АМЕРИЧКИ РАСКОЛ

<p claПроф. др ВЕЉКО Ђурић Мишина

АМЕРИЧКИ РАСКОЛ
 
(Из књиге: Герман Ђорић: Патријарх у обезбоженом времену, Београд, 2012, стр. 595-645)
 
Тешко је утврдити када су се тачно Срби почели досељавати у Северну Америку, али на основу записа може констатовати да је економских емиграната са наших етничких простора било већ око 1850. године. Досељавали су се крајева обухваћених Хабзбуршким царством и из Црне Горе, а већина исељеника потицала је са територија западно од реке Дрине.[1]
На новим стаништима, прве форме организација српских исељеника представљале су црквено-школске општине, тадашња средишта друштвеног живота, јер су се ту окупљали ради узајамне помоћи, забаве и слава. Посебно место за њих је у новој постојбини припадало свештеницима. Прва српско-православна црквено-школска општина у Сједињеним Америчким Државама је, према записима, основана 1893. у Џексону, Калифорнија, а следеће године саграђен је и први српски храм, захваљујући ангажовању архимандрита Севастијана Дабовића. После петнаестак година, на америчком тлу било је нешто више од двадесет црквеношколских општина са десет свештеника.[2] (Први манастир, посвећен Светом Сави, подигнут је 1917. у Либертивилу.)
У почетку су Срби на богослужења одлазили у бројне руске храмове, јер су Руси на почетку XX века у Северној Америци имали своју црквену организацију са архијерејима. Руси су 1905. формирали Српску епархију у оквиру свог егзархата. Још тада су код Срба поникле иницијативе да успоставе контакт са покрајинским српским Црквама у Србији, Црној Гори, са Карловачком и босанскохерцеговачким митрополијама, како би се верски организовали под њиховим окриљем. Један од зачетника те идеје био је угледни научник Михаило Пупин, који је о томе разговарао са Стеваном Караматом, дипломатом кога је Влада Краљевине Србије упутила 1910. године у Америку.[3]
На Црквено-народном сабору 1913. донета је одлука о иступању из организације руске Цркве и стављању под управу српске Митрополије у Краљевини Србији. Међутим, Први светски рат је спречио те иницијативе. Остварење је уследило после обнове Патријаршије 1920. године. Епархија америчко-канадска, са седиштем у Чикагу, основана је 1921, а чиниле су је парохије и црквено-школске општине у Сједињеним Америчким Државама и Канади, подељене у три окружна протопрезвитеријата. Организацију је спровео епископ жички Николај Велимировић у својству администратора.[4] Велику помоћ, па и финансијску, епископу Николају пружио је Пупин.[5]
Како то налажу црквени канони, епископ Николај је о својим активностима упознао надлежне епископе руске Цркве у Америци. Он је био администратор до 1923, када га је наследио патријарх Димитрије, који је за свог заменика поставио архимандрита Мардарија Ускоковића.
Епархија америчко-канадска је, одлуком Сабора 1928, добила свој Устав. Текст тог акта је нешто измењен 1939. године.[6]
Први епископ Америчко-канадске епархије био је Мардарије Ускоковић[7] (1926-1935). После администрирања патријарха Варнаве и епископа далматинског Иринеја Ђорђевића, за епархијског архијереја је 1940. изабран Дионисије Миливојевић[8].
Српски национални покрет имао је седиште у Питсбургу, држава Пенсилванија. Руководство покрета је бирано на Видовданским конгресима. То је био такозвани Видовдански одбор.
Српски народни савез, једна од најзначајнијих организација Срба у Америци, имао је и своје гласило Американски Србобран.
Епископ Дионисије обављао је архипастирску службу у годинама Другог светског рата како је знао и могао. Тако је, после многих вести о страдању Срба у Независној Држави Хрватској, 17. јануара 1942. писао бану Бановине Хрватске Ивану Шубашићу.[9] То писмо било је повод за реакцију Саве Косановића, министра у југословенској краљевској Влади, Србина, иначе сестрића угледног проналазача Николе Тесле. Косановић је покренуо кампању против епископа, а 1945, по завршетку Другог светског рата се приклонио Јосипу Брозу и био неко време амбасадор у Сједињеним Америчким Државама.[10]
Другу бригу епископа Дионисија представљали су свештенослужитељи Српске православне цркве заточени у немачким логорима, па је већ маја 1942. интервенисао код Међународног црвеног крста у Женеви.
Епископ Дионисије се определио за подржавање покрета Драгољуба – Драже Михаиловића и остао му веран до краја.
Од 1945. године дипломатско-конзуларни представници нове, комунистичке Југославије извештавали су надлежне о разним збивањима, па и о активностима епископа Дионисија. Тако је генерални конзул у Чикагу 5. априла 1945. известио Министарство за иностране послове да је епископ, заједно с представницима Српског народног савеза и Српске народне одбране, предао представку о приликама у Југославији председнику Сједињених Америчких Држава, Амбасадама Совјетског Савеза и Велике Британије и једном америчком сенатору.[11] Исте организације су 30. септембра 1945. упутиле поменутим институцијама нови меморандум о политичким приликама у Југославији.[12]
И генерални конзулати су помно пратили делатност епископа Дионисија и свештенослужитеља Српске православне цркве на америчком тлу и о томе извештавали надлежне у Београду.[13] На том послу су им извесну помоћ пружали и поједини свештеници.[14] Тако је протојереј др Милан Поповић средином августа 1945. државним органима упутио објављено писмо патријарха Гаврила и епископа Николаја упућено њујоршком бискупу Вилијаму Томасу Манингу (William Thomas Manning) из америчке Епископалне цркве.[15]
Када је 1945. рат окончан, у логорима по Европи и Африци било је много заточеника из Југославије, а међу њима и православних свештеника. Епископ Дионисије слао је помоћ у случајевима када је био сигуран да ће она стићи до оних којима је намењена, а посебно се ангажовао на довођењу свештеника у Америку, обраћајући се америчким и канадским државним властима. Међу оним који су епископу у томе помогли био је и Кенон Вест из администрације Сједињених Америчких Држава, некадашњи војни свештеник.[16]
Епископ се после 1945. свесрдно залагао за прихватање српских избеглица из Европе, углавном ратних заробљеника који нису желели да се врате у Југославију и припадника Југословенске војске у отаџбини генерала Михаиловића. У периоду 1946-1952. у Сједињене Америчке Државе усељено је око 63.000 особа, па се њихов број тако попео на око 150.000 људи. Они су, с обзиром на то, одакле су долазили, донели нову свест, обичаје и понашање и утицали на промене у црквеном, друштвеном и политичком животу старе српске емигрантске популације. Формиране су нове црквено-школске општине и бројно ојачане старе. Напредак се у тим активностима осетио и у српским националним организацијама – Српској народној одбрани, Српском народном савезу, Колу српских сестара и другим.
При Епархији је формирано тело за прихват избеглица које је било у сталном контакту са државним (америчким) Одбором за избеглице у Вашингтону и Светским саветом цркава, посебно по избору епископа жичког Николаја за члана Одбора те заједнице у Њу Јорку.[17]
Мада је помагао епископима жичком Николају и далматинском Иринеју да добију дозволе за улазак у Сједињене Америчке Државе, епископ Дионисије се потом разишао с њима из страха да би му могли угрозити епархијску власт.[18] Разлаз је такорећи озваничен 1951. после доласка делегације из Патријаршије у Београду. Епископ Дионисије је негативно реаговао и на предлоге епископа Николаја које је овај упутио Сабору, о административном реорганизовању Епархије америчко-канадске, то јест подели на више нових епархија.[19] Ускоро је епископ Николај напустио српски манастир и преселио се код Руса.
Нова комунистичка власт у Југославији била је врло заинтересована за све активности српске емиграције у Америци, углавном окупљене око епископа Дионисија, па се није либила чак ни тога да отвара туђу пошту.[20]
Први напад на епископа Дионисија објављен је у београдској Борби 12. октобра 1946. године. Јосип Броз је 3. августа 1947. на Бледу у разговору с представницима америчке Епископалне цркве, оптужио епископа Дионисија да је, заједно са епископом далматинским Иринејем, непријатељски настројен према комунистичкој Југославији, и затражио од Синода и патријарха да реше тај проблем.[21]
Када су неколицина свештеника Епархије америчко-канадске отказала послушност надлежном епископу, одмах су о томе надлежне у Београду известили службеници југословенских дипломатских представништва у Америци.[22] Из тог времена датирају и њихова настојања да те свештенике придобијају у сваком покушају рушења ауторитета епископа Дионисија, а тада се зачиње и велика кампања против Српске православне цркве, која ће трајати годинама, па и деценијама.
 
***
Питање надлежности над парохијама у Европи иницирао је и уплитање у ту проблематику југословенске Државне комисије за верска питања. О томе су 2. марта 1950. Милоје Дилпарић, председник Државне комисије за верска питања, и Никола Вукчевић, референт за Српску православну цркву, разговарали са патријархом Гаврилом, поменувши у негативном контексту и делатности епископа Николаја, Иринеја и Дионисија.[23]
Извесни чиновник америчке Амбасаде у Београду се још 28. априла 1951. распитивао код Хранислава Ђорића, тада референта Синода, да ли та институција може да смени епископа Дионисија. Прота Ђорић је одговорио да по канонским и црквеним прописима то може да се деси само у случајевима доказане неспособности, кривице или по својој личној жељи дотичног архијереја.[24]
Ради прикупљања информација о црквеном животу Срба у расејању, Синод Српске православне цркве је јануара 1951. одлучио да упути делегацију (прота Хранислав Ђорић и професори Богословског факултета др Душан Глумац[25] и др Благота Гардашевић[26]) да посете црквене општине у Бечу, Трсту, Паризу, Лондону и још неким местима у Европи и Америци.[27] Пут је, међутим, одложен из неколико разлога, а један од најважнијих био је меморандум епископа Дионисија упућен америчком Министарству за иностране послове, о могућој пропаганди гостију у корист југословенског комунистичког режима, што је навело Американце у први мах не издају улазне визе.[28] Дозволе су, додуше, одобрене посла додатних дипломатских активности и разговора патријарха Викентија и америчког амбасадора у Београду Џорџа Алена 6. марта.[29]
Уочи поласка те прве црквене делегације, коју су чинили епископ Герман и Душан Глумац, на пут у дијаспору, Државна комисија за верска питања сачинила је кратку белешку о историјату Епархије америчко-канадске и епископу Дионисију за интерну употребу, што ће касније постати пракса.[30]
Делегација из Патријаршије се после Женеве упутила за Америку. У манастир Светог Саве у Либертивилу су стигли 17. септембра 1951. године.[31] На повратку, делегација је у Лондону боравила недељу дана као гост кентерберијског надбискупа Џефрија Фишера, а потом се неколико дана задржала у Паризу.[32]
 
***
Основни принцип организације Цркве је географски односно просторни, а не национални и државни. Међутим, историја обилује бројним примерима да се те две чињенице поклапају, па су стицајем разних, често тренутним, околности, настајале такозване националне Цркве.
Од откривања 1492. године, амерички континент је представљао мисионарско подручје за хришћанство. После Другог светског рата на америчкој територији преплитало се десетак црквених јурисдикција, пошто међу православним Патријаршијама влада схватање да је такво стање само привремено због мисионарског карактера православља на том континенту. Стање привремености би, како се сматрало у појединим круговима, можда могло да се оконча после стварања Православне цркве Америке, која би добила аутокефалност од Руске православне цркве или Цариградске патријаршије, али је то питање о коме треба да се изјасни неки будући Васељенски сабор.
Схвативши какву би снагу православље могло добити у Америци и у ком се правцу развијају православне дијаспоре десетак Цркава из Европе, Азије и Африке, епископ жички Николај Велимировић је више пута јавно говорио и писао о будућој једној самосталној православној Цркви у Америци: “Сви православни свештеници у Америци посматрају из дана у дан тенденције своје омладине ка некој аутономној православној цркви. Та аутономија може и доћи у току идућих 20-30 година. Ми Срби желимо да је гурнемо што даље у будућност. Но све друге православне Цркве предвиђајући то, лагано и мудро припремају тај прелаз, како би био с благословом Матера Цркава, а не револтивно (књиге и проповеди и појање на енглеском језику, итд). И српска Црква треба да је далековидна, и да мисли о будућности свога народа у овој земљи. Зато јој је потребно више епископа са интензивним мисионарским и пастирским радом”, писао је епископ Николај.[33]
 
***
Судбина викарног епископа Варнаве Настића била је предмет разговора међу угледнијим Србима у Америци, исто као и 1945. године када је требало помоћи патријарху Гаврилу и епископу Николају Велимировићу, осим осталог, и њиховим довођењем у Америку.[34] Тим пре што је ухапшени епископ Варнава био амерички држављанин, епископ Николај је у лето 1951. године у разговору са епископом Дионисијем предложио да се заузму да Варнава дође у Америку за викарног епископу Дионисију.[35]
Та иницијатива је први пут јавно поменута у писму епископа Дионисија патријарху Гаврилу, односно Сабору 1948. године. Епископ Дионисије је навео да му је због обиља обавеза неопходан помоћник. У прилог захтеву каже да и болести онемогућавају епископе Николаја и Иринеја да се уз њега више ангажују.[36] Потребу за именовање викара, епископ Дионисије је поново покренуо у писму Сабору 1951. године.[37]
Епископ Дионисије је у разговору замолио професора Душана Глумца да пренесе патријарху Викентију да одустаје од свог захтева да му се пошаље викарни епископ. Касније је то исто навео у писму Сабору 10. јануара 1952. године.[38] Сабор је то примио к знању.[39]
 
***
Министарство за иностране послове је средином новембра 1951. од Амбасаде у Вашингтону било веома исцрпно обавештено о боравку викарног епископа Германа Ђорића и професора Богословског факултета др Душана Глумца у Сједињеним Америчким Државама. Министарство је извештај проследило Државној комисији за верска питања. По извештају из Вашингтона, епископи жички Николај и далматински Иринеј и група окупљена око Константина Фотића, бившег амбасадора Краљевине Југославије, разговарали су о могућности да епископа Варнаву, који се налазио у затвору, доведу у Сједињене Америчке Државе, како би на тај начин, четворица епископа у дијаспори по канонским правилима формирали Синод који би могао да доноси пуноважне одлуке без тражења сагласности Патријаршије из Београда.[40]
Идеја о формирању заграничног Синода била је интересантна и за Државну комисију за верска питања која није желела да изгуби контролу над тим делом Српске православне цркве, а самим тим и српском емиграцијом. Истовремено, комисија је била свесна да би у случају формирања Синода у Америци могло доћи до ко зна каквих интервенција дипломатских представника Сједињених Америчких Држава у Београду,. На основу прикупљених информација, Комисија је сачинила елаборат о Српској православној цркви у Европи и Америци. У том документу је указано да америчка Епископална црква не жели више да помаже епископа Дионисија и да размишља о новом архијереју, можда епископу Варнаву, али би његов долазак претходно требало да дозволе југословенске и америчке власти уколико би патријарх Викентије одлучио да га пошаље као викара епископу Дионисију. На крају је закључено да би за Аустралију и Западну Европу требало као митрополита послати поверљивог архијереја и тако онемогућити планове епископа Николаја и Иринеја, као и мешање бискупа америчке Епископалне цркве.[41] Имајући све то у виду, Државна комисија за верска питања је 24. јануара 1952. закључила да при Патријаршији треба организовати Канцеларију за спољне послове која би одржавала везу са Светским саветом цркава и другим православним Црквама. Такође, како је наведено, треба пронаћи одговарајућег кандидата за епископа за Аустралију, подржавати епископа Дионисија и спречити одлазак епископа Варнаве у Америку.[42]
На Седмом црквено-народном сабору 1952. године, епископ Николај је предлагао више епископа за Америку и Канаду.[43] Епископ Дионисије је био одлучно против и свој став је образложио и у писмима патријарху Викентију, Синоду и неколицини архијереја.[44] Идеја о избору и устоличењу више епископа Српске православне цркве у Америци и Канади у годинама које су уследиле добила је сасвим другачији значај – довела је до црквеног раскола.
Епископ далматински Иринеј умро је 27. августа 1952. године у Енглеској.
 
***
Патријарх Викентије је позван на разговор у Државну комисију за верска питања 10. марта 1952. и том приликом је обећао да ће на првом Сабору он преузети надлежност над дијаспором, како би помогао епископа Дионисија у његовом сукобу са Иринејем и Николајем, док ће организовање канцеларије за спољне послове при Патријаршији бити одложено за каснија времена.[45]
Приликом освећења храма у Лондону 1952. састали су се свештеници Милоје Николић, архијерејски намесник у Енглеској, Милан Јовановић, архијерејски намесник за Немачку, Алекса Тодоровић и Тома Илић из Немачке, Димитрије Најдановић из Енглеске и Чедомир Остојић из Белгије. Тада су потписали и резолуцију чији је садржај, према неким подацима, диктирао епископ Николај. Документ је достављен само епископима изван Југославије Дионисију, Николају и Иринеју. Добивши тај текст, епископ Дионисије га је 16. августа 1952. проследио патријарху Викентију и Синоду, наглашавајући да је циљ резолуције његово уклањање, а како је сматрао да иза свега стоји прота Николић, предложио је патријарху да постави новог намесника у Лондону где треба организовати епархијски центар за Велику Британију, нарочито због контаката са Англиканском црквом.[46]
Патријарх је 1. септембра 1952. писмо проследио председнику Државне комисије за верска питања, истакавши да су предлози вредни пажње.[47]
Епископ Дионисије известио је 6. новембра 1952. патријарха Викентија о недавно одржаном тродневном Црквено-народном сабору, на коме је, поред представника српских националних организација, присуствовало и више од 40 свештеника, а статус специјалног госта уживао је епископ Николај. Он је тада у беседи поменуо потребу да Епархија америчко-канадска буде подељена на четири дела са исто толико епископа, што су подржале присталице Димитрија Љотића, а међу њима најпре свештеници. Уредник Американског Србобрана, професор Милутин Деврња је у томе видео полазну основу за будућу самосталност Епархије америчко-канадске, потоњу њену аутономију и на крају аутокефалију. Епископ Дионисије је иступао против предлога и промене Устава епархије. На крају поменутог скупа закључено је ипак да Епархија остаје у канонском јединству са Српском православном црквом у Југославији.[48]
Синод је одговорио епископу тек почетком јуна 1953, после расправе на Сабору 29. маја, штурим речима да је “све примљено к знању”.[49]
Проблем ширења црквене организације дијаспоре успостављањем нових парохија био је тема и преписке епископа Дионисија и патријарха и током 1952. године. Септембра 1952. постојао је иначе шест парохија у Енглеској, једна у Француској, седам у Немачкој, пет у Аустралији, једна у Италији, две у Аустрији, једна у Белгији, две у Аргентини, једна у Јужној Африци, а парохију у Венецуели опслуживао је руски свештеник.[50]
У међувремену, државне службе су прикупљале податке за досије епископа Дионисија настојећи да га, условно речено, политички елиминишу. У досијеу су слагане и информације добијане од разних људи, међу којима се посебно истицао рачшињени свештеник Војислав Гаћиновић, раније на служби у Америци.[51]
Однос епископа Дионисија и четничког војводе из Другог светског рата Момчила Р. Ђујића посебно је занимао југословенске дипломате с обзиром на углед који је Ђујић уживао.[52]
О организацији црквеног живота у дијаспори архијереји Српске православне цркве су разматрали на Синоду и на Сабору. У том контексту епископ Николај је 19. априла 1953. подсетио патријарха Викентија на своја ранија упозорења да се не пренагли кад је реч о методама рада у дијаспори.[53]
Епископ Дионисије објавио је у Американском Србобрану, у броју од 19/20. марта 1953. године, опширан чланак “Српска православна црква и нови закон о верским заједницама у Југославији”, у коме је критиковао југословенски режим и поменути законски акт.[54]
После објављивања пресуде митрополиту црногорско-приморском Арсенију Брадваревићу[55], епископ Дионисије је, заједно са више српских националних организација, покренуо акцију за његово ослобађање преко писања у емигрантској штампи и слањем протестних телеграма и писама истакнутим личностима протестантског света, председнику канадске Владе и појединим министрима.[56] Била је то још једна акција епископа Дионисија која није била по вољи југословенских државних власти.
 
***
Светски савет цркава одржао је од 15. до 27. августа 1954. у Еванстону, у Сједињеним Америчким Државама, конгрес на коме су учествовали и епископи Српске православне цркве Николај и Дионисије, и то противно препоруци Синода и патријарха. Епископ Николај је одржао беседу, а епископ Дионисије је упутио скупу веома опширан меморандум насловљен са “Прогањање Српско православне цркве у Југославији под Титовим режимом”[57]. Тај документ упутио је претседнику Владе и министру иностраних послова Канаде, као и свим канадским листовима. Када су представници Државне комисије за верска питања приговорили патријарху и Синоду због таквих иступа двојице српских епископа, добили су одговор да су они то учинили на своју руку и да Патријаршија не сноси никакву одговорност.[58]
Синод је 12. октобра 1954. упутио писмо епископу Дионисију подсећајући га на став да се треба суздржати од свих политичких акција и препоручујући му да све активности ограничи на свештенство, што је он у одговору 28. децембра и обећао Синоду. Иступ на конгресу Светског савета цркава је правдао противљењем стварању самосталне Македонске православне цркве и захтевима за аутономију делова Српске православне цркве у Хрватској и Црној Гори. Такође је иступао против деловања Савеза удружења православног свештенства и прогона појединих архијереја. На крају писма је, поред свега, навео да ће и убудуће реаговати на све за што сматра да је противно интересима Српске православне цркве.[59]
Епископ Дионисије је 21. јануара 1955. писао патријарху Викентију о иницијативи да викарни епископ Варнава буде доведен у Америку, да су већ организовани састанци и упућена делегација у Вашингтон, у америчко Министарство за иностране послове, као и да се проносе гласови да би епископ Варнава могао стићи за месец-два. По сазнањима епископа Дионисија, иза те акције стоји епископ Николај са планом да двојица епископа рукоположе трећег, како би покренули процес одвајање Епархије америчко-канадске од Патријаршије у Београду, и да о томе јеромонах Арсеније Тошовић, Србин, клирик Руске заграничке цркве, отворено пише у једним српским новинама које излазе у Чикагу.[60]
У једном елаборату из 1956. године Савезне комисије за верска питања о православним у Сједињеним Америчким Државама поменута је могућност издвајања Епархије америчко-канадске од Патријаршије, уз констатацију да би то ишло веома тешко јер верни народ не би дозволио одвајање од Патријаршије у Београду, па су као правци даљег деловања препоручени директни контакти Патријаршије и дела Цркве у Америци кроз разне форме узајамних посета, слања црквених књига, школовања свештеничког кадра, подмлађивања.[61] Био је то известан путоказ за будући рад државних институција са Патријаршијом ради остваривања контроле над Америчко-канадском епархијом.
 
***
Епископ Николај је умро 5/18. марта 1956. у руском манастиру, недалеко од српског у Либертивилу. Могло би се закључити да је тако његовом и смрћу епископа Иринеја, који се после Другог светског рата, маја 1945, нису вратили у Југославију, у своје епархије, ослабила намера за формирање Синода у дијаспори независног од Патријаршије у Београду. Проблем викара, међутим, актуелизује се на нов начин.
У писму патријарху Викентију од 16. марта 1956. епископ Дионисије опет тражи да му се, због обима посла, величине епископије на коју је надлежан, и мноштва других разлога, додели викар и предлаже да то буде архимандрит Фирмилијан Оцокољић, секретар Епархије.[62] Пред заседање Сабора, опет се 22. маја, обратио писмом патријарху, подсећајући на тежње за заграничним српским епископатом као и да у том светлу треба гледати на настојања да епископ Варнава дође у Америку. Нагласио је да неће одбити да пружи помоћ Варнави, поменувши да би неке друге политичке снаге могле да злоупотребе несрећу тог епископа.[63]
Сабор је 4. јуна 1956. закључио да се избор викара за Епархију америчко-канадску треба одложити и наложио Синоду да проучи проблем и предлоге решења достави за следећи Сабор.[64]
Црквено-народни сабор Епархије америчко-канадске одржан 18-20. септембра 1956. закључио је да би Светом архијерејском сабору требало наметнути обавезу да, ако би на било који начин трон Епархије америчко-канадска остао упражњен, тамошња паства и свештенство задржавају искључиво право да предложе три кандидата између којих ће се Сабор опредељивати за новог епископа. Други закључак се односио на избор двојице викара епископу Дионисију (архимандрит Фирмилијан Оцокољић[65] и викарни епископ Варнава), док је трећи закључак био да се убудуће за свештенике Епархије америчко-канадске примају само кандидати рођени у Америци. Четвртим закључком је затражено да патријарх преда епископу Дионисију управу над деловима Српске православне цркве у државама Јужне и Средње Америке.[66] У другом писму патријарху, епископ Дионисије је поручили да Патријаршија треба да се ангажује око сређивања документације за слање епископа Варнаве у Америку.[67]
Закључци Црквено-народног сабора су, према оцени представника Савезне комисије за верска питања, донети ради остваривања неколико циљева. Прво, да српска политичка емиграција настоји да потпуно преузме и изолује Епархију америчко-канадску од Патријаршије у Београду и од ње начини инструмент у политичкој борби против Југославије. У истом смеру су ишла и њена залагања за обједињавањем свих делова Српске православне цркве изван Европе, не би ли се на тај начин осигурали од тога да било који орган Патријаршије може имати ингеренције над радом тог дела Цркве.[68] Наравно у свим тим плановима епископу Дионисију припадало је посебно место.
 
***
У Београд, у посету Српској православној цркви, половином новембра 1956. стигао је гибралтарски бискуп Англиканске цркве. Он је, као изасланик кентерберијског надбискупа Џефрија Фишера, о актуелној ситуацији разговарао са патријархом Викентијем. На следећем сусрету у британској Амбасади, бискуп је патријарху предао надбискупово писмо у коме он подржава позив свештеника Милоја Николића из Лондона патријарху Викентију да посети Енглеску, и изражава жељу да том приликом буде и гост Англиканске цркве. Порука гибралтарског бискупа је хладно примљена, јер је патријарх добро памтио писмо из 1953. године са позивом на рушење комунистичког режима. Схватио је ново писмо као наставак сличних притисака одраније. Да је реч о координисаној акцији потврдило је и писмо епископа Дионисија од 3. децембра 1956. патријарху Викентију којим га позива да посети Сједињене Америчке Државе наводећи, између осталог, да би патријархов долазак демантовао гласине о апсолутној контроли југословенског режима над Српском православном црквом. Гласинама би на пут стала и патријархова посета надбискупу кентерберијском, а обе би посете донеле и знатну финансијску корист српској Патријаршији.[69] У истом писму епископ Дионисије је пренео сазнања о мешању чланова југословенске Савезне комисије за верска питања и Конзулата у Чикагу у проблем избора викара. На крају писма готово да је запретио изјавивши да верни народ у Епархији америчко-канадској неће више слати новац Патријаршији уколико се настави таква пракса и не буду изабрани викарни епископи.[70]
Патријарх је у одговору епископу Дионисију навео да Синод сматра његово писмо диктатом, сагласивши се са потребом избора викара, али у неким другим временима. Негирао је да су представници Савезне комисије за верска питања нису код њега интервенисали поводом избора архимандрита Фирмилијана, подсећајући да само патријарх предлаже Сабору кандидата за новог епископа и да то не може чинити нико други. Упозорио је да би отцепљењем Епархије америчко-канадске од Патријаршије у Београду тамошње Српство изгубило и последњи морални ослонац који га везује са Старим крајем, објаснивши да није вољан сада да путује код других поглавара јер има довољно обавеза у Патријаршији, па је стога и одбио понуду кентерберијског надбискупа. На крају је епископа Дионисија обавестио о помоћи коју је Српска православна црква добила од Светског савета цркава.[71]
Епископ Дионисије одговорио је патријарху 9. јануара 1957., истакавши да се слаже са одлуком Сабора по питању викарног епископа и поновио да постоји одлука Црквено-народног сабора да се у Америку доведе викарни епископ Варнава мада лично сматра да је архимандрит Фирмилијан боље решење. Нагласио је да су Американци епископу Варнави обећали дозволу за улазак уколико га власти у Југославији пусте. Предложио је да за Америку буде изабран један епископ између тројице кандидата чија би им имена послао тамошњи народ, а чиме би се предупредиле тенденције за отцепљењем. Изнео је и предлог, напомињући да није његов, да Епархија америчко-канадска буде дигнута на виши, митрополијски степен.[72] Није познато да ли му је и ако јесте, патријарх на то одговорио.
Епископ Дионисије је 25. јануара 1957. писао патријарху да дефинитивно повлачи свој предлог о избору викара за Епархију америчко-канадску.[73]
Писмо епископа Дионисија од 3. децембра 1956. било је једна од тема Сабора крајем маја и почетком јуна 1957, када је одлучено да се расправа о црквеном администрирању Средњом и Јужном Америком одложи за касније, када се буде расправљало о дијаспори у целини. Предлог да кандидате за викаре понуде амерички Срби је одбијен с образложењем да то питање регулишу Устав Српске православне цркве и Устав Епархије америчко-канадске.[74]
Епископ Дионисије је 30. августа 1957. обавестио патријарха и Синод о последњем Црквено-народном сабору Епархије америчко-канадске, на коме се, како је казао, повела реч и о Сабору и Иницијативног одбора из Скопља поводом намере стварања независне православне Македонске цркве. Закључено је да се све то спроводи по диктату југословенске комунистичке власти. Епископ Дионисије је истовремено указао да тај договор не признаје и да га квалификује као национално издајство. Упозорио је да следећи корак може бити отцепљење Цркве у Црној Гори.[75] (Синод је на то писмо одговорио после десет месеци, крајем јуна 1958, после расправе на Сабору, упозоривши епископа на не баш примерен начин комуникације са Синодом и патријархом.[76])
Епископ Дионисије је 18. децембра 1957. написао ново писмо патријарху Викентију са извињењем и подсећањем на ранију преписку о истој проблематици, као и на чињеницу да још није добио одговоре на своје предлоге. Потом се позабавио подсећањем на сличне примере притисака државе на Цркву: митрополит Јосиф је епископу Дионисију 27. априла 1946. писао, између осталог, и о томе да су представници Руске православне цркве боравили у Београду 34 дана како би задобили јурисдикцију на Чехословачком православном црквом, што су и постигли захваљујући притиску Јосифа Висарионовича Џугашвилија Стаљина над Чесима и Јосипа Броза Тита над Србима. Други пример била је наредба државних власти да се пензионише митрополит скопски Јосиф, трећи ометање прихватања помоћи од Светског савета цркава. Писмо је завршио речима да се он приликом своје хиротоније није заклео пред државним властима Југославије, већ пред архијерејима, како би чувао каноне.[77]
Патријарх Викентије је умро 5. јула 1958. године.
Има индиција да се епископ Дионисије поводом истог питања писмом обратио 1959. године новом патријарху Герману Ђорићу. Он је епископу америчко-канадском 30. септембра одговорио веома дипломатски, позивајући се на Устав Српске православне цркве.[78]
 
***
Епископ Дионисије писао је 5. августа 1959. патријарху и Синоду о виђењу Устава Македонске православне цркве, подсетивши их да су га молили да се о том питању не изјашњава до Сабора, а како је Сабор завршио свој рад у јуну, затражио је да му се одлуке доставе, највише због различитих гласина.[79]
Синод је 4. септембра доставио одлуке Сабора о избору викарног епископа топличког Доситеја за архијереја упражњене епархије Скопљанске са титулом митрополита, а архимандрита Климента Трајковског за архијереја Битољске епархије. У писму је стајало и обавештење да је патријарх Герман 19. јула 1959. обавио хиротонију епископа преспанско-битољског Климента Трајковског. Достављен је такође и један примерак последњег броја патријаршијског Гласника.[80]
Тај допис и Гласник, послужили су епископу Дионисију да 30. априла следеће, 1960. године патријарху и Синоду још једном помене потребу избора једног викарног епископа како у случају његове (Дионисијеве) смрти епархија не би остала без епархијског архијереја.[81]
 
***
У међувремену, у Сједињеним Америчким Државама, зачета је идеја о уједињавању православних епархија разних јурисдикција у једну целину, односно Православну цркву у Америци (касније Америчке православне цркве). Остало је забележено да је то била и једна од тема разговора патријараха руског Алексије и српског Германа 19. октобра 1961. у Москви. Двојица првосвештеника су изразили противљење организовању те црквене заједнице, која би, како се планирало, била под јурисдикцијом цариградског патријарха.[82]
 
***
Једна група свештеника и представника црквених општина у Европи (Милан Јовановић, Добривоје Ћилерџић и Тома Лилић), предложила је 29. јуна 1962. патријарху Герману да црквена организација Српске православне цркве у Европи буде предата под јурисдикцију епископа америчко-канадског Дионисија.[83]
Епископ Дионисије је почетком 1962. затражио још једном од Сабора да његова епархија буде уздигнута на степен митрополије и да јој се придодају Јужна Америка и Јужна Африка, као и да буду изабрани и хиротонисани два-три помоћна епископа. Сабор је на то одговорио слањем делегације у којој су били митрополит загребачки Дамаскин, епископ бачки Никанор и протођакон Бранислав Петровић. Делегација је требало да проучи предлоге епископа Дионисија. Стигли су 13. септембра у Сједињене Америчке Државе, и мада је било планирано да остану до 13. октобра, боравак су продужили до 8. новембра 1962. године. За то време посетили су епископа, велики број парохија и црквених општина. По повратку у Београд сачинили су опширан извештај Синоду. Синод га је проследио Сабору на разматрање.[84]
Митрополит Дамаскин и епископ Никанор посетили су челнике Савезне комисије за верска питања и пренели утиске са пута, што је домаћинима послужило да сачине службену белешку. “Чланови делегације су, према изјави ове двојице архијереја, у оштрој форми замерили Дионисију што је кроз своје захтеве, као и друге раније (разне изјаве, чланке и резолуције) објективно ишао на разбијање јединства са црквом у земљи, на одвајање епархије америчко-канадске од Патријаршије, стварао тешкоће патријарху и Арх. Сабору у вођењу политике на плану сарадње цркве и државе и сл. Дионисије је обећао да ће у будуће избегавати да даје било какве изјаве које би имале штетне последице за цркву. Што се тиче предлога у погледу подизања епархије на степен митрополије, измене Устава и избора викара, Дионисије се изговарао да ови предлози нису произишли из његовог убеђење, већ да су они резултат схватања одређених кругова у емиграцији који на том плану врше на њега велики утицај. Он је такође рекао да акцију на одвајању епархије од Патријаршије водио много раније и епископ Николај Велимировић, који је желео да од ове епархије, као и црквених општина у иностранству створи посебну цркву у којој би се он прогласио за њеног поглавара. Дамаскин и Никанор сматрају да је Дионисије на овај начин хтео да за своју овакву активност подели одговорност и са другима, што му је и стављено до знања”, стајало је, између осталог, у поменутој белешци.[85]
 
***
Тешко је још увек пронаћи трагове, ако они уопште и постоје, о томе када је и ко тачно донео одлуку у југословенској комунистичкој власти да се иде на супростваљање, па и разбијање српске политичке емиграције и у ту сврху искористи Српску православну цркву и њену организацију, најпре у Сједињеним Америчким Државама, а потом и у Европи и Аустралији.
У документима Савезне комисије за верска питања има тек неколико индиција које могу да укажу на могуће поводе таквог ангажовања државе. Тако, на пример, у елаборату за интерну употребу, насталом крајем 1963, у делу о општем односу Српске православне цркве према држави и политичком систему стоји: “Другачије је стање у односима њеног заграничног дела према земљи. Ови делови цркве у САД, Канади, Латинској Америци, Аустралији и Европи се за време рата или углавном на страни ДМ-а (Драже Михаиловића – В. Ђ. М.). После II светског рата главне позиције је преузела четничка емиграција. Од тада је овај део цркве постао носиоц перманентне антијугословенске активности. Руководство епархије у САД и Канади и многих црквених општина одлучно се супростављало сређивању односа матице цркве и државе, радећи активно у супротном правцу. Временом тамошњи верници су се све више дистанцирали од рада свог руководства према земљи, а посебно цркви. Ценећи велике могућности за наше деловање према емиграцији преко овог дела цркве, руководство СПЦ је последњих година потстицано на енергичније мере у правцу уклањања екстремних емиграната из црквених организација.”[86]
Досије епископа Дионисија послужио је за писање посебне информације, у којој су, после изношења краћег увода о епископу америчко-канадском, следиле квалификације: “Дионисије и пре рата као човек и као црквени функционер није имао угледа у црквеним круговима. У току Другог светског рата био је огорчени противник и непријатељ Народноослободилачке борбе, а истакнути пропагатор и помагач четничког покрета Драже Михаиловића. За читаво време после завршетка рата је један од најактивнијих непријатеља Нове Југославије. Читаву црквену организацију у епархији ангажовао је на тој линији па је тако ова епархија постала непосредна експозитура и ослонац непријатељског дела емиграције.”[87]
Разрешавање проблема српске политичке емиграције било је и тема састанка на коме су се окупили функционери Савезне комисије за верска питања, Државног секретаријата за иностране послове и Државног секретаријата за унутрашње послове. Како нема доступног записника са тог састанка, већ се он само помиње у документима из 1963, тешко је утврдити где је одржан, ко му је поименично присуствовао, какав је конкретан договор утаначен, ко је за шта био задужен у његовој реализацији. Зна се једино за препоруку да се проблем решава кроз институције Цркве, по канонима, у Синоду и Сабору. Ради тога и у ту сврху су организовани и бројни састанци са појединим архијерејима, првенствено са патријархом.
Српска православна црква и њени архијереји у том послу представљали су споредног актера, јер би проблем, да је другачије одлучено, био разрешен на неки други начин.
Међусобне несугласице српских архијереја са југословенским властима добиле су и своју димензију и у иностранству. Наиме, када је Броз допутовао у Њујорк 1963. године, на заседање Уједињених нација, српски емигранти су га дочекали демонстрацијама, а један од организатора био је епископ америчко-канадски Дионисије.[88]
Те године Сабор је започео заседање 24. априла. Међу важнијим темама био је извештај делегације која је посетила Америку крајем прошле године и шта предузети на основу информација које су њени чланови “на терену” прикупили. Како су се чули разни предлози, 3. маја патријарх, митрополит Дамаскин, и епископи шумадијски Валеријан, жички Василије, браничевски Хризостом, вршачки Висарион, захумско-херцеговачки Владислав и шабачко-ваљевски Јован посетили су тим поводом Мила Јовићевића, председника Савезне комисије за верска питања. На крају разговора је договорено да ће Епархија америчко-канадска бити подељена у три дела, да ће прота Стеван Ластавица и архимандрити Фирмилијан Оцокољић и Григорије Удицки бити изабрани за епископе нових епархија, а да ће против епископа Дионисија бити покренут црквено-канонски поступак.[89] Тако је пресуда донета пре “суђења”!
Црквено-канонска форма је задовољена на једној од седница Сабора 10. маја, када се расправљало о подели Епархије америчко-канадске на три нове и патријарховој листи кандидата за епископе. Сабор је и формално одлучио да Епархија америчко-канадска буде подељена на три нове: Средњезападноамеричка са седиштем у манастиру Светог Саве у Либертивилу с тим да на њеном челу и даље остаје дотадашњи епископ Дионисије, Западноамеричка са седиштем у Лос Анђелесу, и Средњеисточноамеричка и канадска са седиштем у манастиру Шејтланду код Детроита. Одлучено је да Епархији средњезападноамеричкој буде припојена јурисдикција над Јужном Африком, а Епархији западноамеричкој парохије у Средњој и Јужној Америци.
Како патријархов предлог кандидата за епископе није добио потребну већину гласова, он је свео избор на епископа средњоисточноамеричког и канадског наводећи кандидата – проту Стевана Ластавицу, пароха у Виндзору, Канада. Предлог је усвојен са 17 гласова, док се против изјаснио један архијереј а двојица су била уздржана. Синоду је истовремено наложено да постави администраторе за друге две нове епархије, што је и учињено: одредио је да то буду кандидати за епископе – архимандрити Григорије Удицки, парох у Јангвуду, и Фирмилијан Оцокољић, парох у Питсбургу.
Сабор је потом расправљао о огрешењима епископа Дионисија и закључио да Синод треба да покрене судски поступак. (Истога дана) Синод је покренуо тај поступак одлучивши да ће епископу Дионисију бити забрањено свештенодејство, да му се принадлежности смање напола и да буде разрешен од управе, док његова кривица не буде коначно утврђена и црквена пресуда буде донета. Потом је (истога дана) Синод о својим одлукама обавестио Сабор.[90]
На челу Епархије средњезападноамеричкој остао је епископ Дионисије, али како је он одлуком Синода привремено разрешен дужности и стављен под забрану свештенодејства до коначне одлуке суда, управа те Епархије поверена је у привремену администрацију архимандриту Фирмилијану.[91]
Синод је све своје и одлуке Сабора упутио на разне адресе, између осталог и епископу Дионисију.
Синод је саставио посланицу о одлуци Сабора о подели Епархије америчко-канадске на три нове епархије и упутио је епископу Дионисију, црквено-школским општинама, на 400 разних адреса и “свему пречасном свештенству, преподобном монаштву и свима синовима и кћерима Српске православне епархије Америчко-канадске”.
Посланица је написана у традиционалном стилу и уобичајеним језиком, а поручивала је да с Српска православна црква, у старању за добро своје пастве у далеком свету, одлучила на Сабору да се предлози, који су више пута упућивани у Патријаршију, уваже у Новом свету буде основано више епархија и више епископа буде постављено. Синод је позвао свештенство и све верне у Сједињеним Америчким Државама и Канади, да се одлукама повинују и прихвате их као коначне. (Синод су чинили: патријарх Герман, епископи тимочки Емилијан, захумско-херцеговачки Владислав, шумадијски Валеријан и рашко-призренски Павле.)[92]
У Америци су 4. јула 1963. привремени администратори обзнанили своју посланицу упућену “Свему пречасном свештенству, преподобном монаштву, црквеношколским општинама и свима синовима и кћерима Српске православне цркве у Америци и Канади, Јужној Америци и Јужној Африци”. На почетку су изнете чињенице из историје црквено-духовног живота чије је темеље поставила стара економска емиграција. Друга, српска политичка емиграција настала је услед “доласка на власт безбожничког комунистичког режима у нашој старој Отаџбини” и расула се широм света. Црква је на основу тога схватила да дотадашњу организацију треба реорганизовати и то учинила на последњем Сабору.
И викарни епископ Варнава је такође реаговао на одлуке Сабора, који је одбио да расправља о његовом случају јер се надао да би управо он могао преузети једну од новоустановљених епархија. Своје немирење почеће да изражава разним квалификацијама упућеним на рачун појединих архијереја па и самог патријарха Германа, кога је критиковао због полагања венца на гроб Јосифа Висарионовича Џугашвилија-Стаљина, приликом посете Совјетском Савезу.[93]
 
***
Сабор је, да би испоштовао каноне о црквеносудском поступку, одредио да епископи браничевски Хризостом и банатски Висарион, протојереј Младен Младеновић, главни секретар Синода, и протођакон Божидар Трипковић, секретар Црквеног суда Архиепископије београдско-карловачке, 28. јуна отпутују у Америку и замонаше проту Стевана Ластавицу, потом обаве његово наречење и хиротонију као новоизабраног епископа Стефана, и спроведу све законске истражне радње против окривљеног епископа Дионисија. Делегације се 5. јула срела са епископом Дионисијем изван његове резиденције, у једном ресторану. Он је одбио све понуде за разговоре рекавши да не прихвата одлуке Сабора о подели Епархије, па се делегација вратила у Београд такорећи необављеног посла.[94]
Епископ Дионисије је 11. јула патријарху и Синоду упутио тужбу против делегације, то јест иследне комисије.[95]
 
***
Како је држава била веома заинтересована да ситуацију у Патријаршији држи под својом контролом и каналише у правцу који је њој одговарао, као и због значаја тема о којима ће се расправљати на наредном ванредном Сабору, 15. јула су се састали Петар Стамболић, председник Савезног извршног већа, Слободан Пенезић, председник Извршног већа Србије и Мато Радуловић, потпредседник Савезне комисије за верска питања. Радуловић је пренео ставове и предлоге Комисије, на чијем је челу био, о томе шта би требало предузети у времену што је преостало до заседања Сабора. Закључено је да се реализација “планираног” одвија онако како је замишљено и да поменуте активности и даље треба водити у црквеним оквирима. “Од посебног значаја је и даље вођење акције у правцу продубљивања расцепа у редовима политичке емиграције, који је већ у току.” Потом је расправљано о начину да постављени администратори буду изабрани за епископе нових епархија, имајући у виду да то није учињено на прошлом Сабору. Одлучено је да се кроз разговоре са архијерејима “испипа” њихова жеља да гласају за нове епископе. “Кроз разговоре који ће се обавити са епископима, а и на друге начине, треба колико је то могуће више испитати и оценити њихово расположење према овим предлозима и на основу тога видети да ли са овим предлогом ићи на Сабор или не. У сваком случају боље је питање и не покренути на Сабору него дозволити да исти донесе негативну одлуку.” Потом је, не би ли се смириле политичке страсти у српској емиграцији у Америци, договорено како ће државне институције утицати на архијереје: “Закључено је да се размотри питање усвајања молбе СПЦ о отварању нове богословије у Сремским Карловцима.”[96]
Поједини закључци са састанка су остварени у наредним данима кроз разговоре са свим архијерејима. По прикупљању службених белешки са тих разговора, државна власт се уверила да су епископи били готово јединствени у ставу да се против епископа Дионисија мора ићи до краја.[97]
 
***
Челници Савезне комисије за верска питања препоручили су патријарху Герману да о закључцима Сабора и Синода разговара са амбасадорима Сједињених Америчких Држава и Канаде. Када је патријарх обавестио Савезну комисију за верска питања о садржају обављених разговора, она је сачинила посебну информацију за интерну употребу, која је, у ствари, била анализа реакција насталих после обзнањивања одлука Синода и Сабора. Посебно место у анализи биле су могуће реакције америчких и канадских власти. “Крајња неизвесност је била како ће се држати америчке власти у вези са овом акцијом и поред тога што је амбасадор Кенан изразио свој благонаклон став према одлукама Сабора све дотле док ствар остане у црквеним оквирима. Управо и због тога политичка емиграција и Дионисије настоје да читаву ствар пребаце на политички терен, рачунајући да ће тако лакше добити подршку и појединих фактора у САД. Истина, предвиђало се да се америчка администрација неће јавно и званично мешати у ову ствар, обзиром на тренутне међудржавне односе и интересе на том плану као и на интерес за добре односе са СПЦ у земљи. Међутим, као што се и ценило скоро је очигледно да се амерички фактори већ на одређен начин појављују у овој ствари. Вероватно су и локални органи власти и полиције дискретно ангажују у томе. Уз све резерве чини се да су се Американци умешали у ствар али до границе да то не буде јавно и званично како им се због тога не би могло замерити”, стоји у поменутој информацији.
Став Канаде није давао разлога за бригу властима. “Влада Канаде је преко свог министра спољних послова одмах честитала Ластавици на избору и пожелела му успех. Такође су му скоро све верске заједнице у Канади упутиле честитке као и неки локални фактори власти”, наведено је у закључцима Савезне комисије за верска питања.
Патријарх је истицао да ће неки истакнути амерички протестанти пружити подршку Патријаршији у Београду против епископа Дионисија, “јер су се приликом боравка у земљи изјашњавали негативно о њему и због тога што су заинтересовани за добре односе са СПЦ. Амбасада у САД је пре извесног времена упозорила на значај такве помоћи. Патријарху је поново скренута пажња да и он лично путем писама обавести ове протестанте о одлукама СПЦ и настоји добити било колику њихову помоћ. Патријарх је и епископе који бораве у САД упозорио да ступе у контакт са њима у исту сврху. Пре одласка у Москву Герману је препоручено, да где за то буде услова, разговара и са другим представницима православних цркава као што је то већ учинио са цариградским и грчким патријархом како делови неких од тих цркава у САД не би пружили помоћ и подршку Дионисију или пак да ове цркве, уколико се на њих Дионисије обрати, то не би учиниле.”
Савезна комисија за верска питања је у помињаној информацији закључила да би требало обратити пажњу и на парохије у Европи, па је патријарху саветовано да тамо пошаље свог викара (“то је и раније чинио са успехом”) како би објашњавао одлуке Сабора и учврсти их у лојалности према Патријаршији у Београду. “На том плану ће се ангажовати и ДСИП, односно ССУП.”[98]
 
***
Епископи браничевски Хризостом и банатски Висарион су још 3. јула, два дана пре сусрета са епископом америчко-канадским Дионисијем, предложили Синоду сазивање ванредног Сабора. Тај предлог је подржала и Савезна комисија за верска питања затраживши од патријарха да сазове Синод. Патријарх је на седници Синода једва убедио чланове, уз велико противљење посебно епископа рашко-призренског Павла, да Сабор буде сазван за 26. јул.
Нејединственост Синода дала је повода Савезној комисији за верска питања да закључи да започети процес мора бити што пре окончан, па је члановима републичких комисија за верска питања наложено да разговарају са архијерејима, јер је заузет став да предложени кандидати морају да буду изабрани, без обзира на све познате негативне чињенице из њихових биографија.[99]
Сабор је био добро “припремљен”, јер је све унапред одрађено по плану Синода и Савезне комисије за верска питања.[100]
Законодавни одбор (митрополит црногорско-приморски Данило и епископи шумадијски Валеријан, жички Василије и банатски Висарион) размотрио је материјал иследне комисије и одлучио да Сабору предложи одговарајућу казну за епископа америчко-канадског Дионисија.
Сабор је, са девет гласова за, три против и два неважећа листића, трајно епископу Дионисију забранио свештенодејства, потврдио одлуку о умањењу његових принадлежности напола, и разрешио га управе епархијом Средњезападноамеричком, коју је номинално водио до доношења црквеносудске и Саборове пресуде. Пошто је констатовано да више не испуњава услове предвиђене за епархијског архијереја, епархија је проглашена упражњеном, а епископу Дионисију наређено да управљање том епархијом преда новопостављеном администратору Фирмилијану, дотадашњем архијерејском заменику.[101]
Администратори новоформираних епархије у Америци су изабрани за епархијске архијереје: Фирмилијан Оцокољић за средњезападноамеричког и Григорије Удицки за западноамеричког. Одлучено је да хиротонију обаве епископи браничевски Хризостом и Стефан источноамерички и канадски. Одлуке Сабора потписали су сви архијереји, а записник са седнице епископ рашко-призренски Павле.[102]
Тако је окончано формално развлашћење епископа Дионисија, али чела прича ипак тиме није била завршена. Напротив!
 
***
Кад је реч о одлукама Сабора у Патријаршији, ваља најпре издвојити реакцију бившег краља Петра II Карађорђевића, који се још 15. јуна 1963. изјаснио за епископа Дионисија и стварање црквене организације независне од Патријаршије. Епископа Дионисија је подржао и Конгрес Српске народне одбране 15. јуна 1963, оптуживши комунистичку власт у Југославији да је све то припремила. Подршку епископу Дионисију пружио је и Слободан Драшковић, председник Српског културног клуба “Свети Сава”.[103]
На одлуке Сабора у Београду реаговао је и Десети црквено-народни сабор Епархије америчко-канадске на заседањима 6-8. августа и 12-14. новембра 1963. године. На обема скупштинама одлуке из Патријаршије у Београду оцењене су као незаконите и неуставне. На новембарском заседању тог тела одлучено је да се Српска православна епархија за Сједињене Америчке Државе и Канаду прогласи потпуно аутономном, односно да убудуће да не прима никакве наредбе, одлуке или решења патријарха, Сабора и Синода Српске православне цркве у Београду. Кад пропадне комунистички режим у Југославији, закључено је, између те аутономне Епархије и Српске православне цркве биће успостављени односи какви су владали до почетка Другог светског рата. Том приликом је архимандрит Иринеј Ковачевић изабран за викарног епископа. Хиротонију су 3. децембра обавила двојица украјинских архијереја, припадници дела Украјинске православне цркве који је био у расколу са Руском православном црквом. Мада је епископ Дионисије присуствовао том чину, није у њему учествовао.[104]
 
***
Синод је 3. септембра 1963. проследио кривични предмет развлашћеног епископа на даљу разраду епископу жичком Василију, који је био задужен да сачини оптужницу. Тужилац је оптужницу поднео Синоду 16. октобра 1963. године.[105]
Синод је 7. новембра један примерак оптужнице послао епископу Дионисију са напоменом да о њој треба да се изјасни у року од 30 дана. Епископ је 18. новембра потврдио пријем оптужнице, затражио да му се одобри шест месеци за одговор и да му се сва документа пошаљу оверена. Синод је 10. децембра епископу Дионисију одобрио још један месец за одговор, али је одбио да му пошаље оптужни материјал са објашњењем да то не дозвољавају канони.
И после додатног једномесечног рока, Синод није донео пресуду, па су државни органи извршили притисак на патријарха да поступак приведе крају: “Према оцени свих наших заинтересованих фактора даље одлагање доношења пресуде имало би таквих последица за Цркву како ван земље тако и у земљи. Пропало би све оно што је до сада уз велике напоре учињено. На седници Синода која ће се одржати око 15. II. т. г. треба да се донесе пресуда. Исход доношења пресуде зависи у првом реду од чланова Синода и патријарха који је члан Синода.”[106]
У међувремену, епископ Дионисије је јавно говорио да су одлуке Сабора незаконите и донете под притиском државе, и без консултовања верних и свештенства у Америци. Указивао је да је суспендован због свог антикомунизма, да није он тај који ствара раскол, већ патријарх, који је дозволио формирање Македонске православне цркве и слично. Процењивао је да три новоосноване епархије не могу опстати ни из финансијских разлога, јер су верници били сувише оптерећени и једном епархијом.
У таквим околностима, Синод је закључио да је он свој део посла обавио, па је предмет епископа Дионисија упутио Сабору.
Заседање Сабора је заказано нешто ранијем од уобичајеног термина због тога што Синод није хтео да донесе пресуду у првом степену, како је то предвиђено Уставом Српске православне цркве, с образложењем да није у његовој надлежности да суди епископу, већ да то треба да учини Сабор.
Да би били сигурни да ће на Сабору бити донета одлука коју су здушно припремали, државни функционери су претходно разговарали са појединим архијерејима, а на основу “Информација о стању СПЦ у САД и Канади – Доношење пресуде Дионисију”, написане у Савезној комисији за верска питања.[107]
Према тој информацији, прилике у Америци се полако стабилизују, већина свештеника и црквено-школских општина се определила за став Патријаршије у Београду. Оптужница против епископа Дионисија је била веома документована и исцрпно је говорила о његовом моралном лику, материјално-финансијским малверзацијама, канонској кривици. То би, како су сматрали државни чиновници, требало да буде довољно да се епископ Дионисије лиши архијерејског чина, а ако устраје у својој непослушности према одлукама Сабора и Синода, чак и да буде искључен из црквене заједнице. Патријаршија је одлуке прошлогодишњег Сабора послала свим помесним православним Црквама, које су изразиле сагласност с њима, па и америчка Епископална црква, на чију подршку је епископ Дионисије рачунао.
Синод је, како је раније одлучено, доставио цео спис Законодавно-правном одбору са извештајем шта је све предузето у црквеносудском поступку против епископа Дионисија и предложио да одбор своје мишљење и предлог са списима достави Сабору на даљи поступак. Законодавно-правни одбор је 28. фебруара усвојио једногласни закључак да Сабор на пленарној седници треба да изрекне коначну пресуду развлашћеном епископу на основу одговарајућих канона и других црквено-судских прописа.
Сабор је на редовном заседању 5. марта 1964. донео пресуду по оптужби против епископа Дионисија. У томе су учествовали патријарх и сви архијереји, осим тројице из Америке, који су друге овластили да гласају у њихово име.
Епископ је проглашен кривим по више основа: погазио је епископску заклетву и одбио да се повинује одлукама Синода и Сабора; одбио је да сарађује у процесу; наставио је да обавља свештене радње епархијског архијереја иако је био под забраном; примао је у своју епархију свештенике без канонског отпуста и поверавао им парохијске дужности; рукополагао је лица која нису испуњавала канонске услове; чинио је злоупотребе материјалне природе и владао се на начин који не доликује свештеном лицу, а Српску православну епархију америчко-канадску прогласио је за потпуно аутономну и на тај начин је одцепио од Српске православне цркве…
Архијереји су се на заседању Сабора изјашњавали јавно и појединачно како о кривици, тако и о казни. Како је донета одлука била једногласна, она је на основу црквено-канонских прописа постала коначна и није било могућности за жалбу: епископ Дионисије је лишен свештеномонашког чина због кршења епископске заклетве, непослушности, створеног раскола и личног живота који, према наводима, не доликује свештеном лицу а поготову епископу. Тако је епископ Дионисије лишен епископског и свештеномонашког чина, избрисан из каталога јерархије Српске православне цркве и враћен у ред световњака под световним именом Драгољуб Миливојевић.[108]
Архијереји су у наставку заседања расправљали о Црквено-народном сабору одржаном 12-14. новембра 1963. у Либертивилу и одлукама донетим том приликом (избор архимандрита Иринеја Ковачевића за помоћног епископа и отцепљење од Мајке цркве), закључивши да су поменуте одлуке неканонске, противуставне и ништавне.
Патријаршија је о пресуди епископу Дионисију обавестила 20. марта 1964. све помесне православне Цркве.[109]
И држава је могла коначно да одахне, јер је успела да неутралише епископа Дионисија као стожера око кога су се две деценије окупљали припадници антијугословенске и антикомунистичке емиграције. Збивања у наредним годинама па и деценијама, потврдиће да је постигнут жељени циљ: разбијање Српства и приморавање српске политичке (ратне) емиграције да се бави самом собом.
 
***
Савезна комисија за верска питања сачинила је 1964. документ, интерног карактера, о приликама у Српској православној цркви у иностранству.[110] После констатације да је остварени напредак у односима Цркве и државе у Југославији сметао екстремним деловима емиграције, која је кренула у напад на Патријаршију у Београду, аутор документа наводи да су се југословенска држава и Црква нашли на истој страни. Државни врх је проценио да треба предузети одговарајућу акцију па је затражио подршку од патријарха и архијереја. “Наш први задатак је био да овај део Цркве истргнемо испод утицаја екстремне емиграције и отупимо код тога дела Цркве антијугословенску активност. Тиме би се допринело отупљивање антијугословенске активности српске емиграције у целини, ослабљен утицај на исељеништво и ојачао његов однос према земљи.”
После одлука Сабора из претходне године у дијаспори је покренута широка кампања. “До сада се је доста постигло. Од цркве је одстрањена четничка екстремна клика. Смањен је тиме њен утицај на исељеништво. Екстремни део емиграције се разјединио више. Чак се међу собом, гложе, па и физички обрачунавају. То је допринело њиховој компромитацији код исељеника.”
Црква у Америци се, према аутору тог списа, окренула према Патријаршији, престали су напади а смањени су и антијугословенски испади. Истина, буде ту и тамо неприличних изјава нових епископа, али ништа значајније. Архијереји су се окренули унутрашњим проблемима Цркве, а југословенска власт је постигла шта је хтела – њихову политичку неутрализацију.
Слична је ситуација и у Европи. Изузетак представља Трст, у коме власт у Црквено-школској општини држи Драгољуб Вурдеља. У Аустралији ствари стоје нешто горе, пошто удаљеност чини своје. У Југославији је постигнуто оно што је и планирано: Сабор је једногласно донео одлуку о рашчињењу епископа Дионисија, па је тај проблем успешно разрешен унутар Цркве, без званичног уплитања политичких чинилаца. Аутор информације је истакао и коректан однос Сједињених Америчких Држава према свему што се догађало. “Изјава председника Стејт департмента је веома значајна. Разговор Патријарха са амбасадорима САД и Канаде је био веома користан”, закључено је у поменутом документу.
 
***
Епископ Фирмилијан је средином априла 1964. присуствовао конференцији православних епископа у Америци, на којој је једногласно одлучено да се одлуке српског Сабора прихватају као коначне, пре свега захваљујући представницима Епископалне цркве. Национални савет цркава је позвао у посету епископа Фирмилијана и затражио да Срби одреде новог представника у том телу са америчког континента, пошто су бившем епископу Дионисију отказали даљи ангажман.[111]
 
***
Цариградски патријарх Атинагора одговорио је 5. маја 1964. патријарху Герману на његово писмо из марта потврђујући да је примио достављене одлуке Сабора српске Патријаршије. Нагласио је да је за “најсветији Васељенски трон” бивши епископ Дионисије прост световњак, да је Црквено-народни сабор у Либертивилу незаконити, а хиротонија епископа Иринеја Ковачевића неканонска. На крају је цариградски патријарх истакао да је о одлукама српске Патријаршије писао свом архиепископу за Северну и Јужну Америку Јакову и упозорио га да са Дионисијем и његовим присталицама убудуће не одржава никакве канонске везе.[112]
 
***
Ванредном црквеном сабору 14-15. маја у Српском дому у Детроиту, присуствовали су, поред тројице нових епископа и 56 свештеника и делегата из 47 црквено-школских општина и 17 чланова новоформираног Савета три епархије. Заседање је отворио епископ Фирмилијан образложивши у уводу прилике до ванредног сабора и које све проблеме треба да реши у наредном периоду. Поменуо је организационо учвршћење црквених институција и нормализовање црквеног живота, раније угроженог деловањем окупљене групе око бившег епископа илити, како каже, Дионисијеве секте. Наводећи штете које је рашчињени епископ – својим бескрупулозним и отпадничким активностима – нанео, а и даље наноси Цркви у дијаспори, епископ Фирмилијан га је оптужио да жели да одвоји српски народ у Америци од сународника у отаџбини, као једног и нераздељеног од Српске православне цркве и с којом страда под комунистичком влашћу. Објашњавајући разлоге који су мотивисали Патријаршију за стварање три нове епархије, епископ Фирмилијан је истакао да у случају да један епископ умре или да епископима из Југославије не буде омогућен долазак, друга двојица могу канонски хиротонисати трећег, а ако би прилика довела комунисте у земљи у позицију да укину Патријаршију, онда би Црква у Америци могла да дејствује као Српска православна црква.
Епископ Стефан је у наставку говорио о односима црквенојерархијске и црквеносамоуправне власти, дужностима једне и друге, о организационим питањима рада Црквено-народног сабора и избора његових одбора (законодавни, финансијски, просветни, за молбе и жалбе и за поздраве и резолуције). Предложио је да одбори проуче проблеме из свог делокруга рада и да на наредном сабору поднесу предлоге за њихова решавања.
Епископ Григорије говорио је о месту Цркве у животу Срба у Америци и даљем развијању верског живота, одбацивши тврдње бившег епископа Дионисија и његових присталица о комунистичкој инфилтрацији у Цркви и изјавио спремност свештенства и верних да се у сваком таквом покушају, ако би га и даље било, снажно одупру.
Радоје Кнежевић, уредник Гласа канадских Срба оптужио је комунистички режим у Југославији за терор над Црквом у матици.
На сабору је говорио и Лористон Скејф, бискуп Епископалне цркве. Потом су прочитана писма васељенског, антиохијског, бугарског и руског патријарха, Руске православне цркве у исељеништву и Руско-грчке православне католичке цркве у Северној Америци у вези са рашчињењем бившег епископа Дионисија и непризнавањем хиротоније Иринеја Ковачевића.
Црквено-народни сабор у Детроиту је прихватио одлуке о стварању три нове епархије у Америци и Канади, постављање нових епископа; смењивању и рашчињењу епископа Дионисија, непризнавању Сабора у Либеритивилу и хиротонију Иринеја Ковачевића.
Са сабора су упућени поздравни телеграми патријарху Герману, председнику Сједињених Америчких Држава Линдону Џонсону и бившем краљу Петру II Карађорђевићу.
У време заседања сабора, у Детроиту је одржана и годишња скупштина свештеничког удружења Српске православне цркве у Северној Америци, на којој је прота Радиша Пурић, парох у Џонстауну, Пенсилванија, иначе изабран за новог председника удружења, поднео реферат о улози и месту Цркве и православног свештенства у српској дијаспори. Затражио је да се Црква окане политике и да буде првенствено верска установа, а њени посленици стварна свештена лица.[113]
 
***
Црквени живот на америчком континенту полако је враћао у уобичајену колотечину. На Видовданској прослави 1964. у Канади манифестовано је јединство са матичном Црквом. Прослава је одржана у граду Нијагара Фолсу. Никола Стојановић – Стон је, обраћајући се присутним, приметио да је тамошња “црквена криза” зачела кад је епископ Дионисије својевремено дошао у Америку, али је битка, како је рекао, сада добијена и одстрањени “потурице и Бранковићи”. Други говорник Звонко Вучковић, један од ратних команданта Југословенске војске у отаџбини и четнички војвода, навео је како су Србе кроз историју издавали разни кнежеви и краљеви, али да их Црква није никад издала.
Народној прослави је присуствовало око 2.500 људи, а свечаност су увеличали епископ Фирмилијан и руски митрополит Серафим, уз званичнике канадских власти – од посланика и градоначелника до министра здравља.[114]
 
***
По налогу патријарха Германа, прота Младен Младеновић главни секретар Синода, током новембра 1964. посетио је епархије у Сједињеним Америчким Државама, састао се са епископима Стефаном, Фирмилијаном и Григоријем, као и са већим бројем свештеника и верних.
Независно од доласка Младеновића, епископи су одржали седницу Епископског савета у Детроиту 26-29. новембра 1964, у присуству око 300 особа. Председавао је епископ Стефан, а расправљало се о раду и стању Српске православне цркве у Сједињеним Америчким Државама и Канади. Савет је одлучио да буде основана заједничка канцеларија за све три епархије, задужена да координира њихов рад, са седиштем у Чикагу. Епископи су замолили Младеновића, који је на њихову молбу учествовао на састанку, да затражи одобрење од патријарха и остане у Америци како би руководио том канцеларијом, јер је оцењено да би он био најпогоднији за ту дужност. Младеновић се захвалио и одбио понуду, препуштајући епископима да потраже друго решење.
Донета је и одлука о покретању заједничког листа за све три епархије који би излазио једанпут месечно. За уредника је одређен Јован Братић, теолог, родом из Херцеговине. Планирано је да по форми и садржини то гласило буде попут патријаршијског Гласника, и бави се црквеним питањима, животом и радом дела Цркве у Америци без уплитања у политику. Први број листа изашао је 1. јануара 1965. године.[115]
Прихваћен је Правилник о просветном фонду, који ће водити рачуна о школовању свештеничког кадра. Усвојен је буџет Црквеног савета за финансирање листа и заједничке канцеларије. Изабран је такође и одбор за израду Нацрта Устава Српске православне цркве у Сједињеним Америчким Државама и Канади. Договорено је да прва верзија буде достављена Синоду и Сабору у Београду на одобрење.
Донета је одлука да се епископи убудуће састају три пута годишње и расправљају о заједничким проблемима Цркве, и то наизменично по епархијама. Записници с тих сусрета биће достављани Синоду у Београд, а после седница објављивано саопштење о одлукама донетим на Епископском савету.
У току заседања сабора сакупљено је 60.000 долара за изградњу новог храма у Детроиту. Према предрачуну за изградњу те цркве, било је потребно милион долара, а до тада је прикупљено 400.000 долара. Узгред, прота Мита Мијатовић, парох у Детроиту, саопштио је Младеновићу да мермер за храм желе да набаве у Југославији, замоливши га да се распита о томе.
Прота Младеновић је констатовао, после свега, да се стање у америчко-канадским епархијама нормализује. За јединство са Патријаршијом изјаснило се 56 свештеника (око 50 парохија), док се за бившег епископа Дионисија изјаснило њих 16 свештеника, мада се и тај број смањује, јер неки прелазе на страну епископа Иринеја Ковачевића.
Епископи су обавестили Младеновића да идеја о формирању самосталне Америчке православне цркве, под видом конференције православних епископа, сваким даном добија све више присталица, па српски свештеници негодују што је Српска православна црква у Америци уопште укључена у конференцију православних епископа. Епископи процењују да ће случај рашчињеног епископа Дионисија ускоро бити превазиђен, али су забринути због могућности формирања самосталне Америчке православне цркве, мада им је речено да ће се тај проблем бити решаван на нивоу патријараха помесних Цркава.[116]
***
Промене у организацији Српске православне цркве и потоња збивања изазвале су пажњу и појединих америчких политичара. Тако је Боб Вилсон, републикански конгресмен из Калифорније, 27. априла 1964. говорио у једном одбору у Конгресу о имовинско-правном спору у Српској православној цркви у Америци и 19. маја затражио разјашњење од Министарства за иностране послове (Стејт Дипартмент). Одговорио му је Фредерик Дејтон, помоћник секретара за односе са Конгресом, констатацијом да сва имовина припада парохијама и епископији у Сједињеним Америчким Државама, а не српском патријарху или Синоду. На питање да ли је патријарх било када покушао да преузме ту имовину, Дејтон је одговорио да нема информације о томе, и да верује да је првосвештеник Српске православне цркве свестан да она припада парохијама и Епархији. На питање да ли је мајка-Црква слала у дијаспору налоге у прилог југословенском комунистичком режиму, одговорено је да немају информације о преписци између Патријаршије и делова Цркве у Америци. На питање да ли у досијеима Стејт Дипартмента постоје ма какви документи о евидентираној недостојној прошлости три нова изабрана епископа, речено је да такве информације постоје у досијеима, али да је реч о непровереним оптужбама заступника друге стране у црквеном спору у Америци, и да су по садржају сличне онима које су протеклих месеци објављене у штампи на српском језику у Америци и Канади. У одговору на последње питање о ставу Стејт Дипартмента на смењивање епископа Дионисија наведено је да његова суспензија од 10. маја 1963. и смењивање 27. јула представљају интерну црквену ствар. Према схватањима Стејт Дипартмента, и епископ Дионисије и тројица нових епископа имају присталице унутар црквених заједница у Америци.
Мада су одговори на конгресменова питања објављени са закашњењем, југословенска Амбасада у Вашингтону је, у обраћању надлежним у Београду, закључила да они могу помоћи присталицама јединства са Патријаршијом (нарочито после доношења привремене наредбе Суда у Вокингу, Илиноис, у спору о црквеној имовини од 4. маја), у њиховој пропагандној борби против бившег епископа Дионисија и његових присталица. Амбасада је нагласила да је врло значајно то што је поново истакнуто да је спор у Српској православној цркви њена унутрашња, црквена ствар.[117]
Амбасадор Сједињених Америчких Држава у Београду Елбрик посетио је 7. августа 1964. патријарха Германа и сазнао детаље проблема, као и о новчаној помоћи што Цркви пружају држава и Светски савет цркава. Патријарх је захвалио америчкој државној управи што се држи по страни кад је реч о интерном црквеном спору.[118]
 
***
Дипломатска представништва су пратила даља збивања у српским заједницама. Конзулат у Сан Франциску 10. јуна 1964. јавио је надлежним у Београду и Амбасади у Вашингтону да нема већих потреса после рашчињења епископа Дионисија, нагласивши да се црквене општине консолидују и сређују, да су само четири на страни рашчињеног епископа, да управа Епархије систематичније приступа решавању појединих питања.[119]
Питање власништва над црквеном имовином у Америци помињано је у времену које је уследило. Тако је сенатор Бери Голдвотер посредством помоћника упутио извињење епископу Григорију због тога што је у говору у Чикагу рекао да југословенски режим преко три нова епископа покушава да се докопа црквене имовине у Америци, ословљавајући епископа Григорија са “епископ западноамеричке епархије”. У писму сенаторових сарадника констатовано је да је готово немогуће да неки представник југословенских власти илегално преузме контролу над црквеном имовином у Америци. Сенатор се, наводи се, уверио да је сва та имовина употребљавана искључиво у црквене и верске сврхе, у складу са америчким законима и да она припада појединим црквеним општинама и Епархији, а тапије на њу су у рукама америчких држављана. На крају је рекао да ће се тим поводом састати са епископом Фирмилијаном.
Амбасада Југославије је закључила да писмо сенатора значајно доприноси залагањима присталица јединства са Патријаршијом. “Голдвотер је вероватно оценио да му присталице јединства могу донети више гласова у страначким изборима у Калифорнији, где је иначе постигао неопходну тесну победу, те је послушао савет локалних повереника Републиканске партије. После овог писма, присталицама Дионисија ће бити далеко теже да користе предизборну атмосферу у своје сврхе.”[120]
 
***
Према тврдњама Конзулата у Сан Франциску, после одлука Сабора о епископу Дионисију, црквене општине су се поделиле. Оне које су остале лојалне Патријаршији полако су се консолидовале, али оне на страни рашчињеног епископа у Сан Франциску, Окленду, Санта Клари и Џексону још немају сталне свештенике и тешко да ће их наћи. У Лос Анђелесу је у међувремену формирана општина, коју финансира Анђа Полић, али како се она изјашњава као присталица бившег епископа, ни та општина нема свештеника.
Викарни епископ Иринеј је оптужен за финансијске малверзације и наводно саучешће у два убиства. Према сазнањима Конзулата, на путовањима у Трст и Грчку, покушавао је да издејствује признавање новопроглашене црквене заједнице и да пронађе свештенике који би дошли у Америку.
У Окленду у Калифорнији формиран је у међувремену комитет који се ангажовао на формирању нових и обнови рада старих општина лојалних Патријаршији. Комитет је за Васкрс организовао службу (служили су епископ Григорије и свештеник Светозар Журановић из Сан Франциска) и ручак за око 400 особа.
Од свештеника Марка Маловразића, секретара Епархије западноамеричке, из Лос Анђелеса, службеници Конзулата су чули да присталице “Збора” покушавају на сваки начин да остваре доминантан утицај у управама три нове епархије. Ипак, он сматра да није време за долазак делегације из Патријаршије, него би, по смиривању прилика, патријарх требало да посети верну паству на америчком тлу.
Управа Западноамеричке епархије издаје четири пута годишње добро уређен верски часопис Beacon у 20.000 примерака, али ни рашчињени епископ Дионисије не стоји по страни, већ штампа Епархијски гласник. За то време финансијска ситуација Западноамеричке епархије не стоји баш најбоље, па управа планира организовање такозваних епархијских дана ради сакупљања прилога.
У борби против Дионисија истакао се Предраг Митровић, предратни официр, један од ратних старешина Југословенске војска у отаџбини, и председник Црквено школске општине у Сан Дијегу, Калифорнија, иначе тамошњи успешан послован човек. Када је Митровић код једног конгресмена покренуо питање улоге и статуса Српске православне цркве, то је довело до објашњења Дјутона, америчког државног подсекретара Стејт Дипартмента. “Митровић важи за човека који је близак ФБИ и СД.”[121]
 
***
Када су започели судски процеси око црквене имовине, епископи у Америци су затражили од Синода да пошаље проту Младена Младеновића, да као сведок учествује пред америчким судом по питању спора у Кливленду. Храм у том граду је подигнут пре избијања црквеног сукоба, а у његову изградњу и пратећих објеката уложено је 400.000 долара, прикупљених од верног народа и кредита који је подигла црквена општина. Према једној одлуци из тог времена, сви они који су приложили додатних 120 долара, стекли су право гласа у црквеној управи, која је до расцепа била јединствена, али су се на наредној скупштини посвећеној одлукама Патријаршије у Београду чланови поделили. Већина је остала уз бившег епископа, али како сви они нису били уплатили додатних 120 долара, нису имали право гласа. Присталице јединства са Патријаршијом у Београду успеле су да изаберу своју управу на челу са Тришом Симићем, економским исељеником, који је сам за цркву у Кливленду приложио око 100.000. долара.
Присталице бившег епископа такође су убрзо формирале своју управу. Како су често избијале свађе и туче између подељених страна, локалне власти су донеле одлуку о затварању храма, који ће тако стајати годину дана ишчекујући доношење судске пресуде.
С обзиром на то да у Кливленду живи велики број српских исељеника, судски спор између две стране изазивао је велику пажњу нарочито због чињенице што ће према америчком закону његов исход утицати на одлуке у сличним споровима у другим местима, као на пример у Акрону, Лорену, Јангстону и другде.
Прота Младеновић је као сведок пред судом изнео документацију из које се могло видети да је Сабор својевремено изабрао Дионисија за епископа у Сједињеним Америчким Државама и Канади. Потом је одговарао на питања судије и адвоката две противничке стране.
Прота је касније у Београду представницима Савезне комисије за верска питања изнео своје мишљење, да ће суд одлуку донети на основу тачно утврђених чињеница. Дотадашњи трошкови судског спора у Кливленду износили су око 70.000 долара и Младеновић сматра да ће присталице Патријаршије бити у могућности да их плате, јер је такво расположење верних, а и суседне црквене општине су вољне да пруже помоћ.[122]
Маратонски процес је окончан после петнаестак година у корист стране лојалне Патријаршији у Београду, али та чињеница није много променила однос сукобљених страна.
 
***
За време посете рашчињеног епископа Дионисија Аустралији 1965. године, у граду Аделаиди није га нико примио од званичних органа. Претходно је англикански надбискуп Рид доставио циркуларно писмо подручним црквама да то не чине истичући да је он “заблудели отпадник Цркве”.[123]
 
***
На Сабору 1966. одређено је да на 40-дневни помен блаженопочившем епископу Стефану Ластавици 15. јуна отпутују епископи шабачко-ваљевски Јован и далматински Стефан и прота Младен Младеновић.[124]
Прота Младеновић је пре пута у Америку дошао 10. јуна у Савезну комисију за верска питања, где га је дочекао саветник Радосав Перовић. После Младеновићевог кратког образложења да ће се у Америци обавестити и о актуелном проблемима црквеног живота у дијаспори, Перовић је затражио да размисли о начину томе како би тамошњи епископи могли да контактирају са дипломатско-конзуларним представницима, да “испита како је најновије стање судских спорова око црквене имовине и друга питања о стању у тамошњим епархијама, те да нас о свему интересантном обавести по повратку из САД”.[125]
Сутрадан су у Савезну комисију за верска питања дошли епископи шабачко-ваљевски Јован и далматински Стефан и прота Младеновић и разговарали са Милутином Морачом, председником, и његовим сарадницима Перовићем и Петром Шегвићем. За састанак су Морачи припремили листу напомена које треба да изнесе архијерејима. Претходно је требало у телефонском разговору са патријархом да се распита о овлашћењима која су уочи пута дата епископима. Домаћини су саговорницима предочили да у разговорима са епископима Фирмилијаном и Григоријем треба да се обавесте о приликама и расположењу у народу посебно кад је реч о попуњавању једне празне епископске столице. Такође, требало би да утичу на епископе у Америци да убудуће долазе на заседања Сабора где би више сазнавали о приликама у Цркви, на пример, о црквеном животу, новим богословијама, верској штампи, македонском црквеном питању, посети кентерберијског надбискупа и другим битним чињеницама из живота Српске православне цркве. Требало је, према ставовима из поменутог подсетника, да сугеришу епископу Фирмилијану да се више бави црквеним питањима а мање политичким, а било би добро, наводи се, кад би тамошњи епископи организовали путовања група верних, свештеника и богатијих Срба у Југославију, како би упознали прилике у матици, и извиде могућности слања искусног свештеника у упражњену епархију и истовремено ученика у српске богословије.[126]
На самом почетку гости су изнели разлоге доласка: “Велимировић је поставио питање да ли да делегација ступа у контакте са политичком емиграцијом, (попом Ђујићем, Томиславом Карађорђевићем и другима), нашто му је дат одговор да може ступати у разговоре и тумачити им улогу и положај СПЦ у нашој земљи у духу одлука Арх. Сабора, а и по својој савести. Велимировић је такође поставио питање обављања помена своме стрицу бившем епископу Николају, који је сахрањен у манастиру у Либертивилу, који се сада налази под управом бившег епископа Дионисија. Изражава бојазан да би због тога мога доћи до сукоба са дионисијевцима, али да је он спреман да то изврши по сваку цену.” Епископ Јован је упозорио том приликом на могућност постављања многих питања на која би морао да одговори и навео као пример недозвољавање наставка градње Храма Светог Саве у Београду, ометање верске наставе и слично. Сугерисано му је да се држи званичне политике своје Цркве. Државни чиновници су уз то указали епископима да не би требало да разговарају о помирењу, већ да имају на уму одлуке Сабора о рашчињењу.[127]
Два дана после, Шегвић је потврдио Амбасади у Вашингтону долазак делегације из Патријаршије, поменувши да ће епископ Јован одржати помен стрицу епископу Николају, и да ће се вероватно сусрести са појединим екстремним емигрантима, краљевићем Томиславом Карађорђевићем и другим личностима. На крају је дипломатским службеницима поручено: “Молимо Вас да обратите пажњу на рад и држање делегације за време боравка у САД и да нас о свим важнијим запажањима обавестите. Напомињемо да су Велимировић и Боца познати као најреакционарнији епископи СПЦ.”[128]
Три дана после повратака из Америке, 20. јула, епископи Јован и Стефан посетили су Савезну комисију за верска питања, где их је дочекао Петар Шегвић. Већ на самом почетку разговора, епископ Јован је истакао да не дели мишљење епископа Стефана да не треба контактирати другу, расколничку, страну. “Јован је нагласио да је он отишао у САД са улогом помиритеља између постојећих двеју противничких страна у крилу СПЦ у САД о чему је било говора и у Патријаршији у Београду и са чиме је у вези он био наводно од ње и овлаштен да на томе ради. Отворено је подвукао да је он желео разговарати са Урошем Сеферовићем, Слободаном Драшковићем, Степановићем, Маравићем и другим, нарочито у време када је он отишао у Либертивил да одржи парастос његовом стрицу епископу Јовану (треба Николају – В. Ђ. М.) Велимировићу, који је умро у Америци”, стајало је у забелешци. Потом је, како се наводи, изразио негодовање што је спречен да макар на кратко чује и другу страну. “Образлажући свој став за помирење епископ Јован је, између осталог, изјавио да је тамошња ситуација крајње напета и заоштрена, нарочито и Чикагу. Главну реч воде политиканти. Дионисије је потпуно њима подређен, они га не трпе јер је компромитован као развратник и не ужива никакав углед, али и као такав он им користи јер другог немају”.
“Епископ Стефан сматра да су штетне илузије које епископ Јован гаји верујући у некакву могућност помирења са расколницима”, стоји у наставку службене белешке о разговору.
Епископи су указали на чињеницу да је двојици тамошњих епископа тешко, да је дисциплина свештеника слаба,..
На крају разговора, епископ Стефан је поновио да је илузија прича о могућем помирењу, али да треба учврстити положај тамошњих епископа, дисциплиновати свештенство, деполитизовати црквени живот и успоставити разне форме контаката са матицом.[129]
 
***
У међувремену, на расколничкој страни умножавале су се поделе по разним основама, што потврђују следећи примери.
Поједине организације Срба емиграната су својевремено покренуле израду крста-споменица које су додељиване заслужнијим личностима. Како је број молби за доделу за споменице растао, спекулисало се да се то признање добија за новац, а не за заслуге. Стога ни бивши епископ Дионисије није био одушевљен да се церемонија доделе обавља у манастиру у Либертивилу. Највише се се, према појединим изворима, буниле присталице покрета војводе Момчила Ђујића.[130]
Након што је Слободан Драшковић у Српској борби објавио информацију да један од задатака делегације из Патријаршије представљају преговори око помирења, бивши епископ Дионисије је аутора поменутог чланка изоставио са списка учесника предстојећег Црквено-народног сабора у манастиру у Либертивилу 23. априла.[131]
Допринос разједињавању Срба у Америци дао је и бивши краљ Петар II Карађорђевић, а почетком јуна 1966. пронела се идеја да би краљевића Томислава требало прогласити за краља, што је изазвало даље поделу.[132]
Додатна подела је уследила по питању избора и хиротоније Димитрија Балаћа[133] за епископа аустралијског. Почело је тако што је Слободан Драшковић оштро критиковао рашчињеног епископа Дионисија за самовољно и незналачко понашање у вођењу црквених послова, оптужујући га да тражи компромис са патријархом Германом и постављајући питање какав ли би тек био да је уместо рашчињења уздигнут у звање митрополита. Када је епископ Димитрије хиротонисан, постало је јасно да бивши епископ Дионисије не жели да слуша никога.[134]
Када су започеле припреме за предстојећи црквени сабор, на коме је планирано формирање самосталне Цркве са митрополитом Дионисијем на челу, народ се поделио на присталице самосталне Цркве и поборнике оних који ће бити у вези са Патријаршијом у Београду. Сабор је ипак протекао без значајнијих одлука: Димитрије је именован за епископа аустралијског. По сазнању југословенских дипломата, пред тај скуп Анђа Полић, пријатељица епископа Иринеја, нудила је велики новац не би ли издејствовала да бивши епископ Дионисије буде пензионисан, а на његово место постављен Иринеј.[135]
Слободан Драшковић није био благонаклон да Димитрије Балаћ буде именован за епископа у Аустралији па је покушао да утиче на њега да одустане. Овај је то одбио и почео да се припрема да крајем године отпутује на тај континент. Мада је првобитно планирано да га хиротонишу у Аустралији, он се плаши могућности да ће бити изигран и тражио је да тај чин буде обављен у Америци и да у Аустралију отпутује као епископ.[136]
 
***
И међу присталицама јединства са Патријаршијом у Београду избијали су повремено међусобни сукоби, додуше слабији него на супротној страни.
Председник свештеничког удружења, прота Радиша Пурић из Данстауна одбио је да приреди пријем за краљевића Томислава Карађорђевића. Жалио се да је епископ Фирмилијана под притиском и упливом Момчила Р. Ђујића, Д. Поповића, Божидара Пурића и других, који воде главну реч и по црквеним стварима и покушавају да остваре своје интересе у обрачуну са политичким противницима, служећи се Црквом као покрићем. Када се прота изјаснио да треба ићи на заседање Сабора у Београд, остао је усамљен у том ставу. Ни захтев да га разреше функције није усвојен.[137]
Свештеника Емилијана Глоцара нападали су присталице рашчињеног епископа Дионисија оптужујући га за комунизам, па је тим поводом водио неколико судских спорова. Како је у међувремену изгубио парохијску службу, одлучио је да крајем августа или почетком септембра 1966. отпутује у Југославију. У таквим околностима Конзулат у Питсбургу му је, уз сагласност Државног секретаријата за иностране послове, повремено давао помоћ. Глоцар се обратио патријарху и Синоду, али није добио никакав одговор. Пре доласка у Југославију Глоцар је планирао да борави на кратко у Чехословачкој, где је, наводно, један Универзитет желео да обележи 60 година његовог живота, а поводом дела која су му, како се спекулише, објављена у тој земљи. Према мишљењу из Конзулата, Глоцар је добро упућен у стање међу америчким Србима па му је препоручено да се најпре јави Петру Шегвићу у Савезну комисију за верска питања, коме је већ познат његов случај, а затим да иде у Синод.[138]
 
***
Када је патријарх Герман обавестио Милутина Морачу, председника Савезне комисије за верска питања, да су присталице Патријаршије пре извесног времена изгубиле судски спор у Кливленду, Комисија је 24. марта 1967. затражила од Државног секретаријата више информације о читавом случају.[139] Захтев је прослеђен 30. марта Конзулату у Питсбургу.[140]
 
***
Врховни суд државе Илиноис одбио је жалбу присталица јединства са Патријаршијом на две тачке пресуде Апелационог суда у Отави. Из такве одлуке је произилазило да дотадашњи спорови нису вођени правилно, јер је пресудом обема странама призната легалност. Суд је констатовао да Сабор Српске православне цркве, према Уставу Епархије америчко-канадске није имао право да ту епархију расформира, јер је она била административно независна и да су поделу једино могли иницирати сами парохијана, а Сабор да то само формално потврди или одбаци. Пресудом је потврђено да је Сабор поступио канонски оснивајући нове епархије, али је указано да оне немају континуитет са ранијом епархијом, него су потпуно нове и независне од ње. Констатовано је такође да Сабор има право да рашчини епископа Дионисија, а што се тиче имовине она припада приватној корпорацији и то нема никакве везе са канонским правом. Како су обе стране биле незадовољне пресудом, цео процес је обновљен код локалног суда у Вокигену. Страна лојална Патријаршији је одлучила да по питању имовине помоћ затражи код државног секретара, надлежног за корпорације. У писму ће му бити објашњен карактер корпорације и кратак историјат, с нагласком да је имовина стечена добровољним прилозима, па епископ не може бити власник имања. Биће му предочен захтев да имовина буде враћена присталицама јединства или да се дозволи обема странама да имовину користе пола-пола и затражено да државни секретар именује комесара који ће управљати имовином док спор коначно не буде судски решен.[141]
 
***
На Једанаестом црквено-народном сабору присталица бившег епископа Дионисија 1967. године састављена је декларација и са неколико закључака, који ће бити објављени у листу Слобода. Бивши епископ је примерак часописа, уз две Божићне посланице, посредством свог повереника, послао на адресу Милутина Стојадиновића, ректора богословије у Сремским Карловцима. Пошиљка је била предата на пошти у Љубљани. Ректор је материјал однео у покрајинску Комисију за верска питања, а она га проследила Секретаријату за унутрашње послове. Коста Гуцоња, председник покрајинске Комисије за верска питања, о свему је обавестио србијанску и Савезну комисију за верска питања.[142]
 
***
Слободан Драшковић је крајем децембра 1967. у Српској борби наговестио припрему помирења рашчињеног епископа Дионисија и патријарха Германа. Према његовим информацијама, одлука о рашчињењу могла би бити повучена, епископија уздигнута на ранг митрополије, а Дионисије би после шест месеци био пензионисан, предложивши пре тога Сабору тројицу нових епископа (Сава, Фирмилијан и Григорије). Помирење ће, писао је Драшковић, бити озваничено по доласку епископа жичког Василија у Америку.
Према мишљењу југословенских дипломата, сврха објављивања тог и сличних текстова било је дискредитовање рашчињеног епископа Дионисија.[143]
На Драшковићев текст реаговао је бивши епископ Дионисије написавши одговор објављен у Слободи 24. јануара под насловом “Мој лични став о могућности помирења са патријархом Германом”. Износећи дужи историјат сукоба, констатујући да је он избио после његовог избора за почасног председника Српске народне одбране, у наставку наводи замерке патријарху и појединим архијерејима, поменувши предлоге за његово пензионисање и претњу бившег краља Петра II Карађорђевића да ће га сменити. На крају је одбио сваку могућност помирења, чак и ако би се, каже, Црквено-народни сабор за то определио.[144]
Југословенске дипломате закључили су да приче о преговорима и могућем помирењу имају основа и о томе су 29. маја 1968. известиле Савезну комисију за верска питања. Њихова сазнања говоре да су у Европу путовали епископ Иринеј и двојица свештеника. “Циљ њиховог пута наводно био да се састану са представницима Патријаршије из Београда, са којима су покушали да изгладе несугласице између расколника и Патријаршије. Претпоставља се да расколници све више губе позиције, што их приморава да спасавају што се може спасити. У прилог помирењу иде и околност да је бивши епископ тешко оболео од шећерне болести и да је у болници, чиме би расколници остали без активног вође и главне сметње на путу помирења”, стоји у белешци. Конзулат у Њујорку је закључио да су епископи Сава и Григорије ојачали страну одану Патријаршији, а да су им пресуде америчких судова ишле у прилог.[145]
 
***
О персоналним променама у црквено-школским општинама широм света Патријаршија би била обавештавана најпре од Савезне комисије за верска питања, а потом од појединих епископа. Тако је било и у случају скупштине одржане у Каракасу, Венецуела, крајем маја 1968, када је изабрана нова управа са старим председником. Нови свештеник је инсистирао на јединству са Патријаршијом у Београду, али није добио већинску подршку, пошто је утицај политичке емиграције на том подручју још био јак.[146]
 
***
Пресудом суда у Кливленду крајем 1968. присталице јединства са Патријаршијом су биле приморане да препусте храм другој страни, али је приликом примопредаје избила туча две стране, па је интервенисала и полиција. Власти предграђа Парма наредио је да храм буде затворен до даљњег. По неким тумачењима, затварањем је хтео да спречи спровођење судске пресуде.[147]
На новом судском процесу у Врховном апелационом суду државе Охајо, пресуђено је да управа и коришћење храма припадну страни лојалне Патријаршији. Примопредаја је обављена средином јуна 1971. године.[148]
 
***
Бивши краљ Петар II Карађорђевић допутовао је почетком августа 1968. у Њујорк планирајући да се ту дуже задржи. Према сазнањима југословенских дипломата, стигао је на позив бившег епископа Дионисија и Јанка Брашића, чија намера је била да га поново придобију на своју страну.[149]
 
***
Када је реч о територији коју “покрива” Генерални конзулат Југославије у Њујорку, односно о Источној обали, ту су постојале три црквено-школске општине: у Њујорку, Елизабету и Лакавани.
Прва се готово од почетка сврстала на страну расколника, али временом је покушала да мења став. Најпре је то учинио свештеник Василије Вејновић. “Непријатељска делатност ове црквено-школске општине огледа се у томе, што просторије ове цркве служе за све могуће састанке и договоре, прославе и манифестације разних четничких и екстремних група из редова српске емиграције, јер те групе и организације не поседују своје властите просторије”, писало је у извештају Генералног конзулата у Њујорку. Иако је та група, како се наводи, била у мањини, покушавала је да се наметне већини. Њен предводник је био Тихомир Топаловић, наводни ратни злочинац, који је победио на изборима за нову управу 16. фебруара 1969. године. Југословенске дипломате су мишљења да је такав исход најбољи, пошто је та Црквено-школска општина прилично неактивна, а избор другог кандидата био би знатно опаснији зато што би он окупио око себе многе млађе и агилније присталице.[150] Топаловићев супарник је чекао прилику да се освети Миодрагу Бељаковићу и дочекао је у часу када је управа парохије у Елизабету, која је била лојална Патријаршији, покушала да Тихомиру Топаловићу одузме право да је заступа у Светском савету цркава, и то у процесима пријема православних емиграната. Те активности предводио је Миодраг Бељаковић, одраније познат по нападима на југословенска дипломатска представништва. Он је, како се тврдило, дошао у посед неких докумената која су компромитовала Топаловића и најавио је да ће их предати Светском савету цркава.[151]
Црквено-школска општина у Елизабету је почетком 1969. имала свега око 150 активних чланова и у 1967. управа се колебала између две стране. Коначно је судском одлуком 20. октобра 1967. управу добила страна одана Патријаршији, па је која је уз помоћ судских представника преузела локални храм. И тамошњи свештеник др Гвозден Поповић се тим одлукама приклонио.[152]
Црквено-школска општина у Лакавани све време била лојална Патријаршији, мада је било покушаја мањих група да чланове тог тела окрену на другу страну. У то време успела је да коначно отплати кредит за имање подигнут још 1916. године. Свештеник је био Миодраг Ђурић.[153]
Крајем септембра 1968. у храму Светога Саве у Њујорку, литургији коју су служили бивши епископ Дионисије и епископ Иринеј, присуствовао је и бивши краљ Петар II Карађорђевић, Милан Гавриловић, председник Српског националног одбора, Урош Сеферовић, председник Српске народне одбране и Војислав Пачић, председник клуба “Карађорђе” и други. Бивши краљ је пре краја богослужења отишао у посету њујоршком римокатоличком кардиналу, с којим је у крипти његове цркве одао почаст ту сахрањеном кардиналу Франсису Џозефу Спелману. Тога дана међу Србима се сазнало да је бивши краљ 15. септембра изјавио да су, док је он био болестан, у његово име објављене две изјаве у корист Патријаршије. Кад је оздравио, лично је то демантовао, позивајући српски народ да се стави на страну бившег епископа Дионисија и, како је рекао, настави борбу за ослобођење поробљене Отаџбине.[154] Боравак бившег краља у Њујорку потрајао је краће од планираног, јер га је, према сазнањима југословенских дипломата, бивши епископ Дионисије бојкотовао, незадовољан његовом изјавом.[155]
Поновно сврставање бившег краља страну рашчињеног епископа довело је до новог прегруписавања међу српском политичком емиграцијом. Према сазнањима југословенских дипломата у Чикагу, челници политичке емиграције су се договорили да пензионишу бившег епископа а уздигну епископа Иринеја, док бивши краљ тражи да из Југославије дође трећи епископ, а да епископу Фирмилијану буде додељена друга епархија. Као кандидат за трећег архијереја помињан је епископ шабачко-ваљевски Јован. “Међу делом чланства СНО, нарочито из четничких кругова, има негодовања због поновног успостављања односа са Петром Карађорђевићем.” Бивши краљ планира да се насели у Калифорнији, и да би део његових трошкова покривала Српска народна одбрана.[156] Према новим сазнањима дипломата, бивши краљ је суочен с новчаним неприликама, што су српски политички емигранти искористили, доводећи га у Америку. Дипломате су сазнале и да је недавно у манастиру Светога Саве у Либертивилу одржан састанак на коме је бившем епископу препоручено да се повуче, што је он одбио, запретивши да превише зна о онима који га наговарају да се склони.[157]
 
***
Југословенске дипломате у Грчкој дознале су да је крајем 1968. бивши епископ Дионисије покушао да ступи у контакт са Грчком православном црквом, али да је био одбијен. Он је потом дошао у везу са групом која себе назива “Правом православном црквом”, а коју је Грчка православна црква осудила као јеретичку. Та група је, наводно, признала бившег епископа Дионисија за поглавара епархије у Америци. Рашчињени епископ је, према истом извору, интенвизирао контакте са манастиром Хиландар на Светој Гори.[158]
 
***
Процес измирења бившег краља Петра II Карађорђевића са расколницима покренули су Урош Сеферовић и Милан Гавриловић (на сугестију извесних утицајних америчких кругова, тврдили су југословенски дипломати). Према истим изворима, бивши краљ је разговарао са епископом Фирмилијаном, замоливши га да се не противи уједињењу растурених делова Српске православне цркве, пошто он као краљ мора да има добре односе са свим Србима. Помирењу се противе, међутим, поједини четнички прваци организације “Равна Гора” и Друштва “Свети Сава”. Протуране су у Америци и вести да је то одобрио и сам патријарх Герман. По неким сазнањима бивши краљ размишља о пресељењу у Чикаго.[159] По другим изворима, радије би за место трајног боравка изабрао Њујорка.[160] Ускоро је у Њујорку отворена Краљевска канцеларија, и то на иницијативу Тихомира Топаловића, у склопу Црквено-школске општине, а бивши краљ, се поново разболео и потражио болнички смештај код једног лекара.[161]
 
***
На састанку рашчињеног епископа Дионисија и представника Српске народне одбране 20-21. фебруара 1969. у Чикагу одлучено је да за Европу буде формирана једна епархија и да би за епископа требало хиротонисати Петра Банкеревића. Да би то било учињено, договорено је да у Европу отпутује делегација коју ће чинити рашчињени епископ Дионисије, Урош Сеферовић, Тодор Полић и Тихомир Топаловић и да у септембру треба сазвати велики народно-црквени сабор. “По мишљењу извора о овоме скупу неће бити писано у штампи, или бар неће бити писано о овим детаљима.”[162]
Државни секретаријат за иностране послове обавестио је о садржају телеграма дипломатских представника у Чикагу и Вашингтону србијанску и Савезну комисију за верска питања (а она је то проследила србијанској 20. марта).[163]
Мада југословенске дипломате нису имале детаљне информације о састанку рашчињеног епископа и чланова Српске народне одбране 20-21. фебруара у Чикагу 1969, они су 11. априла обавестили надлежне у Београду да је то био тек сусрет неколико истакнутих личности, а да је “прави” сабор сазван за 26-27. април у Трсту и да се на том скупу очекује формирање расколничке епархије за Европу.[164]
Свештеник Душан Вавић, парох у Трсту, дознао је од једног пријатеља, иначе свештеника у Америци на другој, расколничкој, страни, да ће крајем месеца у том граду бити одржан сабор присталица бившег епископа Дионисија на коме планирају да изаберу епископа за Западну Европу са седиштем у Трсту. Вавић је о томе обавестио југословенске дипломате, а они надлежне у Београду: “За тај положај предвиђа се садашњи расколнички епископ у Аустралији Балаћ (Димитрије – В. Ђ. М.), који иначе не може остати у Аустралији јер нема подршку. Могуће је да се сабор одржи у тајности па да се одлуке накнадно објаве као што је то био случај у почетку самог раскола када су у Трст долазили представници разних емигрантских група из САД и Европе и договарали се о спровођењу раскола”, стоји у извештају југословенских дипломата.[165]
На планирани сабор у Трсту епископ Димитрије кренуо је средином априла преко Америке. Према мишљењу југословенских дипломата у Аустралији, епископ се на тај континент више неће враћати због великог сукоба са представницима Српске народне одбране.[166] Испоставило се, међутим, да југословенске дипломате у Аустралији нису баш добро информисане јер је Генерални конзулат у Трсту 29. априла јавио у Београду да је епископ Димитрије допутовао директно из Мелбурна у Трст, где га је дочекао Драгољуб Вурдеља и повео на састанак са представницима италијанске регионалне управе. “Балаћ је посетио и овдашњег генералног конзула САД као амерички држављанин.”[167] Пријем код италијанских државних функционера био је разлог да југословенске дипломате тим поводом упуте протест тим истим Италијанима. “На нашу примедбу да смо о непријатељској активности Вурдеље званично указали италијанској влади и Ватикану и да ћемо то питање поново покренути преко италМИП-а, одговорио је да је то правилан пута и да се он с тим слаже. Са своје стране, убудуће ће овом питању посветити већу пажњу и прилазити му са више флексибилности.”[168]
У међувремену, Генерални конзулат у Њујорку је 22. априла обавестио надлежне у Београду о реакцијама Срба на одлуку Сабора Српске православне цркве да буде формирана епархија за Европу и Аустралију и избору викарног епископа Лаврентија на епископа нове епархије. По сазнањима дипломата, страна која је лојална Патријаршији то је лепо прихватила, али, наравно, не и противничка. “Дионисијеве присталице у Њујорку говоре да се од пута у Европу није одустало, већ да је померен датум за нешто касније из разлога безбедности и тешке ситуације међу Србима после убиства Андрије Лончарића. Присталице јединства СПЦ побијају изговоре дионисијеваца и овај чин Патријаршије сматрају и својим успехом против Дионисија и расколника уопште, а посебно после вести које су добили из Енглеске да је целом чину око оснивања епархије дао пуну подршку кентерберијски надбискуп Рамзеј.”[169]
Планирани сабор у Трсту није одржан из више разлога. Према мишљењу свештеника Душана Вавића из Трста, пре свега због наставка судског процеса у Вокингену код Чикага, који је, иначе, лоше текао по расколнике, што доводи у питање и скуп планиран за септембар. По тврдњама југословенских дипломата, “руском епископу у Америци Дионисије послао делегацију с молбом да расколнике прими у своју епархију. Руси одбили компромитованог Дионисија али би наводно примили Иринеја, тј. Ковачевића што овај одбио.”[170]
 
***
Рашчињени епископ Дионисије честитао је 5. априла 1969. Васкрс архијерејима Македонске православне цркве. “У данашњој великој борби против неверства, против комунизма свих непријатеља свете Христове цркве победићемо и ми сви само под светом заставом на којој пише: Христос Васкресе! У томе светом знаку Хришћанство победило је паганску-многобожачку веру, победиће и данашње непријатеље свете Цркве Божије”. У прилогу честитке била је оптужница против Српске православне цркве због одлуке Синода у Београду од 4. фебруара 1969. којом је он излучен из Цркве.[171]
 
***
Обавештавајући Синод у фебруару 1969. о предстојећем суђењу пред америчким судом у Вокингену, због спорења две стране око власништва над црквеном имовином, епископи Сава, Фирмилијан и Григорије затражили су да у Америку дође бар један члан делегације која је у Америци била 1962. и неки од чланова Иследне комисије из 1963. године. Синод је одредио да отпутују епископи бачки Никанор и прота Младен Младеновић.[172]
Судско рочиште у Вокингену је после саслушања проте Младеновића одложено, па су се епископи вратили у Београд. За ново рочиште Синод ће послати епископа бачког Никанора, мада су епископи у Америци тражили да то буде епископ банатски Висарион, што је и остварено.[173]
 
***
Југословенски дипломатски представници у Сједињеним Америчким Државама и даље су помно пратили дешавања у црквено-школским општинама, извештавајући надлежне о понашању свештеника, кретању епископа, анализирајући текстове у црквеној штампи, пишући препоруке… Тако је Генерални конзулат у Питсбургу марта 1969. доставио податке о 14 српских цркава: “Ових 14 горе наведених цркава припада источноамеричкој и канадској епархији на челу са епископом Савом Вуковићем, чије је средиште у Кливленду, Охио. Ове цркве, односно свештеници су за јединство са Српском православном црквом. Само двије цркве на нашем подручју признају епископа Дионисија.” На крају истог документа је наведено: “Већина ових свештеника су бивши ратни заробљеници или припадници четника ДМ и Љотићевци, док је најмањи број рођен и школован у УСА. Први имају непријатељски став према социјалистичкој Југославији и сарадници су или чланови осталих српских антикомунистичких организација као што су: Српска народна одбрана у Канади (Булат), Српски народни савез и разна удружења четника и сл. Због огромног утицаја на српско исељеништво непријатељска делатност ових свештеника је једна од главних препрека стварања лојалних односа између нас и велике већине Срба, нарочито старих исељеника, као и припадника друге и треће генерације.”[174]
Свештеник Василије Вејновић, парох у Њујорку, после многих шиканирања од припадника друге, расколничке стране, одбио је да и даље служи. Претпоставља се да су му то неприлике правили они који су недавно изгубили на изборима за нову управу а против којих је он отворено иступао. “Са друге стране пронео се глас да је Василије хомосексуалац, те жели да се што пре извуче из цркве, јер се плаши да га не распопе или му се не деси исто што се десило Банкеревићу у Гери.” Према истим изворима, свештеник намерава да се врати на Теолошки факултет универзитета Колумбија, који су основали руски емигранти.[175]
 
***
Бивши епископ Дионисије допутовао је у јуну 1969. у Каракас, Венецуела, са бившим краљем Петром II Карађорђевићем на освећење новог храма Слободне српске православне цркве. Према извештају Амбасаде Југославије у тој земљи, у јавном говору, иступао је са позиција антикомунизма, неприхватања одлуке о укидању монархије и проглашењу републике, истичући потребу организовања демократских избора у Југославији и слично. На крају извештаја је наглашено да говор није наишао на превелико одобравање.[176]
 
***
У манастиру Светог Саве у Либертивилу 23-25. октобра 1969. одржан је Једанаести црквено-народни сабор расколника. Како нису успели да добију признање ни од једне помесне Цркве, и неслога међу њима самима је продубљена. Према неким тумачењима, преостале су им три могућности: помирење са Патријаршијом у Београду, стављање под јурисдикцију неке од помесних Цркава и потпуно одвајање од Српске православне цркве. Свако решење имало је своје заступнике и противнике. Истовремено се спекулисало да је један прота боравио у Патријаршији да би преговарао о помирењу, по другим сазнањима, Руска православна црква је вољна да расколнике прими у своје окриље али без рашчињеног епископа, а трећи гласови су тумачили да би потпуно одвајање расколнике лишила свих црквених добара у Америци и Канади.
Сабор зато није донео никакве значајне одлуке осим што је поновио оне из 1963. године – о настављању борбе против Патријаршије и тражењу признавања од помесних православних Цркава.
Бивши епископ Дионисије је изгубио неколико судских спорова, а тиме и објекте (у Кливленду, Елизабету и Њу Џерсију), док су процеси око имања у Либертвилу, Шејтланду и Џексону настављени. “Адвокати Патријаршије изгледа успели да убеде суд да Дионисијева црква није добила признање ни од једне православне цркве у свету и да нема канонских права. У вези с тим представник америчког суда отворено рекао Дионисију да не може очекивати повољан исход спора око имања уколико не добије признање бар једне цркве”, стоји у извештају југословенских дипломата Бивши епископ је потрошио много новца на суђења и покушава да нађе нове финансије. Дипломате наводе да је он свестан да она страна која добије спор, добија све а губитник остаје без ичега.[177]
 
***
Почетком марта 1970. епископ источноамерички и канадски Сава стигао је посету парохијама око Њујорка. Том приликом састао се и са грчким епископом Јаковосом и с њим, према неким тврдњама, разговарао и о расколу у Српској православној цркви.
Епископ Сава је током посете парохији у Елизабету најавио да ће се многи судски спорови ускоро окончати у корист стране одане Патријаршији. Казао је да је недавно позван у Белу кућу, на такозвани молитвени доручак, заједно са православним архијерејима других Цркава, а да тамо није било бившег епископа Дионисија.
Југословенске дипломате су обавестиле надлежне у Београду о избору управе у Црквено-школској општини у Њујорку: поново је изабрана дотадашња предвођена Тихомиром Топаловићем. Његови супарници су отишли да служе код англиканаца и на тај начин се одвојили од дионисијеваца.[178]
 
***
Међу расколницима је зачета идеја да би епископ Фирмилијан могао бити постављен на неку упражњену епархију у Југославију, што би још једном пружило прилику за разрешење црквеног спора.[179]
 
***
Многе истакнуте личности у српским круговима у Америци су предлагале разговоре за помирење две стране српске емиграције. Почетком новембра 1963. године Раде Опачић, председник Црквене општине у Питсбургу, писао је патријарху Герману. Патријарх га је 26. новембра саветовао да о разрешењу тог проблема разговара са епископима Стефаном, Фирмилијаном и Григоријем, па да, ако успеју да постигну известан договор, о томе ће расправљати Сабор.[180]
Сличне молбе у Патријаршију упућивали су још неки виђенији Срби. Како до разговора није долазило, раскол је постајао све тежи.
Црквено-народни сабор 1970. године стране лојалне Патријаршији упутио је позив другој страни, али одговора није било.[181]
Први апел за помирење упутио је архимандрит др Јустин Поповић Сабору 1975. године.[182] Страна лојална Патријаршији у Америци дочекала је то негативно, а друга је поздравила.
Први званични контакти две супротстављене стране успостављени су после пресуде Врховног суда државе Илиноис 10. марта 1975. али директни разговори нису опет настављени. Тада је епископ америчко-канадски Иринеј изнео предлог услова за помирење: обустављање пропагандног рата и судских спорова. Потом је, констатујући да постојеће четири епархије на америчком континенту могу слободно да раде и живе, затражио прихватање таквог стања. Наводећи случај да је Румунска православна црква својој дијаспори у Америци дала виши степен (архиепископију) и онда регулисала односе, предложио је да Патријаршија то исто учини Епархији америчко-канадској. Такав предлог је био тек само помак у односима.[183]
 
***
Добривоје Видић, председник Председништва Србије, и Душан Чкребић, председник републичке Скупштине, примили су 9. априла 1979. патријарха Германа, митрополита црногорско-приморског Данила и епископа браничевског Хризостома, иницирајући у разговору и црквени живот изван Југославије. Видић је приметио да сукоб две стране и даље траје, мада се проносе и гласине о могућем помирењу што би, сматрао је, довело до тога да Српска православна црква постане упориште у борби против социјалистичке Југославије. Патријарх је критички говорио о политичкој емиграцији која и даље, како је рекао, без основа напада и саму Цркву, поменувши судске спорове око имовине и на повољне пресуде, које је, међутим, тешко спровести.[184]
 
***
Црквено-народни сабор стране лојалне Патријаршији одржан од 16. до 19. септембра 1980. упутио је апел другој страни предлажући да следећи такав скуп буде заједнички.[185]
Епископ аустралијско-новозеландски Василије Вадић поднео је 1983. предлог о помирењу, а то исто је учинио и епископ западноевропски Лаврентије. У његовом писму издваја се предлог и о поновној хиротонији епископа Иринеја Ковачевића и избору за једног од епископа у дијаспори.[186]
Синод је 24. марта 1984. одредио да епископ Лаврентије као изасланик отпутује у манастир Либертивил ради разговора са епископом Иринејем. Први сусрети архијереја две стране одржани су 15. и 16. априла 1984. године. Српске националне организације у Америци су игнорисале те разговоре, изражавајући неповерење према Синоду. По повратку у Београд, епископ Лаврентије је поднео извештај Синоду, предложивши да се престане са тешким квалификацијама и покуша обнова међусобног поверења. Сабор је 1985. с тим у вези закључио: “Умолити преосвећену господу архијереје у иностранству г. средњезападноамеричког Фирмилијана, источноамеричког Христофора, аустралијско-новозеландског Василија и канадског Георгија, да акцију помирења са нашом одвојеном браћом воде кроз контакте са народом и представницима црквено-школских општина. При томе показати више добре воље, хришћанске љубави и икономије. Да би се овај процес олакшао и убрзао, крајње снисходећи и дозволити припадницима одвојене браће да могу бити кумови на крштењу и венчању ако се ове свете тајне обављају у нашим светим храмовима. Исто тако дозволити нерашчињеним свештеницима са њихове стране да могу улазити у наша гробља и чинодејствовати. Утицати и на једну и на другу страну да се постојећи спорови око црквене имовине решавају споразумно, а не судским путем. Умолити његово Преосвештенство Епископа нишког Г. Иринеја да у својству заменика епископа средњезападноамеричког Г. Фирмилијана, а са свим правима и дужностима епархијског архијереја, и у сарадњи са тамошњим архијерејима и свештенством поради да дође до што бржег помирења.”[187]
И часопис свештенства Епархије шабачко-ваљевске Глас Цркве тражио је помирење али је Сабор његово писање критиковао.
Наредних година предлагано је да до помирење дође поводом обележавања 600 година од Косовске битке. Но, то се није остварило. Два дана после прославе на Газиместану патријарх Герман је отишао у болницу. (Његов наследник на првосвештеничком трону патријарх Павле Стојчевић потписао је позив митрополиту Иринеју да дође у Патријаршију 23. и 24. априла 1991. године. Потом је Сабор 24. маја 1991. прогласио уједињење две стране које су од 1963. биле раздвојене. Литургија помирења служена је на Сретење у Саборној цркви у Београду. Том приликом су чинодејствовали и архијереји који су потписали одлуку о реорганизацији Америчко-канадске епархије 1963. и рашчињењу епископа америчко-канадског Дионисије 1964. године: тада епископ рашко-призренски, а 1991. године патријарх српски Павле и епископ жички Стефан.[188] Тако је и формално превазиђен један несрећан раскол у Српској православној цркви, док други – македонски – још увек траје.)
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Сава, епископ шумадијски, “Исељавање Срба у Америку”, Сеобе Срба некад и сад, Београд 1990, стр. 133-139. Разговор архимандрита Фирмилијана Оцокољића на радио станици “Глас Америке”, 7. април 1961, на Велики Петак – Архив Југославије, фонд “Савезна комисија за верска питања, кутија 153 (у даљем тексту: АЈ, 144,…).
  2. Сава, епископ шумадијски, Историја Српске православне цркве у Сједињеним Америчким Државама од 1891. до 1941. године, Београд 1994; Станимир Спасовић, Историја Српске православне цркве у Америци и Канади 1941-1991, Београд 1997, стр. 1-2 (у даљем тексту: С. Спасовић, Историја Српске православне цркве у Америци.., ).
  3. Сава, епископ шумадијски, “Допринос Михаила Пупина приликом организовања Српске цркве у Америци”, Гласник Српске православне цркве, 4/1984, стр. 82-87 (у даљем тексту: Гласник…,).
  4. Епископ Иринеј Добријевић, “Свети Николај српски и свеправославни: три америчке мисије”, Српска теологија у двадесетом веку, бр. 2, Београд 2007, стр. 28-34.
  5. Сава, епископ шумадијски, “Допринос Михаила Пупина приликом организовања Српске цркве у Америци”, Гласник.., 4/1984, стр. 85.
  6. Епископ Сава, “Епархије и архијереји 1920-1970”, Српска православна црква 1920-1970, стр. 495; Ђ. Слијепчевић наводи да је предлог Устава написао епископ Мардарије, прихватио га Први црквено-народни сабор 1-5. септембра 1927. а одобрио Свети архијерејски сабор Српске православне цркве децембра 1928. године – Ђ. Слијепчевић, Историја…, стр, 346-348; С. Спасовић тврди да је Устав донео 1927. епископ Мардарије – С. Спасовић, Историја Српске православне цркве у Америци.., стр. 3.
  7. Сава, епископ шумадијски, Српски јерарси.., стр. 307-308.
  8. Сава, епископ шумадијски, Српски јерарси.., стр. 172.
    Рођен је 13. јула 1898. у Рабровцу код Смедеревске Паланке. На крштењу је добио име Драгољуб. Завршио је Богословски факултет у Београду. Служио је као старешина манастира, професор богословије и управитељ Монашке школе у манастиру Високи Дечани.
    На Сабору 1938. изабран је за викарног епископа моравичког, а хиротонисан 21. августа исте године у београдској Саборној цркви. За епископа америчко-канадског изабран је на Сабору 8. децембра 1939. године. Краљевски намесници су 18. јануара 1940. потписали указ. Ти документи су 31. јануара 1940. послати у Америку. Постављење у Америци је ишло другим током. Наиме, тамо се морала добити и сагласност чланова Епархијског савета, па произилази да је епископ Дионисије изабран и постављен по вољи Епархијског савета. – Др Милош Секулић, Бивши владика Дионисије, Лондон 1966, стр. 2.
    Епископ Дионисије је освештао у својој епархији више од 40 храмова. – Иринеј Ковачевић, “Епископ Дионисије”, Гласник СИКД Његош, св. 43, Чикаго 1979, стр. 6.
  9. Bogdan Krizman, Jugoslovenske vlade u izbjeglistvu 1942-1943, Zagreb 1981, стр. 270-271.
  10. Материјал о том случају налази се у – АЈ, 83, 27 (74-104; 116-118; 121-124; 128-133).
  11. Извештај генералног конзула у Чикагу, Пов. бр. 48/45 од 5. априла 1945, Министарству за иностране послове ( Архив Министарства иностраних послова, Политичка архива/1945, 2-14-1834 (у даљем тексту: АМИП, Па/..); Телеграм Генералног конзулата у Чикагу, Пов. бр. 80/45 од 11. јуна 1945. амбасадору Станоју Симићу ( АМИП, Па/1945, 2-14-2348.
  12. С. Спасовић, Историја Српске православне цркве у Америци.., стр. 88.
  13. Телеграм Генералног конзулата у Чикагу, Пов. бр. 80/45 од 11. јуна 1945. амбасадору Симићу ( АМИП, Па/1945, 2-14-2348. Исто то: Краљевски југословенски генерални конзулат у Њујорку обавестио је писмом, Пов. бр. 100/45. од 22. јуна, Политичко одељење Министарства за иностране послове о прогласу Епархијског управног одбора Епархије америчко-канадске ( АМИП, Па/1945, 16/II-14-4430. Писмо Генералног конзулата у Њујорку, Пов. бр. 101/45 од 22. јуна 1945, Министарству за иностране послове ( АМИП, Па/1945, 16/II-14-4430.
  14. Свештеник Страхиња Малетић сачинио је меморандум “Политички рад епископа Дионисија у Америци против народа Југославије у периоду од 1941. до 1946. године закључно и преступи епископа Дионисија против Цркве као верско-народне институције” – Драгољуб Р. Живојиновић, Српска православна црква и нова власт 1944-1950, Србиње-Београд-Ваљево-Минхен 1998, стр. 131. Малетић је припадао групи лево оријентисаних свештеника – Вељко Ђ. Ђурић, Голгота Српске православне цркве 1941-1945, Београд 1997, стр. 383-385.
  15. Вељко Ђурић Мишина, Летопис Српске православне цркве 1946-1958. године, бр. 3, Книн-Београд 2002, стр. 1610-1611 (у даљем тексту: В. Ђурић Мишина, Летопис..,).
  16. С. Спасовић, Историја Српске православне цркве у Америци.., стр. 17-20.
  17. Исто, стр. 13-15.
  18. Исто, стр. 20-29.
  19. Писмо епископа Николаја, од 21. августа 1951, епископу Дионисију – С. Спасовић, Историја Српске православне цркве у Америци.., стр. 34-35.
  20. Амбасада у Вашингтону је 18. октобра 1946. упутила Политичком одељењу Министарства за иностране послове једно писмо Америчко-канадске епархије да га преда Патријаршији. Службеници у Београду су неовлашћено отворили писмо, снимили га, па га пажљиво затворили и тек тада проседили 20. новембра у Патријаршију. Писмо Амбасаде у Вашингтону, Пов. бр. 1525 од 18. октобра 1946, Министарству за иностране послове; Писмо Министарства за иностране послове, бр. 13700 од 20. новембра 1946, Синоду ( АМИП, Па/1946, 3-17-13700.
  21. Борба, Београд, 6. август 1947. Напад на епископа објављен је и касније – Политика, 24. октобар 1948. Треба истаћи да је те године америчка Епископална црква епископу Дионисију предала знатну финансијску помоћ за Патријаршију. Новчана помоћ је упућивана и каснијих година. – С. Спасовић, Историја Српске православне цркве у Америци.., стр. 74.
  22. Писмо Амбасаде у Вашингтону, Пов. бр. 292 од 1. априла 1948, Министарству за иностране послова ( АМИП, Па/1948, 9-20-411642.
  23. “Посјета претсједника Државне комисије за вјерска питања патријарху Српске православне цркве Др. Гаврилу” ( АЈ, 144, 3-61.
  24. “Службена белешка викарног епископа Германа о разговорима” ( АЈ, 144, 5-94.
  25. Основне биографске податке видети у: Родољуб Кубат, “Душан Глумац, старозаветник и археолог”, Српска теологија у двадесетом веку, бр. 5, Београд 2010, стр. 104-110.
  26. Зоран Деврња, “Личност и дело протојереја проф. др Благоте Гардашевића”, Српска теологија у двадесетом веку, бр. 2, Београд 2007, стр. 149-176.
  27. Писмо Синода, Син. бр. 152/зап. 2 од 23/10. јануара 1951, Државној комисији за верска питања ( АЈ, 144, 3-83.
  28. С. Спасовић, Историја Српске православне цркве у Америци.., стр. 40.
  29. Писмо америчког амбасадора Џорџа Алана, од 6. марта 1951, патријарху Викентију ( АЈ, 144, 5-91.
  30. Белешка Државне комисије за верска питања намењена амбасадору Владимиру Поповићу ( АЈ, 144, 5-91.
  31. Будимир Кокотовић, “Однос патријарха Германа и владике Николаја”, Глас са Цера, бр. 11 од 15. септембра 2009.
  32. Извештај је писан на 15 густо куцаних страна; Елаборат “Посета делегације Српске православне цркве Америци и Зап. Европи” ( АЈ, 144, 5-91; Гласник.., 7-8/1951, стр, 65-72; Гласник.., 12/1951, стр. 173-174; Упоредити: С. Спасовић, Историја Српске православне цркве у Америци.., стр. 39-47.
  33. Писмо епископа Николаја, од 27. августа 1951, епископу Дионисију – Епископ Николај, Сабрана дела, књига XIII, Химелстир, 1986, стр. 768-769.
  34. С. Спасовић, Историја Српске православне цркве у Америци.., стр. 20-30. Требна споменути да је Спасовић био у прилици да користи архивску грађу насталу у Епархији америчко-канадској, па његов рад има посебну важност.
  35. Писмо епископа Дионисија, од 21. априла 1952, свештенику Миодрагу Ђурићу – С. Спасовић, н.д, стр. 36.
  36. Писмо епископа Дионисија, од 3. маја 1948, патријарху Гаврилу – С. Спасовић, Историја Српске православне цркве у Америци.., стр. 47.
  37. Писмо епископа Дионисија, од 11. маја 1951, патријарху Викентију – С. Спасовић, Историја Српске православне цркве у Америци.., стр. 47.
  38. Писмо епископа Дионисија, од 10. јануара 1952, патријарху Викентију – С. Спасовић, Историја Српске православне цркве у Америци.., стр. 48.
  39. АСин, Записници, Син. бр. 1570/зап. 457 од 17. априла 1952. године.
  40. Писмо Министарства иностраних послова, Стр. пов. 2202 од 23. новембра 1951, Државној комисији за верска питања – АМИП, Па/1952, 46-20-413350.
  41. Елаборат “Посета делегације Српске православне цркве Америци и Зап. Европи” – АЈ, 144, 5-91.
  42. Белешка са састанка у Државној комисији за верска питања ( АЈ, 144, 5-91.
  43. Епископ Николај, Источна православна Црква у Америци и њена будућност, Сабрана дела, књига XIII, Химелстир, 1986, стр. 573-579; Атанасије Јевтић, “Еклисиолошки подсетник (О америчком расколу)”, Загрљај светова, Србиње 1996, стр. 153-168.
  44. С. Спасовић, н.д, стр. 121. Спасовић за ове тврдње не наводи никакве документе.
  45. Белешка о посети патријарху Викентију ( АЈ, 144, 6-112.
  46. Писмо епископа Дионисија, од 16. августа 1952, патријарху Викентију ( АЈ, 144, 6-116.
  47. Писмо патријарха Викентија, од 1. септембра 1952, Добривоју Радосављевићу ( АЈ, 144, 6-118.
  48. Писмо епископа Дионисија, од 6. новембра 1952, патријарху Викентију ( АЈ, 144, 6-118.
  49. Писмо Синода, Син. бр. 1532/зап. из 1953, епископу Дионисију ( АЈ, 144, 6-118.
  50. С. Спасовић, Историја Српске православне цркве у Америци.., стр. 56.
  51. Вељко Ђурић Мишина, “Случај свештеника Војислава Гаћиновића – Верник, грешник и отпадник”, Прилози за историју Српске православне цркве, I, Лепосавић 2006, стр. 197-246. Гаћиновић је 1952. године путовао по Македонији и Рашкој, разговарао са више људи. Неком приликом је упознао и Стеву Димитријевића, лимара из Урошевца, који је раније радио као шофер код епископа Дионисија. Димитријевић му је испричао много занимљивих чињеница из епископовог приватног живота. Гаћиновић је све то записао и проследио Државној комисији за верска питања. Службена белешка (Николе Вукчевића) с краја априла 1952. године ( АЈ, 144, 2-38.
  52. Телеграм Амбасаде у Отави, Пов. 503 од 27. децембра 1952, Министарству за иностране послове ( АМИП, Па/1953, 46-20-4254.
  53. Писмо епископа Николаја, од 19. априла 1954, патријарху Викентију ( АЈ, 144, 8-140.
  54. Американски Србобран, Пистбург/САД, 19-20. марта 1953. Извештај Амбасаде у Вашингтону Министарству за иностране послове ( АМИП, Па/1953, 46-25-47144.
  55. Митрополит је после монтираног судског процеса због непослушности осуђен на дугогодишњу робију. В. Ђурић Мишина, Летопис.., стр. 153-166; Радмила Радић, “Суђење митрополиту Арсенију Брадваревићу 1954. године”, Токови историје, 1-2, Београд 1994, стр. 190.
  56. Телеграм Амбасаде у Отави, Пов. бр. 313 од 19. августа 1954, Државном секретаријату за иностране послове ( АМИП, Па/1954, 46-1-411233.
  57. Меморандум епископа Дионисија “Прогањање Српске православне цркве у Југославији под Титовим режимом” ( АЈ, 144, 9-162.
  58. Писмо епископа Дионисија, бр. 10 од 9. јула 1954, патријарху Викентију; Писмо патријарха Викентија, бр. 124 од 28. јула 1954, епископу Дионисију; Писмо Синода, бр. 2255/зап. 733 од 12. октобра 1954, Савезној комисији за верска питања; Писмо Савезне комисије за верска питања, бр. 329 од 24. септембра 1954, Синоду ( АЈ, 144, 9-162; О том догађају писала је Радмила Радић и објавила факсимил говора епископа Дионисија: Радмила Радић, “Политичке акције епископа у дијаспори и Српска православна црква”, Хришћанска мисао, 9-12/1998, стр. 50 (у даљем тексту: Р. Радић, Политичке акције..,); Синодово писмо, бр. 1628/зап. 732 од 12. октобра 1954, Савезној комисији за верска питања; Синодово писмо, бр. 2255/зап. 733 од 12. октобра 1954, Савезној комисији за верска питања ( АЈ, 144, 9-162; 35. Меморандум епископа Дионисија објавио је: Димшо Перић, “Иступи отвореног непријатељства против ФНРЈ”, Хришћанска мисао, 7-8/1994, стр. 31-35.
  59. Писмо епископа Дионисија, бр. 14 од 28. децембра 1954, патријарху Викентију ( АЈ, 144, 12-199.
  60. Писмо епископа Дионисија, Пов. бр. 1 од 8/21. јануара 1955, патријарху Викентију ( АЈ, 144, 14-212 и 218.
  61. Елаборат о Српској православној цркви у Сједињеним Америчким Државама и Канади, из 1956. године ( АМИП, Па/1956, 80-19-43475.
  62. Писмо епископа Дионисија, од 16. марта 1956, патријарху Викентију – С. Спасовић, Историја Српске православне цркве у Америци.., стр. 48-49.
  63. Писмо епископа Дионисија, од 27. маја 1956, патријарху Викентију – С. Спасовић, Историја Српске православне цркве у Америци.., стр. 49.
  64. АСин, Записници, Син. бр. 1155/зап. 296 од 13. јуна 1956.
  65. Сава, епископ шумадијски, Српски јерарси.., стр. 498-499.
  66. Писмо епископа Дионисија, бр. 41 од 15. октобра 1956, Синоду ( АЈ, 144, 6-118.
  67. Писмо епископа Дионисија, Д. прот. бр. 33 од 27. септембра 1956, патријарху Викентију – АЈ, 144, 19-246. Упоредити: С. Спасовић, н.д, стр. 49-50.
  68. Службена белешка “Информација о православној цркви” ( АЈ, 144, 19-234.
  69. Службена белешка “Информација о православној цркви” ( АЈ, 144, 19-234; Писмо епископа Дионисија, бр. 45 од 3. децембра 1957, патријарху Викентију ( АЈ, 144, 19-246.
  70. Писмо епископа Дионисија, од 3. децембра 1956, патријарху Викентију – С. Спасовић, Историја Српске православне цркве у Америци.., стр. 50.
  71. Писмо патријарха Викентија, од 31. децембра 1956, епископу Дионисију ( АЈ, 144, 20-256; Видети и: С. Спасовић, н.д, стр. 51.
  72. Писмо епископа Дионисија, од 9. јануара 1957, патријарху Викентију ( АЈ, 144, 20-256.
  73. Писмо епископа Дионисија, бр. 1 од 25. јануара 1957, патријарху Викентију и Синоду ( АЈ, 144, 23-272.
  74. Писмо патријарха Викентија, бр. 1401 из 1957, епископу Дионисију ( АЈ, 144, 19-246.
  75. Писмо епископа Дионисија, бр. 17 од 30. августа 1957, патријарху Викентију ( АЈ, 144, 23-272.
  76. Писмо Синода, Син. бр. 1700/зап. 420 од 25. јуна 1958, епископу Дионисију ( АЈ, 144, 23-272.
  77. Писмо епископа Дионисија, од 18. децембра 1957, патријарху Викентију ( АЈ, 144, 23-261.
  78. Писмо патријарха Германа, од 30. септембра 1959, епископу Дионисију – С. Спасовић, Историја Српске православне цркве у Америци.., стр. 53.
  79. Писмо епископа Дионисија, од 5. августа 1959. Синоду – АЈ, 144, 23-272.
  80. Писмо Синода, потписао епископ бачки Никанор, Син. бр. 2207 од 4. септембра 1959, епископу Дионисију – АЈ, 144, 23-272.
  81. Писмо епископа Дионисија, од 30. априла 1960, патријарху Герману – АЈ, 144, 6-118.
  82. Извештај патријарха Германа, од 3. новембра 1961, Добривоју Радосављевићу – АМИП, Па/1961, 64-29-434899.
  83. Писмо архијерејског намесника Милана Јовановића, Бр. 101/62 од 8. јула 1962, патријарху Герману – АС, 21, 76.
  84. “Митрополит Дамаскин и епископ Никанор о боравку делегације СПЦ у САД и Канади” – АЈ, 144, 5-91. Видети и: “Зашто је расчињен бивши епископ Дионисије Миливојевић?”, Гласник.., 5/1964, стр. 159-165.
  85. “Митрополит Дамаскин и епископ Никанор о боравку делегације СПЦ у САД и Канади” – АЈ, 144, 5-91.
  86. Елаборат “Нека питања из односа са православном Црквом” Савезне комисије за верска питања од 23. новембра 1963. године – АМИП, Па/1963, 57-15-43554.
  87. Информација “Најновија ситуација у Америчко-канадској епархији”, састављена после Сабора маја 1963. у Савезној Комисији за верска питања – АС, 21, 73.
  88. Света Спасојевић, “Српски патријарх Герман – Ја и комунисти”, Пословни центар Новости, Београд 1990, стр. 27-29.
  89. Информација “Најновија ситуација у Америчко-канадској епархији”, сачињена после Сабора маја 1963. у Савезној Комисији за верска питања – АС, 21, 73.
  90. Информација “Најновија ситуација у Америчко-канадској епархији”, сачињена после Сабора маја 1963. у Савезној Комисији за верска питања – АС, 21, 73.
  91. “Зашто је расчињен бивши епископ Дионисије Миливојевић?”, Гласник.., 5/1964, стр. 159-165. Упоредити: Билтен Савезне комисије за верска питања, од 30. априла 1965. године – АМИП, Па/1965, 74-1-446707.
  92. У одбрани Светосавља – Поводом најновијих промена у Српској цркви у Северној Америци, Београд 1963.
  93. Ј. Јелић, н.д, стр. 44-46.
  94. С. Спасовић, Историја Српске православне цркве у Америци.., стр. 152-155.
  95. С. Спасовић, Историја Српске православне цркве у Америци.., стр. 154.
  96. “Забелешка са састанка одржаног дана 15. VII 1963. године” – АС, 21, 73.
  97. “Разговори са епископима Српске православне цркве пред ванредно заседање Архијерејског сабора СПЦ” – АС, 21, 73.
  98. Информација “Најновија ситуација у Америчко-канадској епархији”, сачињена после Сабора маја 1963. у Савезној Комисији за верска питања – АС, 21, 73.
  99. Информација “Најновија ситуација у Америчко-канадској епархији”, сачињена после Сабора маја 1963. у Савезној Комисији за верска питања – АС, 21, 73.
  100. “Разговори са епископима Српске православне цркве пред ванредно заседање Архијерејског сабора СПЦ” – АС, 21, 73.
  101. У одбрани Светосавља, “Посланица администратора Епархија Америчко-канадских”, Издање Удружења свештенства Српске православне цркве у Америци и Канади, Чикаго, 1963, стр 7-8.
  102. С. Спасовић, Историја Српске православне цркве у Америци.., стр. 159.
  103. Ж. Стефановић, н. д, 89-95.
  104. С. Спасовић, Историја Српске православне цркве у Америци.., стр. 161-176. Упоредити: Ж. Стефановић, н.д, стр. 83-88 и 103-106. О ваљаности хиротоније епископа Иринеја видети: Митрополит Иринеј – Неимар слободног Српства (1914-1999), Београд 2009, стр. 7-43.
  105. Оптужница је била срочена на 38 густо куцаних страна и подељена у тематске целине: Морални лик епископа Дионисија, Владика Дионисије и жене, Дионисије и хомосексуалци, Епископ Дионисије као интригант, Епископ Дионисије као душевни болесник, Канонска непослушност епископа Дионисија. Ж. Стефановић, н. д, стр. 99-103.
  106. Писмо Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 94 од 11. фебруара 1964, србијанској Комисији за верска питања – АС, 21, 73.
  107. Писмо Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 94 од 11. фебруара 1964, србијанској Комисији за верска питања – АС, 21, 73.
  108. “Зашто је расчињен бивши епископ Дионисије Миливојевић?”, Гласник.., 5/1964, стр. 159-165.
  109. Писмо Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 198 од 4. маја 1964, члановима – АМИП, Па/1964, 93-5-451382; “Зашто је расчињен бивши епископ Дионисије Миливојевић?”, Гласник.., 5/1964, стр. 159-165.
  110. “Информација за чланове Савезне комисије за верска питања” – АМИП, Па/1964, 93-6-451550.
  111. Део приватног писмо епископа Фирмилијана, од 28. априла 1964, проти Младену Младеновићу – АС, 21, 73.
  112. Писмо цариградског патријарха Атинагоре, Бр. прот. 327 и 328 од 5. маја 1964, патријарху Герману – АС, 21, 73.
  113. Телеграм Амбасаде у Вашингтону, бр. 942 од 11. јуна 1964, Државном секретаријату за иностране послове – АМИП, Па/1964, 193-I-426133.
  114. Билтен Савезне комисије за верска питања, бр. 2 од 15. октобра 1964. године – АМИП, Па/1964, 93-6-451652.
  115. Гласник Српска православне цркве у Сједињеним Америчким Државама, у првом броју од 1. јануара 1965, донео је неколико написа, који одударају од ставова Цркве у Југославији и политике коју она води. У вези с тим Савезна комисија за верска питања указала је Синоду да Божићна посланица објављена у Гласнику није идентична са посланицом објављеној у Патријаршији. – АМИП, Па/1965, 74-1-446707.
  116. Писмо Савезне комисије за верска питања, члановима, са билтеном број 4 за 1964. годину – АМИП, Па/1964, 93-2-450787.
    Није утврђено ко је први поменуо потребу стварања Америчке православне цркве односно Православне цркве у Америци. Остало је забележено да је то била једна од тема разговора патријараха руског Алексије и српског Германа 19. октобра 1961. у Москви.
    “Да ли сте ви упознати са намерама о стварању јединствене православне цркве у САД, упита архиепископ Никодим. Упознат сам, кажем ја. Како из штампе црквене тако и из причања појединаца који отуда наиђу. Бискуп Скејф ме је посетио прошле, 1960. године и питао шта мислим о тој федерацији. Одговорио сам му да је Православна црква једна а подељена само на националне групе но у канонском погледу представља једну целину, зато ми не иде у главу да се ту може стварати каква федерација.
    На то је архиепископ Никодим изјавио да је то потпуно исто и њихово становиште и да су они против такве федерације која би свакако била под јурисдикцијом Цариграда”. Извештај патријарха Германа, од 3. новембра 1961, Добривоју Радосављевићу – АМИП, Па/1961, 64-29-434899.
  117. Телеграм Амбасаде у Вашингтону, бр. 826 од 23. маја 1964, Државном секретаријату за иностране послове – АМИП, Па/1964, 193-I-423801.
  118. Телеграм Државног секретаријата за иностране послове, бр. 432654 од 12. августа 1964, Амбасадама у Вашингтону и Отави – АМИП, Па/1964, 93-2-432654.
  119. Телеграм Конзулата у Сан Франциску, бр. 343 од 10. јуна 1964, Амбасади у Вашингтону и Државном секретаријату за иностране послове – АМИП, Па/1964, 193-I-427055.
  120. Телеграм Амбасаде у Вашингтону, бр. 943 од 11. јуна 1964, Државном секретаријату за иностране послове – АМИП, Па/1964, 193-I-425995.
  121. Телеграм Конзулата у Сан Франциску, бр. 343 од 16. јуна 1964, Државном секретаријату за иностране послове и Амбасади у Вашингтону – АМИП, Па/1964, 193-I-427055.
  122. Билтен Савезне комисије за верска питања, од 30. априла 1965. године – АМИП, Па/1965, 74-1-446707.
  123. Исто.
  124. Писмо Синода, Син. бр. 1942 од 26. маја 1966, Савезној комисији за верска питања; Писмо патријарха Германа, Бр. 2111 од 8. јуна 1966, Савезној комисији за верска питања – АС, 21, 112; Гласник.., 6/1966, стр. 221.
  125. “Забелешка о разговору са протом Младеном Младеновићем главним секретаром Арх. Синода СПЦ, обављеном дана 10. VI 1966. године у Савезној комисији за верска питања”, Пов. бр. 251 од 10. јуна 1966. године – АС, 21, 112.
  126. “Потсетник питања за разговор са делегацијом СПЦ која 15. VI 1966. год. одлази у САД” – АС, 21, 112.
  127. “Забелешка о разговору председника Савезне комисије за верска питања Милутина Мораче са епископима шабачко-ваљевским Јованом и далматинским Стефаном, као и са протом Младеном Младеновићем главним секретаром Арх. Синода СПЦ, обављеном дана 11. VI 1966. године у Савезној комисији за верска питања”, Пов. бр. 252 од 11. јуна 1966. године – АС, 21, 112.
  128. Писмо Савезне комисије за верска питања, Амбасади у Вашингтону, од 13. јуна 1966. године – АС, 21, 112.
  129. “Забелешка о разговору Петра Шегвића, помоћника председника Савезне комисије за верска питања, са епископима Стефаном Боцом и Јованом Велимировићем, дана 20. VII 1966. од 10 до 11 часова”, Пов. бр. 296 од 20. јула 1966. године – АС, 21, 112.
  130. Телеграм Конзулата у Чикагу, бр. 92 од 10. априла 1966, Државном секретаријату за иностране послове – АМИП, Па/1966, 176-4-417560
  131. Телеграм Конзулата у Чикагу, бр. 98 од 10. маја 1966, Државном секретаријату за иностране послове – АМИП, Па/1966, 176-4-419652.
  132. Телеграм Конзулата у Чикагу, бр. 123 од 10. јуна 1966, Државном секретаријату за иностране послове – АМИП, Па/1966, 176-4-422619.
  133. Епископ Петар, “Димитрије, слободни српски епископ за Аустралију и Нови Зеланд”, Гласник СИКД Његош, Чикаго, САД, 1979, св. 43, стр. 10-11.
  134. Телеграм Конзулата у Чикагу, бр. 224 од 10. новембра 1966, Државном секретаријату за иностране послове – АМИП, Па/1966, 176-4-441509.
  135. Телеграм Конзулата у Чикагу, Бр. 186 од 10. октобра 1966, Државном секретаријату за иностране послове – АМИП, Па/1966, 176-4-435684.
  136. Телеграм Конзулата у Чикагу, Бр. 206 од 10. октобра 1966, Државном секретаријату за иностране послове – АМИП, Па/1966, 176-4-437690.
  137. Телеграм Конзулата у Чикагу, бр. 136 од 10. јуна 1966, Државном секретаријату за иностране послове – АМИП, Па, 1966, 176-1-425728.
  138. Телеграм Конзулата у Питсбургу, бр. бб од 22. августа 1966, Државном секретаријату за иностране послове – АМИП, Па, 1966, 176-1-431047.
  139. Писмо Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 145/1 од 24. марта 1967, Државном секретаријату за иностране послове – АМИП, Па/1967, 156-11-410985.
  140. Писмо Државног секретаријата за иностране послове, бр. 410985/3У од 30. марта 1967, Генералном конзулату у Питсбургу – АМИП, Па/1967, 156-11-410985.
  141. Телеграм Конзулата у Чикагу, бр. 1 од 10. јануара 1967, Државном секретаријату за иностране послове – АМИП, Па/1967, 156-10-41585.
  142. Писмо војвођанске Комисије за верска питања србијанској и Савезној комисији за верска питања. У прилогу је била “Информација о материјалима са одржаног XI црквено-народног сабора присталица бившег владике Дионисија”. – АС, 21, 73.
  143. Телеграм Амбасаде у Вашингтону, бр. 54 од 17. јануара 1968, Државном секретаријату за иностране послове и Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 116.
  144. Телеграм Амбасаде у Вашингтону, бр. 112 од 27. јануара 1968, Државном секретаријату за иностране послове – АЈ, 144, 116.
  145. Писмо Државног секретаријата за иностране послове, Стр. пов. бр. 262/68 од 29. маја 1968, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 111.
  146. Писмо Државног секретаријата за иностране послове, Стр. пов. бр. 178/69 од 11. јуна 1969, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 119.
  147. Телеграм Конзулата у Питсбургу, бр. 57 од 30. јануара 1968, Државном секретаријату за иностране послове – АЈ, 144, 116.
  148. Писмо Савезне комисије за верска питања, бр. 212/1 од 9. јула 1971. србијанској Комисији за верска питања – АЈ, 144, 134.
  149. Писмо Државног секретаријата за иностране послове, Стр. пов. бр. 8/3-1968 од 14. августа 1968, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 111.
  150. Писмо Државног секретаријата за иностране послове, Стр. пов. бр. 236 од 4. марта 1969, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 117.
  151. Телеграм Генералног конзулата у Њујорку, бр. 280 од 30. марта 1970, Државном секретаријату за иностране послове – АЈ, 144, 131.
  152. Писмо Државног секретаријата за иностране послове, Стр. пов. бр. 262/68 од 11. марта 1968, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 110.
  153. Писмо Државног секретаријата за иностране послове, Стр. пов. бр. 921/68 од 9. октобра 1968, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 112.
  154. Слобода, Чикаго, 2. октобар 1968. Препис – АЈ, 144, 112.
  155. Писмо Државног секретаријата за иностране послове, Стр. пов. бр. 8/4-68 од 14. октобра 1968, Савезној комисији за верска питања; Писмо Државног секретаријата за иностране послове, Стр. пов. бр. 8/5-68 од 17. октобра 1968, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 112.
  156. Писмо Државног секретаријата за иностране послове, Стр. пов. бр. 860/68 од 23. октобра 1968, Савезној комисији за верска питања; Писмо Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 393/2 од 28. октобра, србијанској Комисији за верска питања. – АЈ, 144, 112.
  157. Писмо Државног секретаријата за иностране послове, Стр. пов. бр. 8/5 од 4. новембра 1968, Савезној комисији за верска питања; Писмо Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 403/1 од 14. новембра, србијанској Комисији за верска питања. – АЈ, 144, 112.
  158. Писмо Државног секретаријата за иностране послове, Стр. пов. бр. 282/1-69 од 27. марта 1969, србијанској Комисији за верска питања – АС, 21, 73.
  159. Писмо Државног секретаријата за иностране послове, Стр. пов. бр. 9/69 од 7. јануара 1969, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 117.
  160. Писма Државног секретаријата за иностране послове, Стр. пов. бр. 9/1-69 од 28. марта и Стр. пов. бр. 9/4-69 од 18. априла 1969, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 117.
  161. Писмо Државног секретаријата за иностране послове, Стр. пов. бр. 9/7-69 од 31. октобра 1969, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 117.
  162. Телеграм Генералног конзулата у Чикагу и Амбасаде у Вашингтону, бр. 43 од 12. марта 1969, Државног секретаријата за иностране послове – АЈ, 144, 118; Исто – АЈ, 144, 123.
  163. Писмо Државног секретаријата за иностране послове, Стр. пов. бр. 282/69 од 19. марта 1969, србијанској Комисији за верска питања; Писмо Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 101 од 20. марта 1969, србијанској Комисији за верска питања – АЈ, 144, 118; Исто – АС, 21, 73.
  164. Писмо Државног секретаријата за иностране послове, Стр. пов. бр. 282/5-69 од 16. априла 1969, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 118. Писмо Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 187/2 од 6. маја 1969, србијанској Комисији за верска питања – АС, 21, 73.
  165. Писмо Државног секретаријата за иностране послове, Стр. пов. бр. 282/69 од 19. марта, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 118; Писмо Државног секретаријата за иностране послове, Стр. пов. бр. 282/69 од 20. марта 1969, србијанској Комисији за верска питања – АС, 21, 73.
  166. Писмо Државног секретаријата за иностране послове, Стр. пов. бр. 282/8-69 од 22. априла 1969, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 118.
  167. Писмо Државног секретаријата за иностране послове, Стр. пов. бр. 282/12-69 од 29. априла 1969, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 118.
  168. Писмо Државног секретаријата за иностране послове, Стр. пов. бр. 282/16 од 27. маја 1969, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 118.
  169. Писмо Државног секретаријата за иностране послове, Стр. пов. бр. 282/9-69 од 22. априла 1969, Савезној комисији за верска питања; Писмо Савезне комисије за верска питања, Стр. пов. бр. 282/9 од 5. маја, србијанској Комисији за верска питања – АЈ, 144, 118; Исто – АС, 21, 73.
  170. Телеграм Генералног конзулата у Трсту, бр. 51 од 26. априла, Државном секретаријату за иностране послове – АЈ, 144, 118; Писмо Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 166 од 6. маја 1969, србијанској Комисији за верска питања – АС, 21, 73; Исто – АЈ, 144, 118.
  171. Писмо македонске Комисије за верска питања, Пов. бр. 04-87/1 од 21. априла 1969, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 118.
  172. Писмо Синода, Син. бр. 1028 од 12. марта 1969, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 121.
  173. Писмо Синода, Син. бр. 1732/зап. 334 од 15. маја 1969, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 121; Писмо Синода, Син. бр. 1927/зап. 405 од 27. маја 1969, србијанској и Савезној комисији за верска питања; Писмо србијанске Комисије за верска питања, 09 бр. 4867/2 од 2. јуна 1969, Савезној комисији за верска питања; Решење Савезне комисије за верска питања, бр. 202 од 3. јуна – АЈ, 144, 122-706.
  174. Писмо Државног секретаријата за иностране послове, Стр. пов. бр. 185/3-69 од 14. априла 1969, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 118.
  175. Писмо Државног секретаријата за иностране послове, Стр. пов. бр. 357/69 од 18. априла 1969, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 118.
  176. Писмо Државног секретаријата за иностране послове, Стр. пов. бр. 9/5/69 од 29. јула 1969, Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 119.
  177. Писмо Амбасаде у Отави, бр. 5 од 1. новембра 1969, Државном секретаријату за иностране послове – АЈ, 144, 123.
  178. Писмо Државног секретаријата за иностране послове, Стр. пов. бр. 242/70 од 30. марта 1970, србијанској и Савезној комисији за верска питања – АЈ, 144, 123; Исто – АС, 21. 73.
  179. Писмо Конзулата у Чикагу, Бр. 40 од 27. марта 1970, Државном секретаријату за иностране послове – АЈ, 144, 131.
  180. С. Спасовић, Историја Српске православне цркве у Америци.., стр. 443.
  181. С. Спасовић, Историја Српске православне цркве у Америци.., стр. 443-444.
  182. Ж. Стефановић, н.д, 132-133.
  183. С. Спасовић, Историја Српске православне цркве у Америци.., стр. 444-445.
  184. Писмо Комисије за односе са верским заједницама Извршног већа Скупштине СР Србије, Строго пов. 07 Број 266 од 25. априла 1979. У прилогу је била “Белешка о разговору председника Председништва СР Србије друга Добривоја Видића и председника Скупштине СР Србије друга Душана Чкребића са патријархом Германом у Председништву СР Србије 9. априла 1979. године. – АС, 21, 157.
  185. С. Спасовић, Историја Српске православне цркве у Америци.., стр. 445.
  186. С. Спасовић, Историја Српске православне цркве у Америци.., стр. 445-446.
  187. С. Спасовић, Историја Српске православне цркве у Америци.., стр. 449.
  188. С. Спасовић, Историја Српске православне цркве у Америци.., стр. 458-461.

 


Припремио:
Иван Ташић

One Comment

  1. Када су неколицина свештеника Епархије америчко-канадске отказала послушност надлежном епископу, одмах су о томе надлежне у Београду известили службеници југословенских дипломатских представништва у Америци.[22]
    Da li se zna koji su to sveštenici bili?