NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dijaspora » ANGAŽOVANA TEOLOGIJA CARIGRADSKE PATRIJARŠIJE

ANGAŽOVANA TEOLOGIJA CARIGRADSKE PATRIJARŠIJE

prot. Radomir V. Popović

ANGAŽOVANA TEOLOGIJA
CARIGRADSKE PATRIJARŠIJE
 
Opšte napomene
 
U godinama koje su ostale iza nas, posle Drugog svetskog rata, sve je u svetu bilo stavljeno na proveru (mi hrišćani kažemo – iskušenje). Naročito na samom izmaku 20. veka dogodile su se velike, brze i burne promene u mnogim delovima sveta. – Na prvo mesto, svakako, dolaze promene koje se još uvek događaju u istočnoevropskim zemljama. Sa kratke vremenske distance te promene nije lako sagledati u punom svetlu i pravilno ih proceniti. Sve ove promene su neminovno dotakle i hrišćansku Crkvu, pre svega pravoslavnu, jer se radi uglavnom o predanjski pravoslavnim narodima i državama. Posebno u istočnoevropskim zemljama pravoslavlje se našlo u prilično izmenjenim okolnostima. Nadamo se da smo se našli u objektivno boljim uslovima koje smo decenijama unazad očekivali i radovali im se. Crkva je u pomenutim zemljama dočekala popuštanje spoljnjeg pritiska i okova, ona se poslednjih godina i unutrašnje revitalizuje, oživljava, obnavljaju se stari i grade novi hramovi za nove generacije mladih pravoslavaca koje su stasavale pod duhovnim embargom, ili slobodom dodeljivanom na kašičicu. Kao probuđeni iz ružnog sna, oporavljamo se, naravno, ne bez poteškoća i novih iskušenja.
Pravoslavni svet u istočnoj Evropi, to svi već poodavno primećujemo, sada se suočava sa iskušenjima nove vrste. To su iskušenja slobode ili kakve-takve demokratije. Postajemo svesni da ponekad nismo grešili samo zato što nismo bili u prilici da pogrešimo, inače bi pogrešili. Sada smo više u iskušenjima takve vrste. U slobodi se treba učvrstiti i odgovorno je koristiti, po nauci apostola Pavla: „Sve mi je slobodno, ali sve mi nije na korist… neću da išta ovlada mnome“. Naša sloboda je uvek na proveri, i za način njenog korišćenja daćemo odgovor, i pred Bogom, i pred ljudima i pred istorijom.
 
Iskušenja dijaspore
 
Poslednjih godina, između ostalog, jače su do izražaja došla i neka čisto crkvena pitanja, ili su se pred nama postavila u oštrijem obliku; opet u vidu svojevrsnog iskušenja ili provere. U mnogočlanoj porodici pravoslavnih crkava i naroda pojavili su se već, ili su pak na pomolu, brojni unutrašnji, manji ili veći raskoli i međusobice, koje su se ranije mogle samo naslućivati. Nije uzalud veliki crkveni pisac Origen (3. vek) rekao da su mirna vremena pogodna i za Satanu. Dok mi spavamo, po Jevanđelju, neprijatelj naš – đavo, seje seme zla. Na nama je da ga prepoznamo, i da ga se čuvamo.
Na listi nesporazuma, nalazi se, između ostalog, i pitanje načina i okolnosti sticanja crkvene autonomije i autokefalije. Jedno od pitanja koje je novijeg datuma i koje se kao takvo posebno prepoznaje u godinama posle Drugoga svetskog rata, jeste pitanje pravoslavne dijaspore ili rasejanja. Poodavno je već konstatovano da je pravoslavni svet u 20. veku, sticajem, uglavnom, nepovoljnih istorijskih okolnosti, pre svega političkih i ekonomskih, doživeo najveće seobe i raseljavanja u celokupnoj istoriji Hrišćanstva. Milioni pravoslavnih vernika u burnom 20. veku našli su se, protiv svoje volje, van svojih matičnih zemalja i crkava. U zapadnom, za pravoslavne uglavnom inoslavnom svetu, postali su verska manjina. Prinuđeni su da se crkveno organizuju shodno datim okolnostima. Pravoslavna dijaspora, sasvim prirodno, i to je, makar za sada, najbezbolniji način, uglavnom je ostala verna i vezana za svoje matične zemlje i crkve. Pogotovo to važi za emigraciju u Evropi koja je još u pokretu, nije se stabilizovala, seobe još traju – sve više u oba pravca. Mnogobrojne porodice godinama, najmanje jedanput godišnje, odlaze u rodni kraj i radi obavljanja nekih duhovnih potreba (krštenja, venčanja, krsne slave, i drugo).
Činjenica je da se emigracija, čak i u američkim zemljama i Australiji, nije još uvek konačno stabilizovala, još je fluidna, a na pomolu su i nove seobe.
U ovakvim okolnostima, prosto, prirodno se nameće pitanje kako u duhovno-jurisdikcijskoj nadležnosti tretirati pravoslavnu dijasporu. Odgovori koji su do sada ponuđeni nisu zadovoljavajući. Oni svakako nisu konačni, Crkva ništa nije i ne treba brzo da rešava i prosuđuje. Posebno sugestije Carigradske patrijaršije po pitanju dijaspore nailaze, uglavnom, na nerazumevanje kod mnogih. Predstavnici Carigradske patrijaršije pozivaju se sve više i na dobro poznate kanone ili pravila Sabora, polažući pri tome pravo da pod svojom duhovnom nadležnošću imaju celokupno pravoslavno rasejanje u svetu. Ne sumnjamo ni za trenutak u dobre, hrišćanske i pastirske namere Carigrada, daleko od toga. Ali, kako će u bliskoj budućnosti koja je već počela, i u kojoj ceo svet postaje globalno selo: (svet je sve manji, ništa nije više kao nekada daleko, komunikacije su sve brže i potpunije), sve to izgledati? Navodimo primer nas Srba, a možemo navesti mnogo i drugih primera: danas, recimo, ima Srba više u Čikagu nego na celom Kosovu i Metohiji, i to pravoslavnih Srba, ili u Cirihu i okolini, nego Kosovskoj Mitrovici. Pravoslavaca na pomenutim zapadnim prostorima ima više nego što ih imaju drevni predanjski hrišćanski prostori (Kapadokija, Carigrad, Jerusalim i tako dalje).
 
Odgovori i nedoumice
 
U rešavanju duhovnih pitanja ove vrste, čini nam se, manje će se pogrešiti ako se ne budu žurilo, treba još pričekati. Zato nam pomalo izgledaju čudna i zabrinjavajuća rešenja koja, posebno poslednjih godina, u svojim studijama nude neki savremeni bogoslovi, grčkoga etničkog porekla. Među njima se izdvajaju dva svima nama dobro poznata imena i u našoj duhovnoj i crkvenoj javnosti: mitropolit pergamski akademik Jovan (Ziziulas) i profesor Atinskog Univerziteta Vlasios Fidas. Navodim njih dvojicu kao primer. Naime, reč je o ljudima zrelog doba bogoslovskog stvaralaštva, učiteljima u veri i uopšte brojnih generacija kako grčkih, tako i srpskih savremenih bogoslova i sveštenih lica. Neka njihova bogoslovska razmišljanja su u direktnoj funkciji angažovanog bogoslovlja Carigradske patrijaršije, posebno kada je reč o mestu i ulozi ove pravoslavne pomesne Crkve u savremenom pravoslavnom svetu. Odomaćio se, pre svega i ne samo kod njih, pojam „vaseljenski“ za Carigradsku patrijaršiju, što eklisiološki nije ispravno. Lično bih ovaj epitet pre dao Majci crkava, Jerusalimskoj patrijaršiji. Naravno, nismo sigurni koliko je realno da Patrijaršija sa Bosfora i njeni savremeni bogoslovi stavljaju u funkciju kanone vaseljenskih sabora i da ih veštački objektivizuju na potpuno drugu realnost i faktografiju u kojoj je moderni svet.
Tako je jedan članak Visokopreosvećenog mitropolita Jovana (Ziziulas) i u samom naslovu pretenciozan, Vaseljenska patrijaršija i njen odnos sa ostalim pravoslavnim crkvama, prev. P. Šerović, Teološki pogledi 1-4 (1998) 59-66. Ceo članak ili razmišljanje napisano je u stilu težnji koje je pravoslavna Crkva davno osuđivala i osporavala. Autor otvoreno ukazuje na posle-komunističko vreme kao na dobru priliku za veće i šire angažovanje, ili kako on kaže, ulogu „vaseljenske“, odnosno Carigradske patrijaršije unutar porodice pravoslavnih crkava. On nabraja 14 autokefalnih i autonomnih crkava (str. 60), a autonomne su uglavnom one crkve čijeg poglavara posvećuje – hirotoniše „pre svega Carigrad“ (str. 60). Međutim, ova i ovakva autorova tvrdnja, ne odgovara i ni izdaleka nije na svom mestu i čak je protivna samim kanonima na koje se on poziva. Sem toga, nije u saglasnosti sa dugom istorijskom praksom koja postoji u Vaseljenskoj crkvi Hristovoj, i stekla je čak i mimo kanona snagu običajnog prava u Crkvi. Dobro je poznato da, recimo Carigradska patrijaršija nije imala mnogo veze sa samostalnošću Kiparske crkve u 5. veku. Takvih je mnogo primera još.
Mitropolit Jovan s pravom ukazuje na veliki i dugoročan problem nacionalizma u Crkvi. On je zaista prisutan, a po autoru on osobito do izražaja dolazi upravo u dijaspori. Nacionalizam (etnofiletizam) jeste veliki problem, ali s druge strane nacionalni identitet (jezik, običaji, pismo, kultura, civilizacija…) nisu nešto što Hrišćanstvo potire i uništava. Naprotiv, „Bog ne gleda ko je ko, nego mu je u svakom narodu omilio onaj koji tvori Njegovu volju“ (Sv. apostol Pavle). Ali, s druge strane, nije teško primetiti da našeg autora zabrinjavaju svi nacionalizmi sem grčkog nacionalizma i svi partikularizmi ili crkvena podvajanja, sem grčkog. Naravno, ova opaska nije i zamerka.
Dalje, kada govori o pozicijama Carigradske patrijaršije i samog patrijarha, to nažalost čini na način koji su pravoslavni vekovima unazad osuđivali i osporavali rimskim episkopima, odnosno papama. Ne samo da je sporan epitet „vaseljenski“, nego je sporan način kako se tumači dobro poznati kanon 3 Drugog vaseljenskog sabora i, njemu sličan, kanon 28 Četvrtog vaseljenskog sabora. Ova dva kanona i profesor V. Fidas i mitropolit J. Ziziulas itekako dovode u vezu sa izuzetnim aktualnim pozicijama carigradskog patrijarha danas. Teški problem nacionalizma hara autonomnim i autokefalnim crkvama. Tim problemom, po njima nije opterećena jedino patrijaršija u Carigradu. Obadvojica previđaju da u vreme Drugog i Četvrtog sabora nije postojala sintagma „vaseljenska patrijaršija“. Prema tome, patrijarh u Carigradu nije mogao „steći pozicije prvenstva koje je do tog vremena priznavano samo stolici Rima“ (J. Ziziulas, Isto, str. 62). Ovo je olako i u širokim potezima tumačenje i razumevanje nekih važnih kanona-pravila vaseljenskih Sabora i njihovo projektovanje i objektivizacija u neprimerenim okolnostima i uslovima našeg doba. Ovakvo razmišljanje i pisanje podseća na stari Rim, ne samo na prvenstvo – preimućstvo časti (prezvia timi) episkopa u Carigradu, već i o čitavom „paketu“ prerogativa izuzetne moći i duhovne vlasti sasvim konkretne prirode, kao što je, recimo, pravo da patrijarh iz Carigrada prima žalbe sveštenstva (pravo priziva ili apelacije) koje je osuđeno u svojoj Crkvi, i da, shodno svojoj proceni, carigradski patrijarh donosi o tome konačnu odluku. Pri ovakvoj tvrdnji, mitropolit se poziva na 5. i 17. kanon Četvrtoga vaseljenskog sabora. Ovde je više nego očigledan tendenciozan i angažovan pristup razumevanju i 28. kanona istog Sabora (451. god.), kada autor kaže da je Halkidonski sabor dao nekakvo pravo prestolu u Carigradu da rukopolaže episkope među varvarima, odnosno na prostorima izvan, kako on misli, Vizantijskog carstva. Treba skrenuti pažnju da u vreme Halkidonskog sabora ne postoji Vizantijsko carstvo, već istočno Rimsko carstvo. Ali, ovo je više istorijsko pitanje. Naime, odeljak pomenutog kanona na koji se mitropolit poziva, glasi: „…sam mitropolit pontijske (Pont u Maloj Aziji) i trakijske (Trakija) oblasti, a isto tako i episkopi varvara u rečenim oblastima, biće rukopolagani od rečenog najsvetijeg prestola crkve Konstantinopolja“. Važno je isto tako napomenuti da su oblasti Pont i Trakija geografski gravitirali prema Carigradu i bilo je, prema tome, sasvim prirodno i u duhu ovog kanona, da Carigradu pripada u tim oblastima pravo duhovne nadležnosti. Dovoditi smisao ovog kanona sa aktualnim pitanjem savremene pravoslavne dijaspore u svetu, smatram da nema nikakvog osnova niti bilo kakvog smisla.
Naš autor ima uvek na umu vaseljenske prerogative Carigradske patrijaršije, toga ne može da se oslobodi, tako da on dalje govori o poznatom načelu „jedan“ i „mnogi“, navodeći pri tom 34. pravilo Sv. Apostola. Po autoru, „jedan“ je Vaseljenski patrijarh. To je za njega „zlatno pravilo“. On Kaže: „Pravoslavnim crkvama je potreban prvi. One (pravoslavne crkve) ne smeju činiti ništa što se tiče Pravoslavne crkve u celini bez njegovog upliva“ (str. 64). Patrijarh u Carigradu je za njega „jedini glasnogovornik Pravoslavlja kada se ono kao celina obraća svetu“ (Isto, str. 64). Pri tome kaže da se na taj način spasava jedinstvo Pravoslavlja. Dakle, „glasnogovornik“ i „spasavanje jedinstva Pravoslavlja“, i drugi epiteti koje Visokopreosvećeni mitropolit pripisuje carigradskom patrijarhu, nisu nimalo u duhu kanona i Predanja. Kako drugačije treba razumeti i mitropolitove reči u jednom drugom, nedavno objavljenom članku: „Čak i da ne postoji Vaseljenska patrijaršija, trebalo bi je izmisliti“ (Članak, Crkva u osvit trećeg hiljadugodišta, prev. jerođakon Maksim Vasiljević, Pravoslavlje br. 791, 1. mart 2001. godine). Ovde samo nedostaju još neki epiteti (vikarijus, nepogrešivi, korifej…), pa da budu istovetni sa, nažalost, pretenzijama rimskog episkopa. Mnogi, stoga, danas sve više i s pravom govore o tome da je novi papa već na pomolu, drugo plućno krilo već je uveliko aktivirano.
Profesor Vlasios Fidas je crkveni istoričar, a bavi se i crkvenim pravom i patrologijom dosta uspešno. Kod nas, za razliku od mitropolita Jovana Ziziulasa, skoro da uopšte nije prevođen, što je velika šteta. Nedavno je u mestu Šambezi kod Ženeve u Švajcarskoj, gde inače predaje na novoosnovanom Bogoslovskom institutu Carigradske patrijaršije crkveno pravo i patrologiju, objavio knjigu Kanonsko pravo, pravoslavna perspektiva (1998). Autor, pored ostalog, sa gledišta kanona posmatra ulogu carigradskog patrijarha. U poglavlju „Patrijaraške stavropigije“ (str. 175-185), na očigledan način predimenzionira stavropigijalna ovlašćenja, konkretno patrijarha u Carigradu, koja nikada nisu postojala i nisu primenjivana u praksi. U pravu je kada iz episkopskog prava hirotonije proizilazi i pravo suđenja kliricima (sveštenicima i đakonima); ali nije u pravu kada kaže da po istom principu patrijaraška stavropigija se proteže i van domašaja Patrijaršije, odnosno da se proteže i na druge patrijaršije, odnosno na celu vaseljensku Crkvu. Autor priznaje da za ovakve zaključke nema uporišta i oslonca u kanonima, ali izgleda to njemu, nažalost, nije ni potrebno, pošto on više veruje i više se pridržava nekakvih u Crkvi „dugo praktikovanih i nepisanih crkvenih običaja“. Poznati pravoslavni kanonista, antiohijski patrijarh Teodor Valsamon izričito kaže da takvo pravo patrijarhu ne pripada van granica njegove patrijaršije (Rali-Potli, Sintagma 2, 42), „nijedan patrijarh (prema tome ni carigradski), nije ovlašćen da pošalje krst u episkopiju druge patrijaršije“. Međutim, V. Filas zaključuje, da je to navodno „priznato vaseljenskoj patrijaršiji“, i to, kako on kaže, „izuzetno u ostalim patrijaršijskim sedištima Istoka“, a kao potvrdu tog svog stava navodi Epanagoge, 3, naslov 9-10: „Konstantinopoljski presto, počastvovan carskom ustanovom, bio je proglašen prvim od strane sabora… Njemu pripada (pravo) da dodeljuje stavropigije u episkopijama gde je prethodno posvećivao hram koji pripada drugim prestolima…“ Epanagoge su kao pravni zbornik odraz državne pravne prakse u Vizantiji i nije najsigurnije pozivati se na njega kada je reč o duhovnim ovlašćenjima carigradskog patrijarha. Još je manje opravdano, kao i kod prethodnog autora (J. 3.) pozivati se u istom cilju na poznate kanone 3, Drugog, 9,17 i 28 Četvrtog kao i 36 Apostolosko pravilo, jer su po V. Fidasu, „ovi kanoni odredili povlastice Konstantinopoljske katedre“ (str. 179).
Prima sedes, po autoru, ima posebna ovlašćenja koja joj daje posebno 9. i 17. kanon Halkidonskog sabora, da sudi u poslednjem prizivu (apelaciji). Pomenuti kanoni, kao što je poznato, govore o pravima egzarha, a ne o pravima patrijarha, kako misli i poznati kanonista Jovan Zonara. Sem toga, malo pre navođeni kanonista Teodor Valsamon izričito kaže da patrijarsi nemaju pravo stavropigije van domašaja svoje kanonske nadležnosti. Uprkos svega, i činjenica, kanona, istorije i običaja, profesor V. Fidas to pravo daje carigradskom patrijarhu. Profesor govori o nekakvoj „neprekinutoj crkvenoj praksi koja se ne može dovesti u sumnju“ (str. 182). Takođe se, radi objašnjenja ovog nepostojećeg duhovnog ovlašćenja carigradskog patrijarha poziva na vizantijskog cara Mihaila VIII Paleologa i njegovu Novelu koja štiti posebne povlastice carigradskog patrijarha. Car Mihailo Paleolog je odličan vizantijski vladar, ali se, kao što je poznato, nije mnogo proslavio u Crkvi; naprotiv. Rukovođen isključivo političkim i necrkvenim interesima uticao je na potpisivanje, sa Latinima, Lionske unije (1274. godine) i time naneo veliku štetu pravoslavnoj Crkvi, sebi a i vizantijskoj državi koju je oslobodio od Latina i obnovio (G. Ostrogorski, Istorija Vizantije).
Ukratko, stavovi V. Fidasa i njegovo razumevanje kanona, posebno 9. i 17. Halkidonskog sabora nikako ne ide u prilog njegovim zaključcima. Oba kanona govore o nekoliko nivoa crkvenog sudstva. Prvi nivo je episkopski sud, jer episkop ima pravo hirotonije, a samim tim, ako je potrebno i da sudi kliricima koje je rukopoložio, a oni njega pominju na bogosluženjima. Druga sudska instanca je oblasni sabor (sporovi među samim episkopima ili spor klirika sa drugim episkopom), i treći nivo je da spor sa mitropolitom rešava egzarh velike oblasti ili pak carigradski patrijarh u svojoj duhovnoj jurisdikciji.
Učitavanje u ovim kanonima nečega drugog ili onoga čega u njima nema je dosta rizično. Zašto, između ostalog, naš autor govori samo o patrijaraškoj stavropigiji carigradskog patrijarha. Valjda su isto pravo imali, po analogiji, i drugi patrijarsi, jer kanoni vaseljenskih sabora tiču se cele veseljenske Crkve.
Kao zaključak neminovno se nameće: sve učestalija je angažovana teologija nekih carigradskih teologa. Koliko to stvarno doprinosi snazi i jedinstvu vaseljenskog pravoslavlja, ostaje da se vidi. Već se, međutim, čuju ozbiljne procene da takvi stavovi ne nailaze na dobar prijem u većini pravoslavnih pomesnih crkava i naroda. Uprkos svega, jedinstvo Crkve je imperativ svih, mada na tom putu uvek ima i iskušenja. Zato je duboko u pravu otac Georgije Florovski koji kaže da mi pravoslavni, pogotovu danas, moramo izbeći papizam i Starog i Novog Rima koji nam se sve češće nameće.
 
Ovaj članak objavljujemo dozvolom autora.
   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *