Animirani filmovi i stripovi

Pitanje:
Hristos vaskrse! Pokušavajući da se očistim i oslobodim mnogobrojnih grehova i strasti naiđoh na jedan problem. Još od malih nogu uživam u gledanju japanskih (manga) animiranih filmova i stripova. Iako se iz njih može štošta naučiti za mene to prvenstveno predstavlja jedan od dobrih načina da se odvojim od realnosti i da uživam bar malo… Isti slučaj je i sa knjigama i filmovima naučne i epske fantastike. Čini mi se da sve ovo zvuči grublje nego što bi trebalo… To se sigurno može nazvati strašću. Ponekad toliko preteram u svemu tome da osećam opijenost, otupelost, radost (verovatno lažnu) , zamor i energičnost istovremeno… Ali se to dešava vrlo retko. Dešavalo se i za vreme posta. Da li da se potpuno odreknem svega toga ili je dovoljno da budem umeren. Ako treba da se odreknem da li to uraditi naglo ili postepeno (naglo bi bilo mnogo bolnije) . Učiniću onako kako me budete posavetovali. Hvala unapred. S Bogom!
Ivan


Odgovor:
Dragi Ivane, Odvajanje od svakodnevne stvarnosti radi odmora ili uživanja se praktikovalo od najstarijih vremena. U tu svrhu su korišćena mnoga sredstva i (ili) tehnike, u zavisnosti od ličnog ukusa i prilike: igre i zabave, razne tehnike meditacije sa tim ciljem, pozorište, film, kocka, alkohol, razne vrste droge, i t.d. U svim ovim, bezbrojnim načinima i sredstvima, suština je u odvajanju ljudske mašte od stvarnosti, u manjoj ili većoj meri, na duže ili kraće vreme. Bar u početku, između mnogih, dva razloga su izgleda najčešća: odmor i uživanje (razonoda) . Kada se to radi iz razloga odmora, manja je moć privlačnosti odvajanja od stvarnosti. Ali, kada se radi o uživanju, njena moć se veoma pojačava, što vodi u strast i psihičku (kod droga i fizičku) zavisnost. Čovek se može odvojiti od stvarnosti ili bar ograditi od nje i samim svojim načinom života, poslom, umetnošću, zauzetošću u izgrađivanju sopstvenog „sveta”, i t.d.
Sveti Oci, na osnovu ličnog iskustva, veoma su se protivili apsolutno svakom, ma i najmanjem ili najkraćem, odvajanju od stvarnosti. Posebno su upozoravali na odvajanje od realnosti iz bilo kojih ili kakvih duhovnih i religioznih razloga. Oci su insistirali na odvajanju od zla i poroka, najpre u sebi pa potom i oko sebe, a nikako na odvajanju od istinske stvarnosti, koliko god ona za nas bila neugodna ili nepoznata. U takvim slučajevima, kada nam je realnost sumnjiva, nepoznata ili zastrašujuća, iz razloga opreznosti, Oci su preporučivali smirenje – skromnost i poštovanje granica svojih (ne) mogućnosti, umnu trezvenost (zdrav razum) , mirno posmatranje sebe i okoline, uz čvrstu veru i sigurnu nadu na Boga. Upozoravali su da odvajanje od stvarnosti na bilo kakav duhovni i molitveni način obavezno vodi u prelest koja je pogubna za dušu. A za to postoji zaista veliki razlog. Kao što si i sam opisao, bez obzira na razlog, svako odvajanje od realnosti proporcionalno slabi čoveka. Pojedina prosta čula otupljuju i gube svoje uobičajene sposobnosti. Duh prestaje da bude prirodno bodar, već postaje umoran i sumoran, realnost mu sve više postaje siva i bljutava, tako da se izlaz sve više traži u nepostojećem i lažnom, a ne u zdravom i istinitom. Samim odvajanjem od realnosti, mi se udaljavamo od uloge i mesta koje nam je sam Gospod podario u ovome svetu. U krajnjem smislu, odvajanjem od istinite stvarnosti mi se odvajamo i od Izvora svake istine – Boga, u kome postojimo, živimo, krećemo se i jesmo. Čovek, koji kao nekakav begunac povremeno živi u svetu snova, iz realnog sveta se prebacuje u svet mašte i sanjarenja, gde je on u najboljem slučaju samo pasivni potrošač onoga što mu se servira pod vidom radosti i uživanja. Tu ne postoji nikakav odnos ili partnerstvo, već samo pasivno konzumiranje nesigurne i nelogične igre sa samim sobom, sa svojom svešću i svojim osećanjima. Isto kao što se i fizičko zdravlje ne postiže jedenjem kolača i sladoleda, ispijanjem koka-kole, pušenjem i ležanjem u hladovini; duhovna i umna snaga i zdravlje se nisu nikada i nikako sticali razonodom, uživanjem ili odmaranjem. Jer, snaga čovekova leži u zdravoj duši i zdravom razumu. Stoga, bežanje od ovoga sveta uz pomoć mašte sasvim je suprotno naporu, strpljenju, radu na sebi i svom poboljšanju, na svemu što se oduvek smatralo zdravim i normalnim. Nemoj se oslanjati na jedno tako maglovito zadovoljstvo i lažnu utehu, gde tvoje sposobnosti, prednosti, veštine, snaga, inteligencija nemaju nikakvu pozitivnu i kreativnu ulogu, već se okreću protivu tebe. Naša mašta je veoma korisno kreativno sredstvo ali nikakav vredan i koristan izvor sreće i zadovoljstva. Uživanje u mašti, samo po sebi, slično je bebi koja sisa palac, a ne upotrebljava ga onako, kako ga je Bog stvorio. Verovatno ti je poznato koliko zadovoljstva leži u dobrim delima i rečima, koja nam daju pouzdanje i snagu. Jer, „što oko ne vidje, i uho ne ču, i u srce čovjeku ne dođe, ono pripremi Bog onima koji ga ljube! ” (Kor. 2, 9.) Moja preporuka bi ti bila: zahvali Bogu što nisi dobio neko veće i teže iskušenje i prihvati se da svakoga dana učiniš u ime hrišćansko po neko dobro delo. Ako ništa drugo, bar uteši nekoga lepom reči. Ako ni za to nema prilike, onda se seti zašto treba da budeš zahvalan Bogu upravo toga dana? Uzmi to svakodnevno, kao neku tabletu protivu glavobolje. Takvo razmišljanje i ponašanje će ti doneti mnogo više snage, sreće i zadovoljstva. Što se tiče ovih animacija, ne ulazi u njihov svet, nemoj da postaješ deo njega, već ostani napolju i posmatraj ga svojim sopstvenim zdravim očima i umom. Ne onako kako se on tebi predstavlja, već onako kako ga vidiš. I videćeš svu njegovu golotinju i nemoć. Ako ga mirno zdravim razumom posmatraš spolja i ne dozvoliš mu da se odmah useli u tebe, da se igra tvojim umom i osećanjima, videćeš da sva ta galama i šarenilo služe samo jednom cilju: da sakriju jednu veliku prazninu i pustoš. Posmatraj ga trezveno i taj svet će sam pobeći od tebe, ne moraš ga ni terati! Pozdravlja te, o. Srba

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *