чашу обичне воде. Ми видимо да смо, у односу на једно, веома сиромашни у свијету, а у односу на друго, веома, веома богати.
Ако не актуелно, а онда сигурно потенцијално, сви су богати искреношћу и добрим осјећањима, али не знају сви за то и, штавише, не користе се сви таквим својим богатствима. И зато је толико несрећника у свијету. Може се рећи да смо, у односу на неке ствари, сви ми паметни, осјећајни, доброг вида, а да смо у односу на друге ствари задивљујуће слијепи, неразумни и да зависимо од других.
Окружени великом зависношћу од других људи, ми то недовољно осазнајемо и не дајемо себи повода да будемо скромни. Али у свему што остварујемо, чиме се хранимо и што носимо на себи и у себи, учествују људи многих покољења. Један мудрац се с правом сваке вечери клањао на све четири стране свијета. Благодарећи Бога и људе, он је говорио да све што он има, има од Бога и од људи.
Да, у нечему ми испољавамо знање, умијеће и разум, а у нечему показујемо крајњу своју неразумност… Земља на којој живимо и над чијом површином летимо, носи се огромном брзином у космичком пространству, у свом сунчевом систему. А тај се систем носи, исто тако брзо, у другом, још грандиознијем систему. А он са своје стране припада још већим, за нас већ незамисливо великим звјезданим системима.
Зато наша жалосна поскакивања ка мјесецу не могу, наравно, бити повод за било какву гордост. Те су раздаљине буквално димензија типа комарца. И земља, која нас тако трпељиво држи на себи, јесте нешто као огромна јабука, на чијој кожици ми тако самоувјерено живимо и дрско, чак, брбљамо и хвалимо се да ћемо се и без Бога снаћи, тако се неукусно хвалишемо ми својим “достигнућима”.
А у унутрашњости нашег човјечијег тијела, крхког као паучина, али изузетно сложеног и задивљујуће хармоничног, живе милијарде нашем оку невидљивих бића. Она нам не причињавају увијек зло, него само онда када им то одобри Домаћин. Домаћин живота постоји. Његова величанственост се открива у природи и у духу, у моралним вриједностима које су усађене у нас и које су нам иманентне. Живот човјека зависи од најмањих и тајанствених околности. Наука, која открива тајне саздања и структуре свијета, све више нам показује како је слаба и крхка наша плот и земаљски наш живот, и како мало, у суштини, ми знамо.
Духовни свијет утиче у нас и окружује нас. Он нам говои својим тајанственим знацима и куца на наша врата: “Ево, стојим пред вратима и куцам” (Откр. 3:20) и ако Ми ко отвори (ако се у дубинама савјести одазове зову), прићи ћу ка њему. Брз је отклик Духа Божијег на човјечију молитву. “Стојим и куцам” је прво дејство Благодати у души. И “ко отвори” срце – то је услов сљедећег дејства благодати у човјеку. Чудесна слобода човјекова јесте, прије свега, слобода да се правилно, морално односимо према свему што нас окружује и што се у нама дешава. Ми нисмо у стању да избјегнемо оно што нам се даје независно од наше воље; али ми јесмо слободни да сваки животни догађај и сваку ријеч претворимо у свјетлост, да их учинимо потребним и корисним за себе и за друге. У томе се састоји наша слобода. Кроз све догађаје, кроз све несреће и радости човјек има и власт и срећу да иде ка Божијој истини и правди, којима краја нема. Ми смо окружени величанственом Бригом… Нема “коби”, нема “слијепе судбине”. Има Око Које Не Дријема, Око Божије љубави, и има наша слобода да будемо у њој.
 

   

Comments are closed.