16.jun

Pitanje:
Pre 15 godina, 16.juna poginuli su mi baba i deda sa mamine strane. Vracali su se iz Crkve. Deda i baba su bili pobozni, molili su se posto su ziveli sami da imru zajedno. 16.juna ove godine poginuo mi je rodjeni brat. Kada su poginuli baba i deda bile su Trojice. Molim Vas pomozite mi da li treba obelezavati taj dan, slaviti ga zbog zdravlja dece bratovljeve, a i moje dece? Unapred zahvalna
Vesna


Odgovor:
Draga sestro, nama ljudima nije dato da znamo kada će Gospodu biti ugodno da nas pozove iz ovoga sveta. Da li će naš život na zemlji biti deset, trideset, šezdeset ili sto godina nije u našoj vlasti. Deda i baba su skončali svoj životni vek sigurno u poznim godinama, svesni da im se biološki približavao kraj, pa su tako i molili Boga da umru zajedno, onako kako su i živeli zajedno veći deo svog života. Kažeš, vraćali su se iz crkve, što znači da su umrli pripremljeni za smrt, posle zajedničke molitve u hramu, a možda i Svetog pričešća. Na njima se nije ostvarilo ono strahovanje: „Sačuvaj me, Bože, iznenadne smrti“, to jest nepripremljenog za izlazak pred Gospoda. Oni su bili neprekidno spremni za taj susret sa Bogom i Njegovom pravdom i verujem da su čiste duše izašli pred Večnu pravdu. Pogibija bratova je sigurno i u porodici i među prijateljima izazvala znatno uzbuđenje, pa čak možda i proteste. Zašto da umre čovek u punoj snazi, koji treba da brine za svoju porodicu, koji se nije „naživeo“? No i tu je Božji promisao na delu. Samo Bog zna zašto je bilo dobro da tvoj brat baš tada umre. Možda ga je Bog spasio od veće nevolje ili nesreće, nego što je fizička smrt, privremeni rastanak sa porodicom i prijateljima. Sveti apostol Pavle nam savetuje da ne budemo tužni, da se ne žalostimo za upokojenim srodnicima „kao oni koji nemaju nade. Jer ako verujemo da Isus umrije i vaskrse, tako će Bog i one koji su usnuli u Isusu dovesti s Njim“ (1. Solunjanima 4, 13-14) . Dakle, mi koji ispovedamo i „čekamo vasrksenje mrtvih“ (Simvol vere) , znamo da je smrt samo privremeni rastanak, da smo mi gosti ovde na zemlji, da je naša prava i večna otadžbina na nebu, zato ne tugujemo kad nas naši srodnici, pre ili kasnije, napuštaju i odlaze „Bogu na istinu“. Naša je sveta dužnost da se za svoje srodnike i prijatelje neprestano molimo Bogu, da uređujemo njihove grobove, da na njima palimo voštanice, da pokojnicima činimo pomene i parastose, posebno u dan njihove smrti. Kad umre jedan hrišćanin, posle opela i pogreba, vrše se za njega pomeni u treći, deveti i četrdeseti dan, a potom za pola godine i, konačno, godišnji parastosi. Pored toga izlazimo na njihove grobove i na sve godišnje zadušnice. Kada su deda i baba poginuli, toga dana je bio veliki Gospodnji praznik, Silazak Duha Svetoga na apostole, Duhovi, Trojice. Međutim, ovaj praznik je pokretan i njegov datum zavisi od datuma Vaskrsa. Zato se godišnji parastos ne može vezati za praznik Trojice, već za 16. jun, za Svetog mučenika Lukijana. Toga dana, ili u najbližu subotu (subota je dan posvećen upokojenima) vaša porodica će u crkvi izvršiti godišnji parastos, a potom izaći na groblje, da sveštenik i na grobovima izvrši pomen, da ih prelije vinom. No, ne samo što su srodnici dužni da se mole za svoje upokojene srodnike, da im pale voštanice, već da u ime pokojnika čine i dobra dela, da o godišnjici upokojenja učine dobro nekom siromahu, da daju prilog Crkvi ili nekoj humanitarnoj organizaciji. Treba činiti nešto za dušu, biti zadužbinar. Time ćete obradovati svoje pokojnike i njih približiti Bogu. Razume se, obeležavajući godišnjicu smrti pokojnika, molimo se Bogu i za sreću, zdravlje i napredak živih, pogotovo dece i potomaka preminulih. Mladima uvek treba osvežavati dobru uspomenu na pokojnike i upućivati ih da sleduju dobrom primeru života predaka. U sledeću sredu ili četvrtak (zavisno od časa smrti) biće 40-todnevni parastos tvom bratu, što će biti razlog da se porodica okupi i pomoli Bogu za rano preminulog svoga člana. Neka mu Gospod podari večni pokoj, u Svojoj blizini, u zajednici sa Svetim Božjim ugodnicima. A vama, porodici preminulog, upućujem iskreno saučešće i molitvu za pokoj njegove duše. o. Dušan

2 komentar(a)

  1. Imam 38 godina i rodjen sam kao homoseksualac. Nisam se zenio jer me zene nisu nikada privlacile. Bio sam feninizirano dete koje se igralo sa lutkama i devojcicama. Ceo zivot sam sam i ponekad mrzim sebe zbog toga, jer znam da to nije po volji mojim roditeljima i okolini iako sam kada sam bio mlad pokusavao da se promenim, ali nisam mogao jer priroda je priroda. Psihijatar mi je rekao da ne treba da se osecam lose zbog toga. Ovaj zivot niko od nas homoseksualaca nije odabrao, svi zelimo porodicu, decu, drustvenu prihvatljivost jer niko od nas nije odabrao da li ce da se rodi kao homoseksualac ili heteroseksualac. Niko od nas nije svesno odabrao samocu i tugu. Jako je tesko ziveti u ovim godinama kada vas svi pitaju sto se ne zenimo, kada nas drustvo osudjuje, kada nas premlacuju na ulici zato sto smo drugaciji, kada nas gadjaju kamenjem, maltretiraju u javnim prevozima ako smo feminizirani, kada roditelji cak i maloletnu decu izbacuju iz kuce na ulicu i govore kako bi lakse prihvatili da im je sin ubica nego homoseksualac. Cak i mnoga svestena lica direktno ili indirektno pozivaju na linc homoseksualaca iako nikoga ne ugrozavamo zbog nase razlicitosti. Kako dalje ziveti? Kako se leciti ako to nije sa medicinske i naucne strane bolest? Bilo je ranije mnogo pokusaja lecenja elektrosokovima i drugim nehumanim srednjevekovnim metodama koje su samo pogorsale stvar i unistavale zivote i psihu gay ljudi. Cak su i nacisti imali poseban „tretman“ prema homoseksualcima svojevremeno koji su ih slali u logore da budu muceni i ubijani. I medju homoseksualcima ima dosta vernika koji ne znaju kako da nastave. Mnogo dece je zbog toga diglo ruku na sebe, nazalost. Neki od nas se zene i zive u lazi. Ja smatram da to ne bi trebalo niko da radi kao ni da laze svoju zenu samo da bi ugodio okolini. Nije mi lak zivot nimalo, nemam nikoga pored sebe a kako starim sve mi je teze. Idem gradom pognute glave jer me majka skoro svakodnevno vredja i govori da me svi ismejavaju iza ledja ( iako nisam otvoreno gay ) jer nemam zenu i devojku. I mi smo ljudi koji samo zele da budu voljeni i necija deca koja zele da ugode svojim roditeljima i Bogu.

  2. Zašto niko od duhovnika nije dao bar jedan odgovor, jedan komentar na ovo što je napisao Darko?

    Sve što je on napisao ja bih mogao isto da ponovim osim onoga da me porodica vređa i ponižava, moja porodica i roditelji su Bogu hvala normalni ljudi i pružili su mi svu moguću ljubav i pažnju.
    Jedino u čemu se razlikujem od Darka je to što ja nisam feminiziran, izgledam i ponašam se kao i svaki drugi muškarac, osim što za razliku od ostalih muškaraca ja nemam potrebu da imam seks sa ženama već sa istim polom.
    Ko je kriv što se deca rađaju sa tim iskrivljenim sesksualnim nagonom?

    Zašto niko ne odgovori čiji smo mi ako verujemo u Hrista i Sveto Trojstvo, Kršteni smo, kome mi pripadamo ako nas crkva odbacuje govoreći da smo sodome, da ćemo goreri u paklu…

    Ko je nas stvorio ovakve ako ne Gospod?
    Zbog čega nas je stvorio sa ovakvim potrebama a ne sa potrebama kao ostali što imaju?
    ili možda vi smatrate da nas koje privlači isti pol stvara neko drugi a ne Gospod Bog??

    Zašto nikada odgovora na to nema, osim osude i govorenja da ćemo goreti u paklu jer ne spavamo sa ženama….
    Ili mi svi homoseksualci treba da umremo jošmć u pubertetu, pre fizičke smrti da okončamo život, i da ne budemo fizički živi, da se zatvorimo u sobu, da se bičujemo i samokažnjavamo sve dok ne dođe čas fizičke smrti da živimo u samici?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *